Vlada Srbije odbila je da haškom optuženiku Franku Simatoviću Frenkiju, utemeljitelju Jedinice za specijalne operacije, Crvenih beretki, obnovi garanciju za privremeno puštanje na slobodu iz pritvora Haškog tribunala, iako mu je taj sud odobrio boravak na slobodi tokom zimske pauze, saopštila je u četvrtak advokatska kancelarija Fila koja zastupa Simatovića. Nezvanično se saznaje da je Vlada Srbije prošlog četvrtka raspravljala o zahtevu da pruži neophodnu garanciju i da je on većinom glasova odbijen, što je presedan u odnosima države prema haškim optuženicima, bez obzira na težinu dela za koje su optuženi.
“Pretpostavljamo da je problem u Bezbednosno informativnoj agenciji, jer nemamo problem sa Nacionalnim savetom za saradnju sa tribunalom, a nezvanično smo saznali da ni policija nema problema da Simatoviću pruži pratnju i obezbeđenje tokom boravka na slobodi”, rekao je advokat Mihajlo Bakrač na konferenciji za novinare u kancelariji Fila.
Razlozi za odbijanje zahteva odbrane nekadašnjeg drugog čoveka Državne bezbednosti advokatima nisu poznati. Jednostavno, garancije nema. To je sigurno pogoršalo zdravstveno stanje Franka Simatovića, jer je, po rečima advokata Bakrača, “duboko povređen i razočaran jer njegova država ne stoji iza njega”, a ranije se žalio na depresiju i stomačne tegobe.
Bakrač je, takođe, istakao da je država po Zakonu o saradnji sa Haškim tribunalom dužna da pruži garancije optuženicima kojima Tribunal odobri privremeno pusstanje na slobodu i da je to činila više puta i u slučaju Simatovića.
“Ovakva odluka apsolutno može imati i uticaja na presudu, jer se šalje poruka da optuženi nije dobrodošao u svojoj državi”, rekao je Bakrač. Advokat Vladimir Petrović rekao je da postoji mogućnost da Pretresno veće Tribunala naredi državi Srbiji da Simatoviću obezbedi pratnju i sprovodi zakon i najavio da će odbrana to i zahtevati od Tribunala.
“Ne ulazeći u razloge zbog kojih je optužen, a to je potpuno drugo pitanje, Simatović kao državljanin Srbije ima pravo na zaštitu svoje države uvek i u svim okolnostima i država nema pravo da se ogluši na taj zahtev, a time su prekršena i njegova ustavna prava”, rekao je Petrović. Advokati su naveli da Simatović po Zakonu ispunjava oba uslova za dobijanje garancije, državljanin je Srbije i predao se dobrovoljno, a dobrovoljnost predaje potvrdio je i Haški tribunal. Franko Simatović Frenki i njegov šef Jovica Stanišić uhapšeni su 2003. godine u akciji “Sablja”, a Haški tribunal je protiv njih podigao optužnicu 3. maja te godine dok su bili u pritvoru.
Nema nikakvog zvaničnog objašnjenja države za razloge koji su presuđivali u odluci da se Simatoviću ne obezbede garancija i tretman uobičajen za njegove ranije boravke u Beogradu, ali je izvesno da se takve odluke ne donose slučajno i preko kolena, te je njegovo razočaranje potpuno razumljivo. Po slovu optužnice: „Franko Simatović je, delujući pojedinačno ili u dogovoru s drugima, u pomenutom periodu ‘učestvovao u formiranju, finansiranju, opremanju i snabdevanju specijalnih jedinica DB-a Republike Srbije, rukovodio pripadnicima i agentima DB-a koji su počinili zločine i obezbeđivao oružje, finansijska sredstva, obuku, logističku podršku i druge vrste znatne pomoći i podrške specijalnim jedinicama DB-a Republike Srbije koje su učestvovale u činjenju zločina u Hrvatskoj i BiH’“. Optužnica tereti Franka Simatovića po osnovu lične odgovornosti u četiri tačke za zločine protiv čovečnosti i u jednoj tački za kršenje zakona i običaja ratovanja.
Tu se, dakle, prema dosadašnjem odnosu države Srbije koja nema nikakav otklon prema ovim krvavim stranama novije istorije, ne vidi ni najmanji razlog za odricanje od Simatovića, naravno i njegovog dugogodišnjeg pretpostavljenog Jovice Stanišića. Da je bilo namere da se krvavi put Crvenih beretki i ostalih zveri, naizgled okončan u Beogradu, istinski rasvetli, od Resora državne bezbednosti Srbije ne bi ostao ni kamen na kamenu, a još pre deset godina u stožeru na Banjici ostale bi zaposlene jedino spremačice.
Najvažnije je, međutim, pitanje, zašto se Srbija odrekla jednog od ključnih igrača u svom kapitalnom, štaviše državotvornom i ideološkom projektu zataškavanja i prikrivanja belodane činjenice da su ratni zločini bili pre svega državni posao, uz podrazumevajuća iskakanja, sa manje ili više ubijenih, mučenih, silovanih. Franko Simatović, provereni vojnik takve države i potonjih naslednica u prvom stepenu srodstva, bio je dosad, sudeći po odnosu prema njemu, svim beneficijama koje je imao, neko na koga se u teškom, iscrpljujućem ostavinskom postupku može računati. Šta se promenilo, zbog čega je Boris Tadić naložio Mirku Cvetkoviću da se odrekne Frenkija. I to baš u trenutku kada se iz hrvatskog državnog vrha upućuju jasni signali o spremnosti Hrvatske na obostrano odustajanje Hrvatske i Srbije od tužbi za genocid pred Međunarodnim sudom pravde. Predsednik Ivo Josipović je, čak, ovaj posao stavio među prioritete u odnosima dve države. Gde je tu Simatović i može li Srbija odricanjem od njega da anulira svoju ključnu ulogu u balvan – revoluciji, rušenju ustavnog poretka Hrvatske praćenom etničkim čišćenjem i stvaranjem banditske državne tvorevine? Ili bi, verovatnije, njegovo svedočenje donelo nenadoknadivu štetu. Naravno, ukoliko nije jezivo ucenjen sudbinom porodice, što nikad ne treba isključiti.
Veruje li to neko da će, budući prezrivo, ponižavajuće ostavljen, Franko Simatović prećutati sve što zna, o naređenjima koja je dobijao iz državnog vrha Srbije, ili će, što se čini logičnijim, ispričati istinu o svom angažmanu i personalizovati realizaciju velikosrpskog državnog projekta, zaokružujući istinu o raspadu bivše Jugoslavije. Ako je dogovor sa Hrvatskom toliko sigurna stvar, šta će biti sa Bosnom i Hercegovinom koja ima nameru da, nakon objavljivanja stenograma sa sednica Viskokog saveta odbrane SRJ, tuži Srbiju, da, obnovi tužbu za genocid podnetu, prvi put bezuspešno, protiv SRJ, a znamo da je ratni put Jedinice za specijalne operacije u Kninu samo započeo i da su ta državna formacija Srbije i njeni nakazni mutanti počinili zverstva i u Bosni i Hercegovini.
U svakom slučaju, Boris Tadić je, iz namere koja se zasad ne može jasno identifikovati, a možda može da se nasloni na njegovo licemerno trabunjanje o pomirenju u regionu, u prilici da, odričući se Simatovića čija će sudbina najverovatnije zadesiti i Jovicu Stanišića, učini značajnu stvar za nauku, jer bi svedočenja čelnika DB Srbije mogla da budu dokumenti od neprocenjive vrednosti za istoriju.
Ukoliko se ostvari ovakva mogućnost, Srbija zasigurno neće dobiti ništa pozitivno. Jedno saznanje više o pilićarenju i primitivnim lažima svog predsednika, pogotovu o šmiranom suočenju sa ratnim zločinima, neće gotovo nikom ništa značiti. Baš kao ni, eventualna, nepobitna istina o devedesetim godinama prošlog veka, zločinačkoj ulozi Slobodana Miloševića i njegovih satrapa koji su i dalje na strateškim mestima i izbornim listama. Frenkijeve bi besede Miloševićevim sledbenicima pale kao melem na ranu, još jedno svedočanstvo da smo junački pokušali da uzmemo tuđe, ali se, eto, nije moglo, nacionalnog ponosa razjapljenih čeljusti, naspram preovlađujućeg kukavičluka.
Uz objašnjenja dvorskih istoričara, imali bismo nove verzije slavljenja srpskog fašizma iz devedesetih. Nešto nalik na sadašnje veličanje Nedićeve Judenfrei borbe za očuvanje srpstva.
E-novine, 22.12.2011.
Peščanik.net, 25.12.2011.