Iako je Sporazum o regionalnom predstavljanju napokon postignut, srpska kandidatura u Briselu postala gotova stvar, a glasnogovornici beogradskih vlasti, u stilu Milošević ’99, proglasili još jednu istorijsku pobedu njihove politike, režim Borisa Tadića suštinski se preigrao. Priština je preko noći za Srbiju postala Kosovo, UNMIK je izgubio ekskluzivitet predstavljanja nekadašnje južne srpske pokrajine na međunarodnoj sceni, dok je Kosovo, pored fusnote čiji je jedini cilj bilo formalno poniženje najmlađe balkanske države, suštinski kapitalno uvećalo svoj međunarodnopravni kapacitet.
O stepenu deficita strateške pozicije Beograda u odnosu na kosovski problem najbolje svedoči osvrt na samu genezu problema regionalnog predstavljanja Kosova. Pitanje koje se u trenutku proglašenja kosovske nezavisnosti nije ni postavljalo, a koje je postalo kamen oko vrata evropske budućnosti Srbije, svojom plitkoumnom politikom isprovocirao je upravo Beograd. Bojkotom čitavog niza regionalnih i međunarodnih konferencija (počev od samita Procesa saradnje u Jugoistočnoj Evropi u maju 2008, pa do bojkota samita SAD – Balkan iz marta 2011. godine) zvanični Beograd je sebe doveo u krajnje neprijatnu situaciju da na jednom potpuno perifernom pitanju potroši sve diplomatske adute koji su mu, barem naizgled, bili preostali.
Sporazumom u minut do dvanaest kojim je rešeno pitanje regionalnog predstavljanja Kosova, još jednom je potvrđeno da su decenijama unazad najžešće rasprave vođene upravo oko suštinski perifernih pitanja. Beograd je tako, rizikujući svoju evropsku kandidaturu, do poslednjeg trenutka insistirao na Rezoluciji 1244 kao poslednjem virtuelnom garantu svog suvereniteta na Kosovu, da bi u fotofinišu prihvatio navođenje mišljenja Međunarodnog suda pravde koji tvrdi upravo suprotno – da je kosovska nezavisnost u potpunosti u skladu sa tekstom famozne rezolucije. Takvom formulacijom fusnote na kojoj je sama kratkovido insistirala, Srbija se formalnopravno odrekla svog dosadašnjeg tumačenja Rezolucije 1244, istovremeno prihvatajući kao pravno obavezujuće, do juče samo savetodavno, mišljenje Međunarodnog suda pravde.
Tako je, pod pritiskom međunarodne zajednice, nakon dugih, teških, a nadasve besmislenih pregovora, Srbija uspela da se izbori za fusnotu koja je trebalo da zamaskira činjenicu da će kroz samostalno regionalno predstavljanje, Kosovo na međunarodnoj sceni još jednom potvrditi svoju samostalnost u odnosu na Srbiju. Pored samostalnog nastupanja na regionalnim forumima rezervisanim isključivo za države, međunarodni položaj Kosova dodatno će osnažiti i najavljena vizna liberalizacija za kosovske građane, kao i početak rada na sporazumu o Stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom komisijom koji je takođe namenjen jedino državama. Za razliku od Kosova, koje je postignutim sporazumom značajno uvećalo svoj međunarodnopravni kapacitet, Srbija će, pored fusnote koja obezbeđuje lažnu asimetričnost, dobiti evropsku kandidaturu koja bi, s obzirom na brzinu reformi koje sprovodi zvanični Beograd, lako mogla da dobije epitet “večite”.
Ne udubljujući se previše ni u činjenice niti u njihove posledice, beogradski zvaničnici i prorežimski mediji brže-bolje su pohitali da proglase veliku diplomatsku pobedu u kojoj je “Srbija dobila kandidaturu, a Kosovo Rezoluciju 1244”. Na stranu što je upravo ta rezolucija formalno-pravno označila kraj prisustva Srbije na Kosovu, prosto je neverovatna činjenica da se niko među srbijanskim analitičarima i medijskim poslenicima nije upitao kakve posledice po tumačenje Rezolucije 1244 ima pominjanje tumačenja MSP koje je dijametralno suprotno od onog koje se do sada moglo čuti u Beogradu.
Znak za početak medijske mećave koja je smetovima tendencioznih zaključaka i lažnih interpretacija trebalo da prekrije potpuni fijasko njegove politike, dao je lično Boris Tadić izjavom da “Kosovo na regionalnim forumima neće biti prisutno kao nezavisna država” kao i da je “politika ‘i Evropa i Kosovo’ koju sam vodio i za koju sam dobio podršku građana Srbije prošla ovaj istorijski test čime je dokazano da je taj pristup jedino realan i onaj koji donosi rezultate”. Besmislena politička formula, koja nikada nije ni imala svoj logičan završetak, postala je predmet bezočnih interpretacija samih njenih tvoraca koje vređaju elementarnu inteligenciju. Da je kojim slučajem potpisani sporazum predvideo da će Srbija zastupati interese Kosova u regionalnim forumima, Tadić bi možda i mogao da proglasi pobedu svoje politike “I Kosovo i Evropa”. Međutim, u situaciji kada je opštepoznato da je u srži te politike bilo negiranje kosovske nezavisnosti, činjenica da je sporazumom predviđen samostalni nastup prištinskih institucija na međunarodnoj sceni, fijasko Tadićeve nebulozne formule postao je očiglednost koju je nemoguće sakriti.
Nakon svega postalo je jasno da bi Beograd mnogo manje izgubio da se, umesto što je insistirao na fusnoti ispod naziva Kosovo, čija je sadržina bila rezultat teških pregovora i neminovnog kompromisa, opredelio za fusnotu ispod imena Srbije čiji bi sadržaj mogao jednostrano da odredi i u kojoj bi pisalo da Srbija prihvata Kosovo jedino prema Rezoluciji 1244. Za razliku od Srbije, Kosovo je, uz obilnu pomoć međunarodne zajednice, naučilo životno važnu državotvornu lekciju da je nekada daleko povoljnije žrtvovati formu kako bi sadržina bila spasena, nego li žrtvovati suštinu radi održavanja puke isprazne forme, na čemu najmlađoj balkanskoj državi svakako treba čestitati. Sporazumom je i formalno potvrđeno da je proces osamostaljivanja Kosova postao ireverzibilan, što će Beograd, ukoliko želi da ostane u evropskoj igri, u budućnosti sve više morati da uvažava, bez obzira na prateći verbalni egzibicionizam namenjen isključivo domaćoj javnosti.
E-novine, 25.02.2012.
Peščanik.net, 26.02.2012.