Loren Pariso, šefica francuskog udruženja poslodavaca, nije želela da aplaudira premijeru Francuske Žan-Mark Araultu. Bila je među malobrojnima koji nisu izrazili svoje oduševljenje. Araulta, koji je predstavio rezultate sastanka posvećenom socijalnom dijalogu, pozdravilo je 300 predstavnika sindikata, profesora, feminista i ekologa, ali francuskim menadžerima nije do slavlja. Sa socijalističkim predsednikom počinje nova epoha. Počelo je stvaranje nove levičarske republike Francuske.
Francuska je još uvek okružena državama u kojima vladaju ekonomski liberali. Međutim, Francuzi su svom novom predsedniku dali odrešene ruke za socijalnu rekonstrukciju njihove zemlje. Nije samo predsednik socijalista već socijalisti imaju većinu i u oba doma parlamenta. Dok Nemačka pokušava da Evropi nametne politiku štednje, francuski socijalisti koriste priliku kako bi smanjili jaz između siromašnih i bogatih. To će imati odjeka i u Evropi. Ukoliko se Olandov model pokaže uspešnim, bio bi to primer kako bi mogao da izgleda alternativni odgovor na krizu.
Olandov slogan je „Pravda“. Da bi se to postiglo njegova vlada planira uvođenje maksimalnih i minimalnih dohodaka kao i zabranu privatnih doktorskih honorara. Firme koje zapošljavaju starije radnike kao i mlade koji traže prvo zaposlenje trebalo bi da uživaju poreske olakšice, a planira se i uvođenje novih pravila u vezi sa postavljanjem stranačkih kadrova u nadzorne odbore televizijskih stanica. Program Olandove vlade se u gotovo svakoj tački razlikuje od programa crno-žute koalicije u Nemačkoj. Ukoliko njegove namere dopru i do Nemačke izgledaće da su govori Angele Merkel o „nepostojanju alternative“ kalkulantska laž.
Dok su poslanici u Bundestagu još tokom 2011. povećali svoja mesečna primanja za 600 evra, Oland je je smanjio svoju i plate svojih ministara za 30 odsto. Njegov plan od 60 tačaka obuhvata sve sfere života. Ukoliko se on sprovede uskoro će francuske učenike podučavati više nastavnika, radnici se više neće otpušati dokle god njihove firme prave dobit. Oni sa godišnjim prihodom većim od milion evra plaćaće porez na dohodak u visini od 75 procenata a penzioneri će imati pravo na veću osnovnu penziju.
Istovremeno je Oland u preduzećima u kojima država ima udeo veći od 50 odsto uveo maksimalni raspon u platama. Od sada rukovodioci mogu da imaju 20 puta veće plate od radnika. U preduzećima u kojima država ima manjinski udeo trebalo bi da se i drugi akcionari ubede u uvođenje ove mere. Znači dvadeset puta minimalna zarada, što iznosi 335.000 evra godišnje. Ovim merama pogođeni su na primer i menadžeri francuske pošte, energetskog diva EDF i pariskih areodroma. Članovi njihovih upravnih odbora do sada su zarađivali 300-struki iznos najniže zarade.
Ideja bi mogla da dodatno podgreje debatu o platama menadžera u Nemačkoj, jer bi prema ovom planu šef francuske pošte Žan-Pol Beli zarađivao dvadeset puta manje od direktora nemačke pošte Franka Apela. Apel je u 2012. ostvario zaradu u visini od 5,2 miliona evra.
Planovi zvuče ambiciozno. Šanse, da se oni i sprovedu, su uprkos tome velike. Oland se može osloniti na nove saveznike. Veliki izborni uspeh Levog Fronta i njihovog brilijantnog govornika Žan-Luk Melenšona zasniva se na novim ponosu pristalica levice. „Ne baissez plus les yeux“ – „ne obarajte više pogled“ – bila je jedna od njegovih glavnih parola. Melenšonovi govori pretvarali su se u festivale na kojima su stotine hiljada ljudi pozdravljali zahteve za većom minimalnom zaradom, podržavljenju ključnih industrija i banaka, i državom koja će regulisati plate, industriju, stanarine, i koja će smanjiti emisiju gasova koji izazivaju efekat staklene bašte.
Doduše, Melenšon je tokom kampanje Olanda podrugljivo nazivao „Kapetanom pedalina“, ali je odmah nakon objavljivanja rezultata prvog kruga pozvao da se u drugom krugu glasa za njega. Dok se nemački socijaldemokrati gnušaju bilo kakvog kontakta sa Linkeom, dotle su se francuski socijalisti i njihova radikalnija sestrinska partija u odlučujućim trenucima proteklih izbora držali zajedno.
Za razliku od evropskih konzervativaca, Oland ne mora da zastrašuje svoje građane kako bi opravdao svoje projekte. On govori o pravednijoj budućnosti, a ne kao Angela Merkel o štednji „bez alterantive“. On govori o patriotama milionerima koji će prihvatiti veće poreze zato što je to razumno. Konzervativna Francuska pod Sarkozijem pokušavala je još tokom kampanje sa taktikom širenja straha: Francusku će banke pustiti da propadne, berza će doživeti krah. Ništa se od toga nije desilo. Ovih dana najgora je situacija u zemljama u kojima su na vlasti konzervativne vlade, što je slučaj u Španiji i Italiji.
Socijalistička većina u oba doma francuskog parlamenta je istorijski uspeh. Oland je pobedio iako su njegovi desničarski protivnici usvojili nacionalistički diskurs i otvoreno ksenofobične stavove koji su naišli na pozitivan odjek u medijima. Tako je socijalistički kandidat u tok šou programima više puta pitan da mu se ne čini da stvarno ima previše imigranata. Velik uspeh Nacionalnog Fronta svedoči o tome da ne mali broj Francuza gaji simpatije prema nacionalističkim tonovima. Sarkozijev UMP je pokušao da Olandov levičarski program predstavi kao „propast nacije“ upozoravajući na „surovi odgovor“ tržišta. Ali Oland je odoleo. Nakon 25 protraćenih evropskih samita i nekoliko država oteranih u bakrot, poput Grčke, u Francuskoj je prekinuta desničarska hegemonija.
U Nemačkoj i dalje vladaju bezidejni konzervativci. Najslikovitiji primer razlika između nemačke i francuske ideologije jeste starosna granica za odlazak u penziju. Oland je starosnu granicu za radnike koji su 41 godinu uplaćivali doprinose vratio na 60 godina. Već je oporezovana godišnja zarada u visini od 7000 evra dovoljna da bi se priznalo uplaćivane doprinosa za celu godinu. Dok u Nemačkoj demohrišćani govore o granici od 70 godina, trenutnu granicu od 67 godina uveli su socijaldemokrati, dotle se u Francuskoj predlaže drugačije rešenje. Francuska je jedina zemlja u EU koja želi da svojim građanima omogući raniji odlazak u penziju. Stotine hiljada Francuza bi na ovaj način sedam godina ranije otišlo u penziju, tako da bi većina radila u proseku pet godina manje od njihovih nemačkih kolega i to za prosečnu penziju od 1400 evra, koja je znatno viša od prosečne penzije u Nemačkoj koja iznosi 1000 evra.
Na posletku Olandu ide u prilog i moderna francuska porodična politika. Francuski parovi zahvaljujući sistemu imaju sveobuhvatne celodnevne brige i pristupačnim obdaništima prosečno 2,2 deteta, dok je nemački prosek 1,3. U Francuskoj žene uprkos tome što imaju decu mogu da se nadaju uspešnoj poslovnoj karijeri. Skorašnji predlozi u Nemačkoj u vezi sa „novcem za staranje“ francuski eksperti za penzioni sistem smatraju „srednjovekovnim“.
Naravno da Olandovo glavno obećanje nije besplatno. Visina doprinosa za penzijsko osiguranje trebalo bi da se do 2017. podigne za 0,1 procenat godišnje. I privatni fondovi, koji delimično isplaćuju penzije rukovodiocima i službenicima, će verovatno morati da podignu visinu doprnosa. Do sada Francuzi podržavaju predlog da za svoj raniji odlazak u penziju plaćaju više doprinose. Ranije pezionisanje za Francuze je sinonim socijalnog napretka, ono je kao nacionalno kulturno dobro. Kada je Sarkozi u 2010. godini povećao starosnu granicu za odlazak u penziju sa 60 na 62 godine, stotine hiljada su izašle ne ulice da protestuju protiv ovih reformi.
Oland je ovih dana ispunio najvažniji zahtev sindikata, time što će minimalnu zaradu koja trenutno iznosi 1452 evra mesečno ili 9,2 evra po satu na jesen povećati za nekoliko procenata. Uvođenje minimalne zarade koja bi varirala zavisno od branše Oland je odbio. „Plata je minimum koji je čoveku potreban za jedan dostojanstven život, bez obzira da li je neko frizer, vodoinstalater ili građevinac“, dodao je Oland.
U međuvremenu su i mnogi ekonomisti podržali Olandov predlog. Pariski ekonomista Mišel Aglieti, rado viđen gost na francuskim medijima, smatra da je socijalistički ekonomski poredak jedini način za spas evra.“Samo uz pravedniju politiku i više plate naš sistem može ozdraviti. Kupovna snaga zaposlenih je najvažniji činilac, kako bi sprečili da se država dalje zadužuje za plaćanje socijalnih transfera. Oland je najavio da će do 2013. smanjiti deficit na 3 odsto, a da bi 2017. on bi na nuli – uprkos nepovoljnoj ekonomskoj situaciji. Novi porezi bi trebalo da popune rupe u budžetu. Od poreza na bogate 2,3 milijarde evra, od dodatnog poreza na banke 1,1 milijarde evra. Dva procenta službenika koji odu u penziju neće zameniti novi zaposleni.
Levičarska era Francuske počinje u jeku krize. Čini se da je Olandovom velikom uzoru Fransoa Miteranu bilo lakše. Kada je 1981. došao na vlast finansijska politika nije bila važna tema. Ljudi su razgovarali o jednakim penzijama za žene, o novim brzim prugama i o više dana godišnjeg odmora. Miteran je isprva bio znatno radikalniji od Olanda, čak je i komuniste uveo u vladu. Ukinuo je smrtnu kaznu, dekriminisao homoseksualnost, legalizovao je status imigranata bez dozvole boravka, podržavio 36 banaka i zakonom obavezao firme na jednake plate muškaraca i žena.
Za razliku od Olanda danas, dve godine kasnije, Miterana je iznenadila ekonomska kriza. Kako bi zaustavio devalvaciju franka i sprečio odlazak kapitala iz zemlje i došao do neophodnog novca, ponovo je smanjio ekonomsku regulativu i privatizovao neke ranije podržavljene firme. Ovaj zaokret razočarao je mnoge ali je ipak uspeo da bude ponovo reizabran.
Kod Olanda priča bi se mogla razvijati u suprotnom pravcu. On nije revolucionar tipa Melenšona, već pristojni komšija levičar. Iako podiže poreze bogatima ipak suštinski ne dovodi u pitanje raspodelu imovine. Do sada ipak nije odustao od priče o rastu. Njegova politika svodi se pre na to da radnicima i službenicima obezbedi veći deo kolača kako bi povećao standard svih. Ne, Oland nije radikal, on je reformator, a upravo kriza može da mu ide u prilog, jer se čini da se u lošim vremenima u Francuskoj rađa hrabrost da se ide drugim putem.
Ukoliko se kriza produbi verovatan je i prinudni zajam od bogatih, kao što je to pre nekoliko dana predložio Nemački institut za ekonomska istraživanja (DIW). Zamislivo bi bilo i rasterećivanje budžeta uz nešto veću inflaciju uz istovremeno prilagođavanje zarada, o čemo se već razgovara među Olandovim savetnicima.
Kriza je Francuze ideološki promenila. Suočeni sa stalnim pretnjama bankrotsvom države čak su i konzervativni Francuzi podržali povećanje poreza bogatima. Poznati Francuzi kao Džoni Holidej, Patricia Kas i Alen Delon imaju prijavljeno prebivalište u Švajcarskoj kako bi izbegli plaćanje poreza. Ostareli roker Holidej u predsedničkoj kampanji 2007. podržao je Sarkozija i najavio da će se vratiti u Francusku ukoliko se porezi smanje. Sarkozi je zaista smanjio porez na imovinu ali Holidej još uvek živi u Švajcarskoj.
Francuzi poštuju samo one koji se ponose time što plaćaju porez kod kuće. Kao što je to bivši teniser, osvajač Roland Garosa, a danas pevač Janik Noa, koji ne samo što je pevao na Olandovim skupovima već je pozvao svoje prijatelje milionere da kao i svi ostali građani plaćaju porez. Premijer Žan-Mark Arault pomalo bombastično je okarakterisao plaćenje poreza „patriotskim aktom koji vas čini velikim“. Vetar je u Francuskoj promenio pravac – dok u Nemačkoj SPD još uvek diskutuje o najvišem porezu na dohodak ispod 50 procenata.
Čak i SPD gleda začuđeno na to šta njegova sestrinska partija radi. Doduše, moramo reći da je trojka iz SPD-a, Štajnmajer, Gabriel i Štajnbruk, brže bolje otišla u Pariz kako bi razgovarala sa Olandom i pokušala da nešto prekopira od njega. Ali predlozi nemačkih socijaldemokrata u vezi sa porezom na velike dohotke, porezom na imovinu ili u vezi sa ranijim odlaskom u penziju, u Francuskoj izgledaju kao strašljivi, konzervativni ukras.
Olandu pomaže i činjenica da se i medijski pejsaž menja u njegovu korist. Francuske televizijske stanice su doduše u rukame velike industrije. Koncern Bouygues u svom vlasništvu ima najgledaniju francusku televziju TF1, a informativni kanal BFMTV, koji je tokom kampanje privlačio višemilionsku publiku, pripada biznismenu Alanu Welu, i pomalo liči na američki FOX News. Njegovi komentatori i analitičari nekoliko puta su objavljivali da je finansijska kriza prošla, što je u velikoj meri nanelo štetu njihovom kredibilitetu. Hvalospevi neoliberalnim receptima su utihnuli, isto kao i glorifikovanje Nikole Sarkozija, koji je do nedavno slavljen kao veliki reformator.
Danas, Oland unosi više svežine u debate, nego što su to mnogi od njega očekivali. Ovo je osetio i britanski premijer Dejvid Kameron, kada je najavio da će prostreti crveni tepih kako bi poželeo dobrodošlicu francuskim bogatašima, koji će pobeći pred najvaljenim 75-procentnim porezom. „Francuski najviši porez na dohodak dugo je bio niži od onog u Velikoj Britaniji“, rekao je Oland na jednoj konferenciji za medije. „ali uprkos tome Englezi su prijavljivali svoje od poreza oslobođeno prebivalište u Francuskoj“, dodavši uz široki osmeh, „da će u budućnosti i ovi stranci sa vilama u Francuskoj plaćati veće poreze.“
Loren Pariso, mrzovoljnu šeficu udruženja poslodavaca, najviše je uznemirila jedna Olandova izjava, kojom je Sarkozijev predlog zakona za „konkurentniji rad“ proglasio nesocijalnim. Ovaj zakon bi dozvoljavao poslodavcima da plate radnika prilagođavaju slobodno prema svom finansijskom uspehu, što bi značilo da bi radnici radili duže uz niže zarade, bez obaveze za njihove poslodavce da podignu zarade u boljim vremenima. Noćna mora za francuske sindikate. Sada se nadaju da će Oland iskoristiti novu snagu levice kako bi sprečio usvajanje ovog zakona. A ne nadaju se samo oni. U ovom trenutku, i za francusku i za evropsku levicu najgore bi bilo kada bi propustili ovu veliku šansu.
Annika Joers, Der Freitag, 19.07.2012.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net, 22.07.2012.