Frik-mašina i čedomirska metafizika

Da razglabamo o Zakonu, nema nekog smisla. O njemu je već sve rečeno. Svi novinari za koje ste ikada čuli, minus Slaviša Lekić, jasno su protiv njega. Svi novinari za koje nikada niste čuli, minus oni koji su pomogli u njegovom pisanju (ako takvih ima), takođe su protiv njega. Mada, gle, celina je nešto više od zbira delova, pa uglednije među njihovim udruženjima nekako nije protiv, više je za, ali onda se pokaže da ne zna tačno šta je to za šta je, ako je (više nije protiv no što je za), pa sada traži tumačenje. Idemo dalje. Svi pravni stručnjaci za koje znate preziru ga. Svi za koje ne znate čude mu se – osim, dakako, onih koji su ga pisali. Mada nije isključeno da mu se i oni čude, onako kako se dete ustalo sa noše čudi onome što je ostalo iza njega. Elem, šta je Slaviši Lekiću, ne znam, ali nije ništa opasno, spada u pravo na lični stav. Šta je NUNS-u ne znam, ali nije da nije opasno, jer proizvodi posledice. Šta je Dinkiću & co., nije teško naslutiti. Šta je onima koji su mu se našli na usluzi tamo gde treba, nauka će tek utvrđivati.

Primena Zakona počela je ovih dana, što znači da ćemo ga tek videti na delu. Možda ne bude ničega strašnog, možda se stvar izduva sama od sebe ili uz nečiju stručnu eutanazijsku pomoć, a možda i zaređa kao kakva gadna zaraza po ostacima zaklanog i priklanog srpskog novinarstva. U prvom slučaju, Zakon će biti svinjarija bez posledica. U drugom, biće svinjarija sa posledicama. Moguća razlika je, dakle, kvantitativne, nipošto suštinske naravi. U skladu s tim, oni koji su babičili pri njegovom rođenju ne mogu ne biti označeni kao osobe potencijalno i delatno opasne po javni interes. To jest, ako se složimo da svi imenom raspoznatljivi srpski novinari išta znaju o novinarstvu, da svi srpski pravnici kojima ime, znanje i čast nekako idu u paketu išta znaju o zakonima, i da i jedni i drugi išta znaju o javnom interesu. Ako nije tako, izvinjavam se, onda neka ga brane one delije u Skupštini, ta naša poslednja brana pred Ništavilom.

Sećam se kako je to izgledalo sa onim Zakonom brendiranim po Šešelju i Vučiću. Krenulo se sa dvema i sada nekako prilično familijarnim namerama, hajde da ih nazovemo trenutnom i trajnom. Trenutna je bila da se po svaku cenu neutrališu jedne novine i jedan izdavač. Trajna je bila da se svima drugima utera strah u kosti, i da ih se drži na kratkoj uzici. Međutim, ono što je usledilo pretvorilo se u neobuzdani festival slobodno plutajućih frikova koji su iz najbizarnijih razloga tužakali bilo koje novine, i najčešće bez napora dobijali sporove, jer je zakon bio tako nabaždaren da si morao biti epohalni moron pa da ne dobiješ spor, naravno, ako si u svojstvu tužioca. Nije ni tadašnja vlast, koliko god respektovali njenu pokvarenost, mogla baš sasvim unapred da pretpostavi kakvu je frik-mašinu proizvela. Kako god, ona je, ta mašina, počela da vodi samostalan život, pomoć od režima joj više nije bila potrebna, a mediji su urnisani rutinski, pukim plodnim sadejstvom Zakona i Ludila. To nije moglo biti okončano nikako drugačije nego da se jedno od njih ukine; pošto Ludilo ne možeš ukinuti, preostalo je da se ukine Zakon. Devet godina kasnije, Ludilo je iznova čilo i veselo, i polaže velike nade u novi Zakon, koji mu izgleda odnekud poznato, nešto kao kad u gomili totalnih stranaca ugledaš svoju prvu ljubav.

Hajde da se vratimo onom javnom interesu. Ovaj Zakon nije nepravedno zvati LDP-ovim zakonom, jer bez deset vrlih liberalno-demokratskih glasova on nikada ne bi postojao. Sve drugo je isprazno brbljanje, nervozni verbalni tik krivca uhvaćenog s prstima u pekmezu koji bi da banalnost svog poriva i postupka proda za metafizički uzvišenu stvar. Može, braćo, ali ne žurite toliko, sačekajte da dovoljno zakretenišemo.

Nisam neki šahista, ali znam za “žrtvovanje figure”. Igrač se tako strateški oslobađa onoga bez čega će nekako moći da pregura, ne bi li pokušao da spase partiju. Ili Partiju. Možda je LDP uradio nešto slično: žrtvovao je ovo malo preživelog srpskog novinarstva – takvog kakvo je, uglavnom nikakvo, ali od političke klase je i ovakvo bolje – da bi… hm, da bi šta? Evo, dramaturg Jovanović Čedomir dramljivo tvrdi da je to učinio zarad očuvanja “proevropske vlade”, da nam se ne bi povampirili Šešelj, Nikolić i ostale Koštunice. Lepše je to reći njegovim rečima, poverenim novosadskom Dnevniku: “Već sam rekao da javni interes nije određivan ni kvalitetom ni manama konkretnih odredaba zakona, nego opasnošću koju je njegovo rušenje nosilo.” Hoćete li prevod na srpski? Evo ga: “U redu, priznajem, Zakon je možda i đubre i svinjarija, ali snađite se nekako, ko vas jebe, a i ako se ne snađete nije bogzna kakva šteta za vas mizerne kolateralce – važnije je da plemeniti Krkobabić ostane ministar.” Drugim rečima, ako i padnete, pašćete u ime javnog interesa, a ima li časnijeg načina da se pogine?

Ali stvarno, čemu sve ovo prenemaganje – zar zbog Krkobabića? Ma jok, naravno, nego zbog onih desetoro, i još nekih rezervnih desetoro, koji bi se mogli zakrkobabičiti u nekoj sledećoj vladi i pratećim institucijama, pa im dobro dođe da se na vreme srdačno preporuče, da se nađu kao drug na drumu. Okej, Vesna Pešić i Žarko Korać izuzeli su se iz ekipe, ali desetoro ih je i dalje tu, i svakim danom sve su perspektivniji. A nije da su to tamo neke suklate – kakvima Skupština inače vrvi – nego ozbiljni i pametni ljudi, pa je otuda njihova odgovornost veća. Tu je čak i još jedan dramaturg, Sartr li je, Kami li je, ko će ga znati, ali ćete ga lako prepoznati, jer uvek nosi cilindar (osim kada je u Skupštini; tada po potrebi nosi fes, ali ga uredno razdužuje na izlazu).

No, ima tu još nešto zanimljivo. Istog dana kada se Čedomir ispoveda Dnevniku, Dinkić Mlađan otvara srce Pressu, pa na direktno pitanje da li bi išao na rušenje Vlade da Zakon nije prošao u Skupštini, lepo kaže: “Ne, ni u jednoj varijanti G17 plus nije razmišljao o obaranju Vlade”. Tjah, a šta ćemo onda sa svom onom čedomirskom metafizikom, bačenom na kioske istog dana? Pa dobro, možda Mlađan laže. Možda, samo nije baš verovatno. Zašto? Zato što stranka koja je trenutno od cenzusa daleko koliko i FK Unirea iz Uzdina (Druga južnobanatska liga – zapad) od Lige šampiona, nema ni jedan prokleti razlog da ruši vladu, jer u sledeću gotovo sigurno ne bi ušla, ko god da je pravio. A Dinkić je do sada možda bio svašta, ali politički samoubica nije bio. A sve i da sruši Vladu, dragoceno je saznanje da onih desetoro sve nas đuture smatraju manje važnim za famozni Javni Interes od jedne “zbunjene vlade”, kako ju je Jovanović često nazivao. Nije da se zbog toga vredi mnogo ljutiti, taman posla; samo treba izvući odgovarajuće zaključke.

Svinjarija je, dakle, puštena u promet, a šta će od nje da ispadne, tek ćemo videti. Pametan čovek gleda da i iz nevolje izvuče neku pouku, a jedna nam već ne gine: put u političku klasu obično je put bez povratka. Evo i još jedne, važnije: javni interes je ono što preostane nakon zadovoljavanja svih relevantnih partikularnih interesa. A ako ne ostane ništa? Pa onda ništa, žao nam je, više sreće u sledećem izvlačenju.

 
Peščani sprud

Peščanik.net, 09.09.2009.