O budžetu za 2017. govore Miodrag Zec, Dimitrije Boarov i Mijat Lakićević. Razgovor vodila Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Prošlo je samo nekoliko dana otkada je u Skupštini nogama i rukama vođena tzv. rasprava o jednom od najvažnijih dokumenata svake države, pa i Srbije: o budžetu za iduću godinu. Relativno dobre ekonomske rezultate Vućić i poslanici njegove stranke iskoristili su kao alibi za još brutalnije demonstriranje moći prema svakome ko nije opijen milenijumskim dostignućima šefa srpske vlade. U međuvremenu je cela vlada bila uključena u “diplomatski“ rat sa EU i Hrvatskom. Vućić je teatralno napustio pregovore u Briselu i održao sudbonosno obraćanje svekolikoj srpskoj naciji, a u vređanju i nipodaštavanju Zagreba naročito se isticao ministar spoljnjih poslova koji se pristetio rečnika iz 90-ih, dok je bio Milioševićev portparol.
A onda su život i Vučić krenuli dalje – predsednik vlade je jureći za stranim investittorima stigao do Italije i tamo izgovorio znamenitu rečenicu – da sam ja preduzetnik i da želim da zaradim novac, ja bih investirao u Srbiji. Uveren je da je njegovo radno iskustvo prodavca šrafova u Londonu i konsultanta u marketinškoj firmi svog partijskog prijatelja dovoljan pokazatelj svakom pametnom Italijanu da treba odmah da skoči u Jadran, sa sve milionima evra u zubima, i dopliva do Bara, a onda prugom pravo do železničke stanice Beograd.
Ko zna čime će narednih dana vlasti i njihovi mediji zaljuljati celu Srbiju i Balkan. Zato koristimo ove dane dok se malo odmaraju i spremaju za Svetog Nikolu da porazgovaramo o tome kakva nam je sudbina upisana u budžetu za iduću godinu, a još više – da li se na osnovu njega može zaključiti da kapetan zna kuda tera ovaj brod.
U današnjem Peščaniku govore profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Miodrag Zec i ekonomski novinari Dimitrije Boarov i Mijat Lakićević.
Mijat Lakićević: Još uvek postoje velike sume koje vlada troši po svom nahođenju. Ona, zato što nije sprovela reforme, ima veliki deo para – to su već spomenute subvencije, to su garancije koje daje, a za koje, za razliku od nekih ranijih godina, više i ne znamo na šta se odnose, i subvencije, i garancije, i podrška državnim preduzećima. Ono što je tu jako bitno je što se ne vidi da tu postoje neki dugovi, koji su nagomilani u prošlosti, a koji se u budžetu uopšte ne vide, ne vide se ni u fiskalnoj strategiji, a sigurno će doći na naplatu. Tu postoji jedno 60 milijardi dinara dugova, od kojih lokalne samouprave i zdravstvo po 10 milijardi, Galenika 9 milijardi i RTB Bor 10 milijardi. To su sve ovi zaostali dugovi.
Ove godine je napravljeno 20 milijardi dugova prema EPS-u i NIS-u, koji će u jednom trenutku morati da budu plaćeni. Veliki izdatak koji nam predstoji je restitucija. Samo da podsetim, trebalo bi od 2018. godine da se krene u plaćanje restitucija u novčanom delu. To je ukupno oko 2 milijarde evra, to jest 250 milijardi dinara. Dobro, to neće biti plaćeno odjednom, nego, kako je predviđeno, u 12 godina, ali to je opet jedno 20 milijardi godišnje. Kad se sve to uzme u obzir, to je otprilike po 20-30, milijardi godišnje, opet će da se vrati deficit. Taman se oslobodimo nekih dugova i nekih manjkova, kad nam se oni ponovo pojave. Predviđa se povećanje plata i penzija – da ne ulazimo u to da li to treba ili ne treba, ali ako uzmemo da treba, to će opet biti opterećenje na budžet. To što je dobro i što je deficit smanjen, još ne znači da je on zapravo trajno smanjen, i da će cilj, koji je pola odsto deficita u 2020. godini, biti ostvaren kada svi ovi dugovi i gubici budu došli na naplatu.
Svetlana Lukić: Samo još jedan detalj. Imamo tu sintagmu koja posebno me nervira, a to su „tekući budžetski troškovi”. Reč je o ogromnoj cifri, koja raste geometrijskom progresijom. To je neki prostor koji je potpuno terra incognita, ne znamo šta je to.
Mijat Lakićević: Svaka vlada u budžetu ostavi deo sredstava za vanredne situacije, recimo, kao što su poplave, pa se onda odatle isplaćuju vanredne aktivnosti vlade, ali je problem u tome što je ova vlada to sebi povećala sa desetak milijardi prošle, odnosno na početku ove godine, na 40 milijardi za iduću godinu. Dakle, taj deo je praktično učetvorostučen. To su oni troškovi nad kojima nema nikakve parlamentarne kontrole, jer su to pare koje vlada troši po svom nahođenju, a nema obavezu da ih opravda ni parlamentu ni javnosti.
Svetlana Lukić: Ima još jedna stvar, a to je što je porasla cifra koja je predviđena za plaćanje kazni. Znam da je samo za prvih 9 meseci ove godine država morala da plati oko 200 miliona dinara na ime toga što su procesi trajali nerazumno dugo.
Mijat Lakićević: To se stalno povećava. Ranijih godina se ta suma bila ustalila na 10 milijardi. Za ovu godinu je predviđeno relativno skromnih 6 milijardi. Međutim, ne da se to nije ostvarilo, nego je za iduću godinu to još i udvostručeno. Znači, za iduću godinu se planira da to bude 12 milijardi. To su opet neke pare. Sad mi treba da se pitamo šta radi uprava, kada plaća tolike kazne i penale. Ako imate neki ugovor, pa se on ne ispuni, država plaća penale. To govori o lošem radu uprave, a vidimo da troškove lošeg rada uprave ne samo što snose građani time što ne dobijaju onaj kvalitet usluge koji bi trebalo, nego moraju još za to dodatno da plaćaju kroz penale.
Svetlana Lukić: Imamo jedan relativno dobar rezultat. E sad, naravno, pitanje je kako se do njega došlo. Da li vi tu nalazite nekakve zamerke i da li je to održivo na neki srednji i duži rok?
Miodrag Zec: Budžet odslikava vrednosnu strukturu društva i njegove namere, kuda se to društvo kreće. Meni ova finansijska konsolidacija liči na jednu instant dijetu. Ti brzo možeš da smršaš, ali ako ne promeniš metabolizam društva, to se vrlo brzo vrati, biva još gore i ima pogubne posledice po društvo. U tom smislu, kad se posmatra kako je došlo do smanjenja deficita od 40-50%, znamo da je to posledica nezakonitog smanjivanja penzija. Da ima zakona i da ima Ustavnog suda, videli bi da je to prenebregavanje ostvarenih, uplaćenih prava. To je vlada uradila.
Kada se sad uzme budžet kao neki kostur društvenog računa i ako pokušamo da ga analiziramo sa stanovišta kvaliteta rada vlade, naćićemo sigurno desetak tačaka koje bacaju sasvim drugo svetlo na samu činjenicu da li deficit postoji i da li je on smanjen, što je sad primarni kvalitet u oceni rada vlade. Ako je glavni budžetski prihod PDV, može se konstatovati da jeste povećana naplata poreza, što je dobro, ali vlada je propustila da rigorozno naplati čitav niz poreza koje je imala zakonsku moć da naplati. Vlada je propustila da se drakonski obračuna sa sivom ekonomijom, za šta je imala i parlamentarnu podršku, i što nije uradila. Sa druge strane, vlada je propustila da restrukturira javna preduzeća, vojnu industriju, javni sektor, EPS, NIS, Železnice i tako dalje.Ogroman deo gubitka je lociran upravo tu, što takođe ima efekat na balansiranje prihoda i rashoda države.
Treća stvar, koja je takođe vrlo važna: vlada se obrušila na stečena prava penzionera, a istovremeno nije razmislila o oporezivanju dohodaka i enormnih prihoda jednog vladajućeg sloja. Vi imate desetine hiljada ljudi koji nominalno rade u državnoj administraciiji, a u stvari se finansiraju iz javnog sektora. Ko meni može objasniti zašto bi trebalo neko u skupštini NIS-a, u kojoj Rusi sve odlučuju, da ima 4 hiljade evra mesečno? Ili da u upravnom odboru ima 10 hiljada, ili u penzionom fondu da ima toliko, ili u zdravstvenom fondu, ili u upravnim odborima svega i svačega? Vi imate jednu političku klasu koja se indirektno rasporedila. Pa onda razna regulatorna tela koja niti šta mogu da regulišu, jer imate model vladanja u kome je izvor moći manje-više jedan čovek, sve ostalo je fasada. To ništa nije taknuto, a udareno je na nešto što ruši sistem. Ko će posle toga uplaćivati penzije, kad one mogu biti nacionalizovane?
Vlada, na kraju, na rashodnoj strani nema jasan koncept koju i kakvu državu hoće. Vlada kreira zakone koji nas strašno vuku u tražnju za birokratijom. Ako imate jednu državu u kojoj je izvaditi ličnu kartu, zameniti vozačku dozvolu ili zdravstvenu knjižicu, podvig ravan osvajanju Himalaja, forsiranju Kajmakčalana ili Sutjeske, onda očigledno imate neki problem. Vlada je linearno smanjivala broj činovnika, što verovatno treba, mada ono nije toliko veliko, jer su oni nekompetentni, nestimulisani, neprosvećeni, ljuti. Kada dođeš na šalter i proviriš tamo, ne smeš ništa ni da tražiš. A ostaje i ta potreba da država ima neki prihod.
Nas ljudi koji su u nekim regulatornim telima i političari upućuju na preduzetništvo, a oni sve što su preduzeli u životu je samo da dođu na vlast. Ništa oni drugo nisu preduzimali. Pa šta je preduzetništvo u administraciji, nego da ja tebi tražim još jedan papir više? Šta je preduzetništvo u bolnici, nego da te odvedem u svoju privatnu ordinaciju? Svako treba da bude preduzetnik. Pa ne treba svako da bude preduzetnik. Neko ko je general ne treba da ima hemijsku čistionicu. Ti si napravio armaturu koja je sama po sebi skupa i nije lako sprovodiva. To je uradila država. Država je razvalila ovo što imamo od zdravstva i prosvete. Pristupiš Bolonjskoj deklaraciji, pa onda radiš nešto sasvim deseto. U Bolonjskoj deklaraciji piše da treba da položiš ispit iz prvog puta, imaš pravo na poravni, a ona polažeš ispit 17 godina i to zoveš reformom.
Vlada je opsednuta subvencijama. Strašno je interesantno kada u jednoj maloj zemlji primiš jednu mantru kao modu. U Srbiji se u uvek nešto što dolazi sa strane karikaturalno primenjuje i bude moda. To je Fema, kačiperka. Ona hoće da glumi da je Beč, a nije, pa ispada smešna. Vlada ne shvata da što su subvencije veće, to je njen proizvod – država, poslovni ambijent, procedure, lagodnost funkcionisanja –manji. To znači da nema njene bazične funkcija, a to je stvaranje poslovnog ambijenta. Ako ja pitam strane investitore šta oni hoće, oni kažu „hoću da vi nam date plate, a da mi imamo svu zaradu”. Pa kad bih ja pitao studente i kada bi samo studenti odlučivali, oni bi verovatno ukinuli ispite. A to što se svako iživljava nad školstvom, pa jedino što još možemo da izvezemo na Zapad bez subvencija su ljudi.
Na Zapad odlaze samo ljudi iz nekoliko tačaka u Beogradu. Odlaze studenti sa PMF-a, koji treba da se uruši, jer nema ni krova, a i temelji klize. Vi imate situaciju u kojoj imate Beogradski univerzitet, protiv koga su sada svi, a koji je jedini na Balkanu na Šangajskoj listi, koja je zapadna lista, otišao gore. A onn je linearno kažnjen i manje su plate nego u Kosovskoj Mitrovici. Mi nećemo da postavimo pitanje koje nama škole trebaju, koje bolnice, koliko oficira, koliko popova, i da kažemo to je to. Onda upadamo u te disbalanse i to je filozofija budžeta. Budžet oslikava vrednosnu strukturu društva: kome se uzima i kome se daje. Ovde to biva nejasno, mi se zamajavamo brojkama, a nemamo kostur.
Mi bi trebalo da imamo paralelno društvo kome težimo, pa da kažemo „njegova struktura prihoda je takva, struktura rashoda takva”, pa bi onda videli naši preduzetnici. Ovo gde oni nose svoj novac odavde – koliko su tu porezi na dohodak, recimo u Hrvatskoj, u Sloveniji, u Češkoj. Zašto tamo ima 5 razreda za oporezivanje bogatih ljudi, a ovde samo 2? Ovde možeš uzeti milijardu sa 15 posto, a onaj tamo ne da, zato što kaže „možeš biti bogat, ali moraš stalno da vraćaš u sistem”. A ovde sa malom stopom ti u stvari dolaziš do novca koji nosiš napolje. Pa bi videli da u Americi imamo ogromne poreze na nasleđe. Jedna je stvar naslediti dvosoban stan, a jedna je naslediti imperiju od 10 milijardi. Zašto to tamo ima? Zato što svaka generacija treba da stvori svoj društveni proizvod, da se ne stimuliše rentijerstvo.
Ovde naša vladajuća klasa misli da uzme danas, pa da kaže „i čukununuke sam obezbedio”. Pa ne možeš obezbediti. Kad nemaš državu, revolucije se često javljaju, ostaješ bez ičega. I bez glave. Država je jedna ozbiljna stvar. Budžet je samo neki njen globalni izraz, koliko taj metabolizam društva vuče ka ravnoteži. On se vidi u svim tim tačkama. A ovde je budžet kao kazan, bore se za kutlaču, strasti su pomešane i onda na kraju imamo to što imamo. To se ne posmatra u razvojnoj perspektivi, gde se kaže „jeste, možemo imati 200 studenata koji će nam operisati, možemo dati stipendije za 200 mladih hirurga”. Mi kupimo aparat koji ne zna niko da uključi. To je sve budžet i to je filozofija budžeta. Ja tako posmatram stvar.
Kada uzmemo tehničke detalje i ako je to ta logka, ja bih eliminisao deficit za 24 sata. Ja bih prestao isplaćivati penzije, ako je to rešenje. Rešenje je sasvim na drugoj strani. Da li je metabolizam promenjen? Metabolizam društva nije pormenjen. Ono kreira sistemski deficit. Primera radi, država ima dug, i to je redu. Ali jedno je kad nemačka država kreira dug, jer se njoj pozajmljuje sa negativnom kamatnom stopom. To mi ne možemo. Ali mogli smo uraditi sledeću stvar, koju nismo uradili. Mogli smo reći „ja ću napraviti sistem u kome ću dati opciju svom rođenom stanovništvu da po pristojnoj kamatnoj stopi, na nivou stope inflacije plus 0,5%, finansira svoju državu. Ali ne, mi smo ubacili posrednike i teramo narod da ko ima višak daje svoju štednju za 0%, a država pozajmljuje po 3% plus LIBOR. To su ključna pitanja. To se zove reforma, to se zove konsolidacija i moraš znati čemu težiš.
Ti ovde ne znaš čemu težiš, da li težiš liberalnoj državi, da li težiš socijalnoj državi, da li težiš državi koja pruža šansu svakome ili težiš državi koja se finansira urušavanjem. Imate porodice, u 5 porodica ima jedno dete, i oni će živeti od rente, prodaj jedan, prodaj drugi, prodaj treći stan. Pitanje je šta se hoće. To pitanje je otvoreno već 50 godina. Mi smo jahali na Istok, udri, udri, udri, 50 godina nosi ovaj zastavu. Sad smo došli tamo, a tamo nema ništa, onda idi nazad. Sad kad dođem nazad, još gore. Hajmo na Jug, hajmo na Sever. Tu su upravo problemi. Vlada, država, skupština mora da postavi neki koridor i da dugo istrajava na njemu. Ti lako možeš uništiti društvene institucije. Oni sutra zbog budžetskih razloga mogu da razvale Hor bečkih dečaka, ali će onda biti potrebne godinama da se to popravi.
Dimitrije Boarov: Mi ovde još nismo spomenuli jednu okolnost koju ja smatram da treba spomenuti, da je i ovaj budžet za 2017. godinu morao da se napravi tako da bude po volji MMF-a, jer je Srbija u tom aranžmanu. Karikaturalno bi se moglo reći da je ovo što smo postigli 2016, i što nameravamo da postignemo iduće godine, uspeh MMF-a. Bilo je tu, naravno, i varanja. Štošta je taj MMF progutao i oprostio iz nekih verovatno političkih razloga. Hajde svake godine je neka izborna godina, hajde da rast bude 1,5 % i da penzije da porastu, iako će inflacija biti 2,5%, hajde 5% i da državni sektor dobije neku povišicu u proseku, da se može politički rabiti, a da se ne laže baš direktno, forsira se i potrošnja, znači ide i proizvodnja, ide i izvoz.
Sada bih ja prešao na neke primedbe. Fiskalni savet, koji je u velikoj meri kumovao i tom sporazumu sa MMF-om, je kao šestu, sedmu primedbu na budžet, a ja bih je stavio na početak, naveo to što se u tom budžetu za 2017, kad ističe trogodišnji aranžman sa MMF-om, ne vidi izlazna strategija, izlaz iz tog sporazuma, a to je ovo što profesor Zec govori: ne vidi se šta dalje, šta posle MMF-a. Jer smo dosad, kad nam ustreba, mogli da kažemo „pa morali smo nešto po MMF-u, nismo imali odrešene ruke, Srbija je bila u takvoj situaciji da je pre 2-3 godine pretilo bankrotstvo“.
Druga je stvar to što i taj budžet, kad malo bolje pogledate, vidite da obećava nešto, 1-2% tobožnje poboljšanje za stanovništvo i vidite da je to jedan čovek koji nisi ogroman teret na leđima, a vi ga terate da u trijumfalnom maršu govori kako je ova vlast spasla Srbiju. Zamislite nekog čoveka koji treba da igra Žikino kolo sa 200 kila dugova na svojim leđima. Srbija se nalazi u toj situaciji. Imate logiku političkog trijumfalizma i relativno male uspehe. Nije prava reč „relativno male”. Nije lako smanjiti budžetski deficit dve godine za redom, ali sve je to diskusija o 0.5%. Ja to ne podcenjujem, ali je to u kontekstu jednog malog, siromašnog budžeta. Pazite, ja sam to i napisao nekoliko puta – uvek se treba otrezniti.
Zapazio sam da je budžet grada Beča 13,6 milijardi evra, a naš je 9 i nešto. Cela Srbija ima manji budžet od Beča, ima manji budžet od Hrvata za 50-60%, iako ima 40% više stanovništva. Sve je to sirotinjsko, ali ne postoji, bez obzira na tu kapu MMF-a, to što Fiskalni savet zove izlaznom strategijom, ja bih nazvao nedostatkom neke kreativnosti, bez obzira što premijer Vučić stalno priča kako mu je ekonomija glavna stvar. Prvo, nije jasna ekonomska filozofija kojom se vlada rukovodi. Pitanje je da li ona uopšte ima neku ekonomsku filozofiju.
Kad pogledate sastav te vlade, to bi moja baba rekla „od kog noga, od kog ruka”. Ja verujem da većina njih ni nema nikakvu ekonomsku filozofiju. Tako da je nejasno šta je krajnji cilj, da li mala državu, ili država koja će o svemu brinuti, ili zašto se u budžetu kod javnog sektora, gde država ne može da izbegne odgovornost, ona je mogla reći „idemo sad, u ovom budžetskom ciklusu ćemo malo galantniji biti prema, ne znam, zdravstvu, ili prema školstvu…”
Miodrag Zec: Možda mi trošimo previše para za škole.
Dimitrije Boarov: Možda.
Miodrag Zec: A možda nam te škole i ne trebaju. Možda nam te bolnice i ne trebaju, jer tu se ništa i ne radi.
Dimitrije Boarov: Da, ali evo, pogledajte…
Miodrag Zec: Odvojimo rad od nerada. A ovde se ide linearno.
Dimitrije Boarov: Ali pogledajte, Hrvatska je, na primer, u presađivanju organa na drugom mestu u Evropi i možda će kroz 10 godina cela Evropa ići u Hrvatsku da se operiše.
Miodrag Zec: To je ta struktura.
Dimitrije Boarov: Oni su, nisu ni oni mnogo bolji, ali se to rodilo. Kao IT sektor u Srbiji. To je naraslo zato što država o tom nije vodila računa, to su neki ljudi tamo koji nešto čačkaju po kompjuterima. Oni izvoze 450 miliona evra. Ali sad je odjedanput počelo tu muvanje, uveli su tu neku englesku firmu i hajde da njima damo subvencije. Šta će subvencije njima, dajte ovima. A ovi ni ne traže subvencije. Tako da je to nekako prosto suprotno…
Miodrag Zec: Ovde je reč o tome da se preuzme već stvoreni proizvod.
Dimitrije Boarov: Jeste. Oni sad uvode jednog stranca i hoće da ga stimulišu, da on preuzme i da veće plate, da preuzme najkreativnije ljude od ovih drugih i praktično uruši jedan sektor koji je samonikao i koji se veoma brzo afirmisao.
Mijat Lakićević: Kad je reč o izlaznoj strategiji, hajde da se i ja ubacim u tu priču o strateškim pitanjima i temama, izlazna strategija je reforma javnog sektora, o kojoj se stalno govori, a koja nikako da otpočne. Šta se tu još dešava? Ojačava se državni sektor. Dakle, ono što ne može da se reši sada, FAP ili još neke firme, njihova sudbina će biti rešena tako što će biti ubačene u državni sektor, odnosno vojnu industriju. Dakle, to u suštini nije rešenje, jer ćete te gubitaše nastaviti da plaćate…
Dimitrije Boarov: Država sama zaslužuje restrukturiranje.
Mijat Lakićević: A ovo, o obrazovanju, da me profesor Zec ne razume pogrešno, nisam protiv obrazovanja i prosvete, naprotiv, ali upravo je problem u tome što u obrazovanju već nekoliko godina nema nikakvih suštinskih reformi, a reforma koja nam je potrebna je da na površinu počne da izbija kvalitet.
Miodrag Zec: Da, ali Mijate, imaš u novinama da je najbolji student arhitekture 11 godina bez posla. Većina odlazi na Zapad. Ko dobija vize? Sa kojih to fakulteta odlaze?
Mijat Lakićević: Ne, nama to jeste problem, odlaze i lekari, ali problem u zdravstvu je što tamo ima 30-40 hiljada takozvanog nemedicinskog osoblja, a 20 hiljada od toga je najmanje višak.
Miodrag Zec: Jeste, to ja i kažem – ne može linearno.
Mijat Lakićević: …. a ne plaćaju se lekari. Tako je, ali mi smo napravili, Kori Udovički je pokušala da napravi…
Miodrag Zec: U kojoj je to državi vrhunski hirurg socijalni slučaj?
Dimitrije Boarov: S tim primerom se malo preteruje…
Miodrag Zec: Ne, vrhunski hirurg sa svim dežurstvima radi za 80 hiljada dinara, a imate neko regulatorno telo ničega koje ima 250 hiljada. Da li je to normalno?
Dimitrije Boarov: Ali većina lekara, istina rade više…
Miodrag Zec: Imaju preduzetništva i idu privatno da leče te iste ljude.
Dimitrije Boarov: Većina…
Miodrag Zec: To nije dobro.
Dimitrije Boarov: Vi kod dobrih lekara, kad idete kroz sistem, dobijete termin kroz 3 ili 4 meseca. Možete završiti na groblju čekajući. A kod istog tog lekara možete istog dana dobiti pregled u privatnom…
Miodrag Zec: Da li je to dobro ili nije dobro?
Mijat Lakićević: Ali upravo to pokazuje koliko…
Dimitrije Boarov: Pa ja mislim da je dobro, bolje da mogu da platim, pa da imam pregled isti dan…
Miodrag Zec: Ne, ali zašto ne bi kao u Nemačkoj, da vrhunski lekar može to da radi unutar sistema koji ima, u bolnici sa ogromnim investicijama, umesto da loviš pacijenta u privatnoj klinici, pa ga na kraju odvedeš, kad se iskomplikuje, na VMA. Zašto mi ne bi rekli u postojećoj infrastrukturi VMA, zna se bazično koliko čovek može da zaradi na svom poslu? Imamo instalacije, imamo sobe…
Dimitrije Boarov: Ne, ali celo zdravstvo je…
Miodrag Zec: Zašto je u 3 sata zatvoren skener, zašto ne radi 24 sata?
Dimitrije Boarov: Na primer, iz budžeta za 2017, mislim da je 22 milijarde dotacija Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, a Republički fond prikazuje da je već 3 godine u balansu. A kako je u balansu? Tako što ima dotacije. A to što u budžetu imate restlove Galenikinih brljotina, to je nekako sklonjeno, čak i podeljeno u 2-3 kredita…
Miodrag Zec: To je apsurdno, nešto što je samo po sebi vrhunski rentabilno. Koliko košta kilogram tableta? I tu su gubici. Nije to krompir. Ti daješ subvenciju za krompir, a tablete proizvode gubitak. Zašto oni jurišaju da ti preuzmu svu farmaciju?
Dimitrije Boarov: Ne proizvodi ona gubitak, tu je reč o krađama.
Miodrag Zec: Krađe, krade se, ja govorim o tome.
Dimitrije Boarov: O krađama, i to velikim krađama.
Miodrag Zec: To je najsavršenija zarada, tabletice, to je čisto znanje. I tu je gubitak. A zašto to ne bismo mogli da rešimo? Mogli bismo. Zašto oni baš hoće da uzmu Hemofarm, a neće FAP? Zato što su tamo višestruko veće zarade.
Dimitrije Boarov: Ali to je cirkus sa tim aranžmanom o prodaji manjinskog paketa akcija. Koji je investitor zainteresovan da uzme manjinski paket u firmi sa velikim gubicima i koja ima ogromne dugove? Tu onda ide jedan aneks koliko će Republički fond za zdravstveno osiguranje finansirati bolnice da kupe njihove lekove. Rusko-engleski kupac traži garanciju. Prvo, neće dugove, a u tom aneksu sigurno stoji i da hoće da mu se tih 8 miliona dolara, koliko je spreman da uloži, vrati za 2-3 godine, a da mu koncesija ostane.
Miodrag Zec: Da, ali onda to nije prodaja Galenike, nego prodaja kapaciteta države.
Dimitrije Boarov: Prodaja dela tržišta.
Miodrag Zec: Dela tržišta.
Dimitrije Boarov: Dela monopola.
Miodrag Zec: Tu je apsolutno sve jasno.
Mijat Lakićević: Samo da ne zaboravimo i javna preduzeća. To je rak rana. Nije stvar u tome što ona sam po sebi donose gubitak i što rade tako loše kako rade, nego što se to kapilarno širi na čitav privredni sistem. U reformi javnog sektora ni javnih preduzeća, ni zdravstva, ni prosvete, a ni penzijskog sistema, koga takođe čeka ozbiljna reforma. To je izlazna strategija. To je ono što treba konkretno da se radi.
Dimitrije Boarov: Da, to nije Njutnova jabuka, ne treba da padne jabuka.
Mijat Lakićević: To su samo konkretne stvari. Morate u to da uđete i da dovedete ljude koji to znaju. A onda zdravstvo i bolnice ne možete da radite po partijskoj liniji. Tu puca sistem.
Miodrag Zec: Ali vi imate u penzijskom sistemu 10 penzionih sistema. Imate potpuno suludu situaciju, da što si manje radio, veća ti je penzija. Umesto da kažeš desilo se ovo što se desilo, komunizam je gotov, hajde da sad sve penzije preračunamo na zajednički imenitelj na 40 godina plaćenog staža. To se nije uradilo. Uradilo se sad nešto suprotno: onaj ko je više plaćao, sad ima manje. Što više rešavaš, sve si dalje od cilja, a posle daješ pravo na penzije kome stigneš.
Vi se sećate šta je premijer rekao za sportiste. On kaže „svako ko je bacao kuglu najdalje, ima penziju 150 hiljada od 40. godine “. Da li je važnije bacati kuglu u dalj i kamena s ramena, nego biti hirurg? Ja razumem da se podržavaju sportisti i profesionalni sport. Ali pola gimnazija u Srbiji nema salu i pola učenika ne zna da pliva, a ti sad uhvatiš za nešto što politički dobro zvuči. Ako je zdrav taj što je bacao kuglu i dobro treniran, on posle navršenih 40 godina živi 80 godina i dobije pola miliona dolara i na taj način ima veću penziju od svih. Svaka društvena služba treba da ima neku misao vodilju. Ali ne može se rešiti pitanje lekara tako što on, kad radi honorarno, dobije hiljadu dinara za čitav dan.
Mijat Lakićević: Ode u Sloveniju, i…
Miodrag Zec: …ali ne može tako…
Dimitrije Boarov: Da, ali ti imaš slučaj Vranjske bolnice sa 900 miliona dinara neplaćenih dugova. Pa kako se ta Vranjska bolnica toliko zadužila? Sistem je problem. Razgovarao sam i sa nekim direktorima javnih preduzeća, koji kažu „jeste, u gubicima smo, ali meni telefonira ovaj, telefonira onaj, daj ovima grejanje, daj onima“. Promena pozicije javnih preduzeća bi bila prava reforma političkog sistema u Srbiji, jer su oni greda na kojoj visi parazitska, politička superstruktura. Ceo ideološki otpor privatizaciji tih velikih kompanija je u suštini burazerskog tipa. Meni jedan političar na nižem nivou kaže „kakav ću ja biti političar kada iza mene neće ići novac i kada neću moći nikog da zaposlim”. Ako je to smisao politike u Srbiji, da iza mene ide novac i da mogu da zaposlim koga hoću…
Miodrag Zec: Opet se vraćamo na jedan bazični…
Dimitrije Boarov: To ne može bez javnih preduzeća…
Svetlana Lukić: To je alatka. To mu je argument…
Miodrag Zec: Ali bazični filozofski koncept je da li ti praviš društvo koje stimuliše stvaranje i samo koriguje kroz budžet i redistribuciju, ili je suština juriš na redistribuciju. Ali ti stalno jurišaš na kazan, na kraju ga prevrneš i na kraju je sve manji i manji deo. Na kraju si manji 70% od Beča, a možda ćeš biti manji i od Klagenfurta. Zašto su ljudi opsednuti ekonomijom? Naš premijer, on je prosto fasciniran time, ali ekonomija je opasna stvar. Ona stvara privid trivijalnosti.
To je kao u medicini, najteže je postaviti dijagnozu. Nije u pitanju samo terapija. On kaže „puštaj pijavice. Puštaj krv. Daj subvenciju”. Sve je to olako rečeno, ali to ne ide tako. Ili rekao MMF. MMF ima svoju logiku. Oni su došli da kažu „držimo ovoga da nam vrati dugove”. MMF kaže „smanjite potrošnju”, ali ne kaže gde. On neće da se bavi tim trivijalnostima. Umesto da smanjiš u Energogasu ili Srbijagasu ili EPS-u, ti udariš po desetoj stvari. MMF ovde služi samo kao izgovor, jer ja ne bih, ali naterao me MMF.
Mi se ne možemo iščupati dok ne postavimo jednu platformu. Temelji fale. Ovde se kreči fasada, a temelji klize, što kaže Đoka Balašević, vaš poreski obveznik iz Vojvodine. Kad postaviš to pitanje, svi kažu „nemoj sad o tome, znamo, tačno je to, ali o tome ćemo kasnije”. Kada si u pogrešnom vozu, sve stanice su pogrešne, nema tu spora. A kada uzmeš taj budžet, po svakoj tački ti to možeš da vidiš. Imaš rak-rane u rashodnoj strani, kao što je vojna industrija. Pa vojna industrija je najrentabilnija industrija. Uz tablete, drogu i vojne avione tu se najviše zarađuje.
Dimitrije Boarov: Da, ali oni imaju najveće gubitke.
Miodrag Zec: Ali ti imaš gubitke u toj bazičnoj stvari. Ti proizvodiš municiju, koja je najnerentabilniji proizvod u vojnoj industriji. I mi sad samo udaramo, proizvodimo municiju, džebanu. Ali sve to treba znati. Razvališ VTI, razvališ studije mašinstva, tako da niko ne može napraviti nešto. Ali je suština evo ovo: 400 miliona je bio izvoz IT sektora, regulisano ili ne. Pa Fijat nema 50 miliona neto rezultata. A ovde 400 miliona i ti sad daš mogućnost da neko pokupi te male preduzetnike.
Priroda znanja je malo preduzetništvo, jer su tu inovacije. I Bil Gejts je počeo u garaži. Veliki preuzimaju male, ali će se ovima desiti da ih preuzmu na početku. Neće se desiti kao sa Fejsbukom, da na kraju onaj koji je smislilo zaradi 12 milijardi. Zaista mislim da bi u skupštini trebalo da se otvore rasprave o konceptu i konfiguraciji države. Ali ništa od toga. Ti stalno, guran tekućim problemom, ne postaviš sebi pitanje „što ja to radim?”.
Mijat Lakićević: Treba da se postavi pitanje razvoja i da se o tome razgovara. A za razvoj je potreban, pre svega, politički mir. Problem je što mi u Srbiji nemamo politički mir. Subvencije mogu jako malo da postignu, ne samo što su one same po sebi pogrešne i što ne daju neki rezultat, već zato što domaće privrednike stavljaju u nepovoljniji položaj. Vi sve radite po tržiišnim principima, vas sve košta, a oni em su bogati, em sve dobijaju džabe, i na taj način vi dobar deo domaće privrede i domaćih, kapitalista izbacujete iz igre. Sa druge strane ono što mi gledamo u parlamentu… Šta vi mislite šta neko ko ima novac i hteo bi da ga ovde uloži misli kada gleda to? On ne zna da li će sutra ovde da izbije neki mali građanski rat ili da li će neko da bude uhapšen.
Ovde se to potcenjuje i mislim da je to ili greška, ili to Vučić ne vidi ili to namerno radi. Ali to je ključni problem zašto Srbija ima male investicije. Kod nas, to je milijardu i 800 miliona evra na godišnjem nivou bilo prošle godine, ove godine, iduće godine će biti isto, uz sve subvencije i uz sve priče, to ne raste. Druge investicije, isto tako, rastu jako sporo. Ove godine će investicije biti 18,5% bruto domaćeg proizvoda, iduće godine 19%. To je ništa. Nama treba 25% za brži rast. Ali kad imate ratno stanje u parlamentu, gde svako kaže „daj da bežim, idem da brzo zaradim pare i da sklonim to u inostranstvo, pa ću tamo da radim”. To se zasta dešava. Odavde naši ljudi iznose pare napolje, jer tamo mirnije rade. Nije mu problem čak toliko ni birokratija…
Miodrag Zec: Problem je sigurnost.
Mijat Lakićević: Problem je sigurnost.
Miodrag Zec: Zašto Rusi i Srbi zarađuju, Srbi i Rusi, ne zarađuju naši ljudi u Engleskoj, tamo samo nose rezultat. Nije Abramovič zaradio nikakve pare u Engleskoj, on je zaradio na Čukotki i pobegao je tamo u sigurnu luku. Najveći engleski proizvod više nije Rols-Rojs, nego su engleska država, engleske banke i to je tragedija. Ja se izvinjavam, držao sam neko predavanje za bolnice i dobio sam poruku u kojoj se kaže: „ljudi, dajte, napravite bar jednu bolnicu, trebaće to. Trebaće to”. Ma jok, mi ćemo se lečiti u Ženevi. Sad kad je Mišković uhapšen, hoće u Hjuston, a ovaj ne da pasoš. Beko, njega pogodilo, da nije došao za 15 minuta u Urgentni i da tamo neko ko ga je primio nije znao šta radi, on bi umro. Ne, daleko je Ženeva. Naša vladajuća klasa i naša bogataška klasa nije svesna koristi i blagodeti od uređenog društva.
Svetlana Lukić: Politička nestabilnost je postala sve očiglednija. Ti si pomenuo primer toga kako je izgledala rasprava u skupštini. Međutim i sam premijer, ne samo u skupštini, nego svuda gde ide, dobre rezultate koristi kao pogonsko gorivo za sve agresivniji odnos prema opoziciji, nezavisnim regulatornim telima, medijima i Evropskoj uniji. Kao da je poludeli kapetan na nekom brodu koji uređuje mašinsko odeljenje, a brod ljulja tako da ispadaju putnici, ispada i posada, i ne zna se više u kom pravcu se kreće. Nekako ovih poslednjih dana i povodom ovog budžeta, jako uznemirava ta politička nestabilnost, a tek šta će da bude sa izborima koji će uslediti vrlo brzo?
Mijat Lakićević: To je možda korisno radi održanja vlasti, to stalno podizanje tenzija, jer tako Vučić svoju partijsku vojsku drži stalno u naponu, stalno u akciji. Možda oni bez toga ne mogu, ali vanredno stanje nije dobro stanje za ekonomiju. To je ono što profesor Zec često govori, to je onda preraspodela. Mi sada imamo nove biznismene, koji uzimaju posao od onih koji su ranije to radili. Jedan deo ljudi ostaje bez posla, jer su 20 hiljada ljudi iz srednje klase napustili javna preduzeća i javni sektor, ušlo je 20-30 hiljada ovih koji su članovi SNS-a. Oni su sad ti koji koriste ovo doba, imaju sigurne plate, kupuju stanove, čak kažu da se tržište nekretnina u Beogradu zbog toga i oporavilo.
Mi tu imamo preraspodelu. Jedan deo stanovništva, pre svega ovi članovi SNS-a, oni možda napreduju, njima standard raste, ali ogromnoj većini građana Srbije standard pada ili stagnira. To je, s jedne strane, posledica i pokazatelj političke nestabilnosti, a s druge to dalje reprodukuje političku nestabilnost. Sve je to loše za biznis, uprkos svim našim skokovima na skali Svetske banke. Mada nije svuda isto, napravili smo neke velike skokove, na primer to sa građevinskim dozvolama nam je jako pomoglo. Ali kada se pogledaju druge rejting liste, koje mere funkcionisanje institucija, inovativnost, političku stabilnost, pa čak i stanje u obrazovnom sistemu, mi smo na 90. ili na još nekom slabijem mestu od 140-150 zemalja. Još uvek smo, ne na repu Evrope, nego ni u svetu kad se poredi, nismo na nivou nekih latinoameričkih i azijskih zemalja. Sveukupno je to vrlo loše.
Miodrag Zec: Naša politička borba i to što se dešava u skupštini, ja ne vidim tu neke koncepcijske rasprave. Tu imate privatno nadgornjavanje. Opet, s druge strane, nije nestabilno. Nikada skupštinska većina nije bila veća, ali se ta većina ne koristi da se reše ta kapitalna pitanja, nego da se dotuče protivnik. Ovde se ne shvata blagotvornost uređenog sistema i blagotvornost kritičkog mišljenja i svako bilo kakvu političku konkurenciju doživljava kao najveću tragediju.
Kohabitaciju ovde kad pomeneš svima se povraća. Ali ako nije moguća kohabitacija, hajde da izaberemo kancelarski sistem ili predsednički ili nešto što je naša priroda. Ne, mi imamo nešto između. Narod ne shvata da je sistem njegov saveznik, da je blagotvorno uređeno društvo. Vi gledate kako narod juriša na autobus kao na bastilju. Smatramo da ćemo se u konfuziji snaći, jer su se svi naši prevrati završavali jednom konfuzijom i novom preraspodelom bogatstva. Glavno brdo spasa je Dedinje i tu se stalno menjaju stanari. Nekako ni elita ni narod nije shvatio da je…
Mijat Lakićević: Više elita, čini mi se…
Miodrag Zec: Pa i narod reaguje na…
Mijat Lakićević: Na podsticaj.
Miodrag Zec: Primera radi, ja sam, kad su ove penzije bile umanjene, bio na jednoj svadbi, dolazi meni jedan seljak i on je oduševljen što je to tako, jer njegova je 12,5 hiljada i nije smanjena i on smatra da je svako ko ima više od 12,5 hiljada njegov neprijatelj. Kažem mu ja „ma to je baš odlično, to su se baš odlično setili”. On čovek ode zadovoljan kod svoje gospođe, jer misli da sam ja to podržao. Onda dolazi ponovo da me pita šta dalje. „Ne znam ja šta dalje, ali može se desiti sledeća faza da ko ima 10 hektara zemlje, da mu uzmu 3, a da ovome ko ima 1, da daju 2″. „Au”, kaže, „pa to nema smisla”. Ja kažem, „dobro, možda ima, možda nema. Evo, recimo, ja sam bezemljaš, ja bih baš voleo da imam voćnjak u Kraljevu”. To je ta percepcija, percepcija večite redistribucije. Zato imamo borbu za tu kutlaču. To je samo otimačina.
Kao zalažeš se za inovacije. Ovo malo inovacija izvoziš, a hoćeš da se obogatiš i da rešiš pitanje nacije tako što ćeš stimulisati da neko ovde šije gaće. Mi nemamo naroda. To može Kinez da radi, njih svake godine ima 150 miliona više. Mali narod se samo može spasiti znanjem. Ovde je dete trošak, a ne razvojni resurs. Izgubili smo se. Smatram da neko ko je osvojio ovoliku vlast kao što je osvojio Vučić ima prostora da se zamisli nad drugim pitanjima. Ja sam to očekivao, bez obzira kako ocenjujem vlast, kao tiransku ili demokratsku. Imate prosvećenu diktaturu. Kad neko osvoji toliku vlast, treba da kaže „hajde, ljudi, da čujemo šta se ima reći”. Ne, ovde je istraga do kraja. Nikada nisi smislio jednu prostu stvar, šta ti u stvari hoćeš. Ideš, pa na šta naiđeš. Jednom rečju, ja u skupštini ne vidim raspravu o sistemu. Zašto je ne vidim? Pa u skupštinu se ne ulazi što imaš dignitet, harizmu, političko učenje ili političku odgovornost. Ulaze jurišne trupe. On kad zvizne, oni glasaju. Oni nisu ni došli da misle. Mišljenje za njih nije rentabilno. Imanje stava je kažnjivo.
Dimitrije Boarov: Nije lako objasniti to da je stranka koja ima ubedljivu većinu u parlamentu najnervoznija. Ali meni se čini da tu ima uticaja to što vodeća stranka, koja kao vodi proevropsku politiku, izbegava da u sukobu sa desnim delom opozicije, izađe sa evropskim ili prozapadnim stavovima. A onda gura raspravu na personalne stvari, ko je bitanga i ko ima kakav akcenat. Izbegava se sučeljavanje na tim krupnim stvarima, sa spoljnopolitičkoj ambivalentnosti o takozvanoj neutralnosti Srbije, koja se obrazlaže sa „nismo samoubice“, nećemo da kažemo „mi smo za Zapad”, jer ćemo onda izgubiti i popularnost i pojačaće se pritisci.
To donekle mogu da razumem, jer je to poltiička taktika. Ali ne možete vadeći se na taktiku stalno odlagati ozbiljno pitanje geopolitičke orijentacije. Ako hoćeš u Evropsku uniju, imaš za to hiljadu i jedan razlog, a za ovo drugo nemaš ni 10 razloga. Tu postoji mistifikacija. Meni je to komično, naši tabloidi i naša publika, ova, najobičnija. Možete za dva meseca od Trampa da napravite srpskog junaka. To je stvarno tragikomično. Isto tako će Tramp postati fašista za tri meseca. Vidim da već kažu „vlada milionera i generala koji su bili za bombardovanje”. To je neverovatno, za 3-4 meseca kampanje možete da promenite geopolitičku projekciju. Napetost i nervoza vladajuće koalicije potiče od toga što oni imaju jedan nominalni cilj, a ne ponašaju se u skladu sa njim u domaćoj političkoj borbi.
Miodrag Zec: Vidite, ovo me asociralo…
Dimitrije Boarov: Sada imate po sličnom modelu i Demokratsku stranku. Ako su ovi za Evropu, onda ćemo mi staviti znak pitanja. Kako je ono svojevremeno Pajtić rekao „srpska Evropa“. Oni se stalno prilagođavaju jedan prema drugom. Nemate stranku koja na jedan ozbiljan način vodi državni projekat. Ulazak u Evropsku uniju je jedan ozbiljan državni projekat. Srbija hoda ka jednom vremenu u kome je i sama Evropska unija u krizi, krizi koncepcije kakvi će se balansi unutar te zajednice stvoriti. I to treba imati u vidu.
Ja mislim da u budžetu nema dovoljno osigurača. Ako se zavrti neka nova kriza, što ja ne isključujem, mi još ne znamo ko će voditi ekonomiju Sjedinjenih država i na koji način će se voditi, a ako krene taj američko-kineski trgovinski rat, ko zna šta će se dogoditi. A u takvoj situaciji ko zna šta će biti sa svim našim privatnim i državnim dugovima. Idemo ka toj idućoj godini, a postoji jako mnogo neizvesnosti.
Peščanik.net, 18.12.2016.