Strastveni hroničar herojskih dela Francuske, iz svoje dnevne sobe posmatra Partenon u Parizu, gde zahvalna domovina odaje počast svojim velikim muškarcima (i nekim ženama). To je Maks Galo, 80, član francuske Akademije, intelektualnog centra nacije, smatra sebe „republikanskim patriotom“. Četiri decenije života proveo je u potrazi za francuskim istorijskim identitetom.
Lista njegovih popularnih knjiga obuhvata više od 100 naslova. Kao na pokretnoj traci izbacivao je bestselere o Francuskoj revoluciji, Napoleonu, Viktoru Igou, Šarl de Golu i Drugom svetskom ratu. Ko može da tvrdi da bolje poznaje francusku dušu, u svim njenim nostalgičnim manifestacijama, od ovog čuvara pečata izbledelog političkog osećaja za misiju?
„Čini se da je Evropa ustanovila posebnu kulturu slavljena okruglih godišnjica važnih istorijskih događaja“. Galo trenutno radi na knjizi o mesecima koji su prethodili izbijanju Prvog svetskog rata, sa akcentom na avgust 1914. godine. Tokom istraživanja za ovu knjigu, primetio je zanimljive i onespokojavajuće paralele sa trenutnom krizom u Evropi. Kao i 1914., objašnjava Galo, aktuelni događaji mogli bi da pokrenu lančanu reakciju vođenu nervozom, panikom, konfliktom interesa, obavezama saveza i praktičnim ograničenjima – koja bi na kraju mogla da se otme kontroli politike i diplomatije.
Pre sto godina, nastavlja Galo, u pitanju su bili planovi vojskovođa o mobilizaciji, razrađeni do poslednjeg detalja uključujući i vreme polaska vozova, dok su danas to anonimne snage tržišta, banke i berzanski trgovci i njihove kompjuterizovane komande, koje su sve ključne igrače gurnule u „impotenciju predviđanja“ i haos „improvizovanih odluka“.
Da li ovaj istoričar zaista veruje da bi Evropa ponovo mogla da potone u mrak bratoubilačkog rata, ovoga puta zbog fiskalne i ekonomske politike? Kao odgovor Galoovom zavodljivom ali naizgled apsurdnom poređenju, neko bi mogao ukazati, kao što je to učinio nemački filozof Peter Sloterdajk u svojim opažanjima o francusko-nemačkim odnosima, na činjenicu da se Evropljani više ne spremaju za rat već su isključivo zabrinuti za ekonomiju. „Predali su oružje i okončali preobražaj iz heroizma u konzumerizam“, piše Sloterdajk.
Da li su ove reči dovoljno ubedljive? Sudeći prema poslednjim izjavama francuskih intelektualaca o krizi i podeli uloga između Pariza i Berlina, jasno je da oni misle da ove dve zemlje, jednom neprijatelji a sada partneri (barem zvanično) – još uvek nisu bezbedne od stradanja i okova prošlosti.
Svaka od dve vodeće sile, i Nemačka i Francuska, ima ključeve koji samo zajedno mogu da oslobode Evropu planine dugova i okova finansijskih tržišta. Pod uslovom da je Berlin voljan da sarađuje. Ali namere nemačke vlade za sada su nejasne. Postoji neizgovorena sumnja da nemačka kancelarka Angela Merkel, bezosećajna naslednica kancelara Helmuta Kola, strastvenog prijatelja Francuske, ima skrivene namere da pripremi Nemačku, trećeg po veličini svetskog izvoznika, za opstanak po svaku cenu u dobu globalizacije.
Odjednom se sumnja ponovo uvukla u francusko-nemačke odnose, kao kod starog bračnog para koji je živeo zajedno veoma dugo, u benevolentnoj, ritualizovanoj ravnodušnosti, da bi ih onda iznenada obuzela sumnja. Ironično je da se ovo dešava gotovo tačno 50 godina od kada su dva velika posleratna državnika ove dve zemlje, francuski predsednik Šarl de Gol i nemački kancelar Konrad Adenauer, prisustvovali „misi pomirenja“ u veličanstvenoj katedrali u Remsu 8. jula 1962, a šest meseci kasnije, januara 1963, potpisali Sporazum o prijateljstvu između dve zemlje.
Tokom bledog prisećanja slavnog Te Deuma o odnosima de Gola i Adenauera, na proslavi godišnjice mise u Remsu pre nešto više od mesec dana, postao je očigledan nedostatak originalnosti njihovih naslednika, Fransoa Olanda i Angele Merkel.
U prijateljstvu između dve države, koje bi trebalo da je prožeto večnom solidarnošću, naziru se problemi. „Reč je o poremećaju osmoze, o rastućem neprepoznavanju drugog partnera“, dodaje Galo, čiji je sin, takođe istoričar, upravo završio studijsku posetu Berlinu. Tokom prve posete Nemačkoj posle rata, Galo kaže da su ga prošli žmarci kada je video uniformisane službenike na granici. „Imao sam osećaj da ulazim u drugi svet.“
Profesor ekonomije i autor Žak Atali, 68, dugododišnji savetnik bivšeg predsednika Fransoa Miterana, koji je doveo mladog Olanda kao specijanog savetnika u Jelisejsku palatu, takođe žali za „manjkom empatije“ koja je danas dominantna karakteristika odnosa između dva suseda, kao i zbog nesposobnosti obe strane da se stave u poziciju one druge. U psihopatologoji, nedostatak empatije se smatra preduslovom za vršenje nasilja i zverstava.
Atali ne razume zašto su Nemci razvili „opsesivan strah od inflacije“ koji ometa razgovore o programima ECB za pomoć zaduženim zemljama. Bankrot nemačkog Rajha koji je prethodio hiperinflaciji 1922-1923. bio je posledica činjenice da je Nemačka izgubila rat, nastavlja Atali. On veruje da bi paralele sa sadašnjom situacijom trebalo nalaziti u politici štednje kancelara Hajnriha Brininga tokom svetske ekonomske krize 1929, koja je dovela do depresije, masovne nezaposlenosti i siromaštva, a politički do dolaska nacista na vlast. Zašto, pita Atali, Nemci ne vide ono što je očigledno i zašto stalno potežu argument „fiktivne pretnje“ inflacijom kao imaginarnom mašinom za uništenje bogatstva?
Istoričar i demograf Emanuel Tod, jedan od najoštrijih kritičara nemačkog ekonomskog ordo-liberalizma, posmatra Merkelinu “naredbu štednje“ i njen „pakt večne štednje“ u EU kao formu „fiskalnog fašizma“. Tod veruje da se unutar evrozone sudaraju dve suprotne kulture: nemačka kultura slobodne konkurencije i francuska bratske jednakosti. Rivalstvo stvara pobednike i gubitnike, kao i ljubomoru, nezadovoljstvo i spremnost za konflikt. Ali monetarna unija, prema Todu, na duži rok može da opstane samo pod uslovom da prednost pripadne principu jednakosti, kao što i Nemačka na nacionalnom planu ujednačava standard života principom međupokrajinske finansijske ravnoteže.
U Francuskoj takođe postoje i evroskeptici koji uvođenje zajedničke valute ne smatraju dostignućem velike evropske vizije, već tempiranom bombom. Galo, čija je žena član evropskog parlamenta, na referendumima održanim u Francuskoj glasao je i protiv Mastrihtskog sporazuma i protiv predloga ustava Evropske unije, jer je posle Pada berlinskog zida predvideo renesansu nacionalizma. „Geopolitika se vratila u Evropu“, objašnjava Galo.
Na predsedničkim izborima 2002. Galo je podržao levičarskog-nacionalistu Žan-Pjer Ševenmana, žestokog protivnika evra, koji je u zajedničkoj valuti video nemačko oružje dominacije, neku vrstu trojanskog konja stare nemačke hegemonističke ambicije, koja postoji od kada je Napoleon razbio Sveto rimsko carstvo nemačkih nacija.
U svojoj poslednjoj knjizi La France est-elle finie? (Da li je Francuska gotova), Ševenman opisuje „nemačkocentričnu“ Evropu u kojoj Francuska „može samo da daje predloge, ali Nemačka izdaje naređenja“. Ankete u obe zemlje potvrđuju procese renacionalizacije. Prema Francuskom institutu za istraživanja javnog mnjenja (Ifop), samo 31% Francuza i 18% Nemaca smatra Nemačku odnosno Francusku „najbližim partnerom“. Ti brojevi su u konstantnom padu od 2003.
Oni otkrivaju krhkost veze koja sve više počiva na računici, a sve manje na osećanjima. Mišljenje jednog komšije o drugome je i ogledalo u kome svaki od partnera vidi odraz samog sebe. Već neko vreme, prema profesoru nemačkih studija Žak-Pjer Gužonu, dva diskursa oblikuju sliku koju svaka od ove dve zemlje ima o sebi i o onoj drugoj: retorika propadanja i retorika uspona. Francuska je počela da se stalno meri sa Nemačkom, nastavlja Gužon, dok je odnos između dva partnera mimetički odnos rivaliteta, imitacije i projekcije. Francuski strah da će zaostati, ekonomski i politički, dodatno ojačava nemački stav da Nemačka mora preuzeti ulogu uzora u Evropi. Na kraju se postavlja ključno pitanje, dodaje Gužon: „Rivalstvo ili saradnja?“
Budućnost Evrope u velikoj meri zavisi od odgovora na ovo pitanje, zaključuje Gužon. Francuski premijer Žan-Mark Ejro, bivši profesor nemačkog, postavio je za savetnika svog kolegu Gužona, profesora na Univerzitetu France-Comte u Bezansonu i direktora u Institutu za međunarodne i strateške odnose (IRIS) u Parizu. Postavljanje Gužona na ovu funkciju daje na snazi naslovu njegove najnovije knjige: Francuska / Nemačka: ugrožena unija.
Ipak i tako različiti intelektualci kao Galo i filozof Paskal Brikner smatraju da je Gužonovo pitanje pogrešno. Problem je, prema njihovom mišljenju, u tome što su dve zemlje tako blisko povezane – geografijom, istorijom, ekonomijom i politikom – da se ove veze ne mogu raskinuti. „Kao stariji par, koji se mrzi i voli“, kaže Brikner, „Ne mogu da podnesu da su zajedno, a ni razdvojeni, tako da razvod ne dolazi u obzir.“
Galo voli da rekonstruiše hiljadugodišnje francusko-nemačko rivalstvo u različitim oblicima. Taj odnos, kaže on, oduvek su karakterisale porodična bliskost i ljubomora, ambivalentnost koja bi ponekad iznedrila nešto kreativno, a ponekad sukobe i stalne tenzije. Kada je na obeležavanju istorijskog susreta u Remsu čuo i video Angelu Merkel kako se muči da izgovori obavezne francuske reči „Vive l’amitié franco-allemande“, Galo se setio čuvenih Zakletvi iz Strazbura iz 842. godine: polubraća Karlo Ćelavi i Luj Nemački zakleli su se na vernost i međusobnu podršku, a kako bi ih sve njihove pristalice razumele, svaki je izrekao zakletvu na jeziku onog drugog. Ali formiranjem saveza zapečaćen je raspad carstva koje je osnovao Karlo Veliki, njihov deda.
Odnos odraza u ogledalu, u kome su se Nemci i Francuzi vezali jedni za druge, kulturno i politički, može se opisati kao veza između dva rođaka koji se dive jedan drugom, što Brikner naziva „magnetizmom“, odnosom privlačenja i odbijanja, koji često vodi nasilju: u francusko-pruskom ratu 1870, Prvom i Drugom svetskom ratu.
Danas Francuska gubi još jedan rat, ovoga puta ekonomski, kaže pesimista Brikner, koji smatra da se mrak ponovo nadvija nad Evropom.
Ekonomista Anri Sterdinjak jezik pobede i poraza prevodi u brojke. Prema njegovoj proceni, Francuska je od početka milenijuma izgubila oko deset procentnih poena svoje konkurentnosti u odnosu na Nemačku. Kao rezultat, nekada relativno ujednačeni trgovinski bilans u razmeni sa Nemačkom, sada je zjapeći deficit od više od 70 milijardi evra, industrijska proizvodnja opada, a državni dug raste.
Sterdinjak je član grupe ekonomskih eksperata kritičnih prema globalizaciji, koji sebe nazivaju „économistes atterrés“ ili zgroženi ekonomisti, koji najavljuju mogući slom evra. Prema Sterdinjaku, monetarna unija je „jalova ideja“ od početka, jer je spojila nespojivo. On smatra da su moguća tri scenarija: implozija, raspad ili izlazak u slučaju nužde.
Zlokobno zvuči Sterdinjakov ironični smeh kojim ponekad prekida objašnjenja svojih mračnih vizija. On smatra da će Nemci izabrati izlaz u slučaju nužde. Drugim rečima, Nemci će morati da smanje svoju konkurentnost „stavljajući olovo u cipele“, tako što će značajno povećati plate svojim radnicima i prihvatiti veću inflaciju.
Naravno, uz to bi i ECB i fiskalna unija morale zajednički da garantuju za dugove država članica, uz obavezu svih država da će konsolidovati svoje budžete. Ali tu postoji veoma važna začkoljica, kaže Sterdinjak: „Reč je o mehaničkim pravilima, koja su previše rigidna i potpuno neodgovarajuća, a koja Nemačka Fiskalnim paktom nameće svima ostalima“. Sterdinjak smatra da će Fiskalni pakt kao navodna mašina za smanjenje dugova doprineti još većem povećanju zaduženosti. Da li on smatra da će Merkelova pristati na sve ovo? „To bi bilo kao da zahtevate od Nemaca da više ne budu Nemci. Kao u basni o mravu i cvrčku, mrav ostaje neumoljiv i ravnodušan prema cvrčku. Zbog ovoga je najverovatniji scenario taj da će Evropa nastaviti putem koji je Angela Merkel predložila, putem sporog raspada i truljenja evrozone.“
Usred ovih diskusija već počinju pripreme za traženje žrtvenog jarca. Instrument za mučenje kojim se može pripretiti Nemačkoj dobro je poznat iz istorije: izolacija, opkoljavanje i stavljanje na stub srama.
Antinemačko raspoloženje još uvek nije poprimilo oblik epidemije u Francuskoj, ali se krčka tek nekoliko santimetara ispod površine. „Nismo u otvoreno ratničkom raspoloženju, ali ton postaje oštriji“, kaže filozof Brikner opisujući psiho-političku konstituciju problematičnog para.
Nemački intelektualci celoj stvari pristupaju nešto opuštenije. U svome eseju Teorija posleratnog perioda, Sloterdajk koji je uz Jirgena Habermasa jedan od nekolicine savremenih nemačkih mislilaca cenjenih u Francuskoj, smatra da praktični put vodi ka dobroćudnoj i nenasilnoj koegzistenciji uz pomoć obostrane nezainteresovanosti i nefasciniranosti. „Ne budite previše zainteresovani jedni za druge!“, savetuje Sloterdajk arhineprijatelje i prijatelje po potrebi.
To je bilo krajem 2007, a nedugo zatim finansijska kriza je otpočela svoj razarajući pohod. Ali stari demoni i dalje vrebaju. Šta ako je Galo bio u pravu, da bi Evropa svojom ekonomskom politikom mogla skliznuti u krizu sličnu onoj iz avgusta 1914, samo što bi sada Grčka preuzela ulogu Srbije, Grčka od koje nemačka Hrišćanska socijalna unija (CSU) želi da napravi primer za sve ostale.
Politički veteran Atali, koji je bio prisutan kada su se 1984. Miteran i Kol rukovali iznad rovova Verduna, veruje da je politički opasno i čak budalasto zauvek proglasiti nezamislivim potencijalni rat između Nemačke i Francuske. Prema Ataliju, postoje samo dve suprotstavljene strategije za prevazilaženje krize: ili će se ključne evropske zemlje, predvođene Francuskom i Nemačkom, urazumiti i stvoriti istinsku federaciju ili za par godina evro više neće postojati.
A ako se desi ovo drugo, kaže on, postoji bezbroj mogućnosti, od pada u geopolitičku beznačajnost, do manje ili više zastarelog regionalizma i povratka u dramu evropske stvarnosti.
Romain Leick, Spiegel, 16.08.2012.
Sa nemačkog na engleski preveo Christopher Sultan
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 28.08.2012.