Fusnote

Radio emisija 24.02.2012, govore: Végel László, Vesna Rakić-Vodinelić i Žarko Korać.

Svetlana Lukić: Skoro u isto vreme kada je Vojadžer napustio našu planetu, sa sve onim zlatnim zapisom na kome su za vanzemaljce snimljeni Bah, Mocart i Čak Beri, pozdravi na 55 jezika i moždani talasi zaljubljene devojke, Metju Nimic je započeo posredovanje u sporu između Grčke i Makedonije o imenu bivše jugoslovenske republike. Vojadžer je u međuvremenu otkrio okean ispod zaleđene površine Jupitera, vulkane na njegovom mesecu, snimio je neverovatne planetarne vetrove, a Metju Nimic je za to vreme uglavnom sedeo i čekao neki povoljan signal iz Atine ili Skoplja. Ovih dana je posetio ovaj deo sunčevog sistema – osedeo je, brkovi su mu pobeleli, a Grci i dalje tvrde da ime Republika Makedonija odražava teritorijalne pretenzije Skoplja prema severu Grčke, dok makedonski ministar finansija od EU traži da pusti Grčku da bankrotira. Očekuje se da Vojadžer svakog časa napusti heliosferu i zaplovi u međuzvezdani prostor, ali Nimic ništa ne očekuje, osim penzije i pecanja na Ki Vestu.

Ova već opskurna priča o tome čiji je simbol sunce Vergine, u međuvremenu je Makedonce koštala nastavka pregovora o pristupanju EU. Od 2005, kada su dobili ovo što mi čeznemo da dobijemo 1. marta, status kandidata, nisu se pomerili ni za pedalj. Zbog grčkog veta nisu primljeni ni u NATO. U međuvremenu je Grčka stigla na ivicu ambisa, a Makedoniju je i bog zaboravio. Stopa nezaposlenosti u Makedoniji je godinama najveća u Evropi i kao vic zvuči pretpostavka da ona može imati teritorijalne pretenzije prema bilo kome. Ali Grci tu imaginarnu odbranu svoje teritorije ne žele da puste, bez obzira na 350 milijardi razloga koji govore da joj opasnost preti sa druge strane.

Ako se tako dugo i sa toliko strasti ratuje za sunce Vergine, koje je, uzgred, Makedonija pristala da skine sa svoje zastave na međunarodnim skupovima, koliko će svetlosnih godina potrajati ovaj srpsko-kosovski boj, jer problemi između nas su realni, veliki, a bili su i krvavi. Boj bi trajao nešto kraće, kada bi neko u Beogradu shvatio da postoje ireverzibilni procesi, kao što je proglašenje nezavisnosti i priznavanje te nezavisnosti od najmoćnijih zemalja Evrope i sveta.

Pregovori između Beograda i Prištine, od kojih (opet) zavisi da li ćemo iduće nedelje dobiti status kandidata, ušli su u komičnu fazu – fazu fusnota. Do sada je ova reč označavala napomenu koja se stavlja na kraj teksta i koja nevino služi samo tome da bolje objasni neki deo tog teksta. Fusnota je izgubila svoju nevinost i sada označava priznavanje ili nepriznavanje cele jedne države. Naš Metju Nimic, posrednik EU Robert Kuper, videvši da je đavo odneo šalu, rešio je da kao rešenje za problem regionalnog predstavljanja Kosova ponudi još veću šalu – dve fusnote, svaku za po jednog pregovarača. Borko je dobio pravo na svoju zvezdicu, a Edita na svoju. Danonoćno traje rovovska bitka šta će pored njih pisati. Nama je dovoljan samo jedan broj – 1244, a Abanci hoće celu rečenicu – Deklaracija o nezavisnosti Kosova. Kada su posrednici shvatili da se Mažino linija između pregovaračkih timova nije pomerila, usledilo je telefoniranje, zemaljskim i satelitskim vezama, i dolazak stranih predstavnika u Beograd vazdušnim, kopnenim i vodenim putem. Nemački šef diplomatije Vestervele iznenada je doleteo da nešto pojasni Tadiću, na primer da problem nisu samo trenutni pregovori, nego i da Srbija nije primenila ni neke sporazume koje je već potpisala, kao što je onaj o tzv. integrisanom upravljanju prelazima. Šef misije EULEX-a , de Marnjak, dovezao se iz Prištine da nas upozori da njegovi policajci nemaju „stalan i bezuslovan pristup severu Kosova“. Shvativši da mi volimo telefonske sednice, Tadiću je telefonirala Ketrin Ešton, šefica diplomatije EU i rekla mu da on vrlo dobro zna šta se od njega očekuje. Baronica izgleda poznaje našeg predsednika bolje nego mi, jer ne liči da predsednik baš tačno zna šta u ovoj epizodi sage o Kosovu treba da odigra, i zbog toga i usmeno Vesterveleu i telefonom baronici Ešton govori isto – nikada, ni eksplicitno ni implicitno, nećemo priznati – znate već šta. A telefoniralo se i Hašimu Tačiju, zvala ga je Hilari Klinton, a navodno ga je okrenuo i Štefan File i ponudio Kosovu Studiju o izvodljivosti. Nezainteresovanom posmatraču bi se mozak zavrteo od tolikog telefoniranja. Kako li je tek Tadiću i Tačiju, koji su morali da slušaju sve te prevejane diplomate i još da shvate šta je sve tačno u igri, dokle mogu da blefiraju. Ni jedan ni drugi državnik nisu prevelike pameti, a sve to vreme na njih motre sopstvena opozicija i sopstveni narod – onaj deo koji je preživeo ovu zimu. Tačiju je ipak malo lakše, on će od nekoga dobiti aplauz, od Hilari Klinton ili od Samoopredeljenja, dok naš predsednik nikome neće valjati. Sergej Lavrov će ga svakako smatrati izdajnikom, baš kao i SNS, SPC, DSS, NS, JS, SRS, 1389, Naši, Dveri. Tačija će slušati uniformisani Albanci, Tadića neće ni oni sa kapuljačama na severu Kosova. Osim svog kabineta, predsednik nema nikog na svojoj strani. Biće ljuti i oni srpski intelektualci, savetnici i političari, koji godinama snatre o velikim međunarodnim konferencijama u nekom francuskom dvorcu, gde ih, uz dobro vino sa aromom zgnječenih bobica, kedrovine i kafe, svetski lideri nedeljama ubeđuju da u ime svetskog mira i ljubavi među narodima odustanu od fusnota. Biće još telefoniranja, četvoročasovnih poseta, zavrtanja ruku u poslednji čas – i adios do sledećeg koraka u evrointegracijama, ako ga bude.

Taman kad smo pomislili da će fusnote ostati jedina trauma posle ove runde pregovora, sa leđa je stigao novi udarac: Rumunija preti da će blokirati našu kandidaturu, ukoliko se hitno ne počnu rešavati problemi položaja vlaške manjine u Srbiji. Onda kopaj po guglu, šta tu beše problem: vlaški jezik, vlaška pravoslavna crkva, ko ono tvrdi da su Vlasi Rumuni, a ko tvrdi da nisu. A onda se, pred ponoć, ispostavilo da i sa Litvancima imamo veći problem nego što smo mislili. Zemlja koju znamo jedino po odličnim košarkašima nije najavila blokadu kandidature, ali je njihov ministar inostranih poslova rekao da su Litvanci jako ljuti što su od Srbije, umesto podrške svom kandidatu za predsedavajućeg Generalnom skupštinom UN, dobili protivkandidata, Jeremića, iako su svoju nameru da dobiju to mesto oni najavili još pre 8 godina, kada su postali članica EU. Mi smo se napravili ludi i prekršili diplomatski ferplej, nešto zbog sporova sa litvanskim firmama pred međunarodnim sudovima za arbitražu, nešto zbog toga što Rusi ne vole Litvance, a uglavnom zato što je Jeremiću i Tadiću potrebna makar jedna pobeda. Ne znamo ko će nam još ispostaviti neki račun dok ne padne sledeća noć, ko će nas podsetiti gde smo ga i kada nagazili, ponizili, prevarili ili ubili.

Svi su shvatili da jedino u satima pred odlučivanje o našem sledećem statusu u EU, pažljivo slušamo šta nam se govori i odgovaramo na postavljena pitanja. To je jedini trenutak kada mogu da nas primoraju da stavimo prst na čelo. Godinama probleme Vlaha, severa Kosova i druge lakše ili teže probleme rešavamo tako što ih premeštamo na neko drugo mesto, i zato nam se uvek kada dođu ovakvi stresni dani čini da nam se nebo sručilo na glavu. Glumimo pravednika Jova koji se pita – zašto mi se sve to događa i šta se od mene, u stvari, traži. A onda će doći neki pop ili pesnik da nam objasni kako je pravednik Jov, sinonim za patnju ali i uzor pravoslavnom muškarcu, na kraju bio nagrađen. Kao nekada Jov od Jehove, i Srbija će jednog dana dobiti mnogo više nego što je izgubila. U međuvremenu će gubiti imanje, sinove i kćeri, ležaće bolesna na đubrištu van grada, kao njen slavni pravoslavni uzor.

Ali, neki ljudi se ne predaju. Nebojša Čović, onaj iz tužbe Srđe Popovića, kao gazda KK Crvena zvezda, dozvolio je svom treneru Svetislavu Pešiću da ovog leta Nemačkoj reprezentaciji pomogne da se kvalifikuje za Olimpijske igre. Čović kaže da je time hteo da odobrovolji nemačku kancelarku koja lično poznaje našeg trenera i veliki je fan Albe koju je Pešić nekada uspešno trenirao. Svako doprinosi svojoj otadžbini kako zna i ume: ovi iz Guče žele da ugoste Džuliju Roberts i dodele joj zlatnu trubu, a sofisticirana beogradska filmska publika sinoć je svoj patriotski filmski obol dala time što je bojkotovala film Anđeline Džoli. Premijeri filma Zemlja krvi i meda prisustvovalo je 12 posetilaca, od kojih je troje posle prvih kadrova napustilo salu.

Na početku današnjeg Peščanika, slušate Žarka Koraća i profesorku prava, Vesnu Rakić-Vodinelić, koji su pre neki dan gostovali u zrenjaninskom Zelenom zvonu, gde je Fond Biljana Kovačević-Vučo priredio jednu izložbu i podsetio nas na to kako je izgledala predizborna kampanja u Srbiji skoro pre dvadeset godina, sa čuvenim Miloševićevim lex specialis-om.

Žarko Korać: Ja volim da citiram jednu kinesku poslovicu koja kaže, kad se sapleteš i padneš u rupu, nemoj da gledaš gde si došao nego zašto si se sapleo. Nama nedostaje nešto što se nekada kaže simbolički podvući crtu i videti šta su zapravo bile zablude Srbije devedesetih godina. Drugo pitanje je naravno, zašto Srbija ne može da postigne konsenzus. Hrvatska ima taj konsenzus. U Srbiji, takvog konsenzusa nema i u Srbiji imamo potpuno antievropske stranke, imamo pseudoproevropske stranke, imamo stranke koje bi trebalo da su proevropske, ali se plaše da budu na toj poziciji, ne veruju sopstvenim građanima, to je najblaže što mogu reći. Tu se radi pre svega o Demokratskoj stranci i njenoj koaliciji. Zašto se u Srbiji tako sladostrasno navija da se raspadne euro, da se raspadne Evropska unija. Ja sam rekao da se ovde više navija za raspad zapadnoga sveta nego u Severnoj Koreji ili na Kubi.

Zbog čega se u Srbiji ne može postići onaj konsenzus koji je recimo postigla Bugarska, koja je takođe imala u svojoj političkoj istoriji vrlo jake proruske tendencije, ali je ona u jednom trenutku donela jednu zaista većinsku odluku da je njeno mesto u evropskoj porodici naroda, u tom političkom i ekonomskom sistemu. Meni se čini, ako mi ne odgovorimo na ove dve stvari, mi smo osuđeni kao država i narod na umaranje kroz istoriju, koje će nekad biti bolje, nekad gore, ali neće nas nigde odvesti. Znači, nema nijedne evropske države koja je uspela da izgradi i reformiše svoje društvo i demokratske institucije, a da se neprekidno bavila pitanjem svoje države i svojih granica. Srbija se nalazi tačno tamo gde se nalazila pre Prvog svetskog rata.

Ona pokušava da napravi neprekidno jednu čistu nacionalnu državu, sa nekim potpuno nejasnim, nedefinisanim granicama i ogromna energija se u Srbiji troši na izgradnju te države, koja je suštinska fikcija naše političke elite koju podržava veliki broj javnih ličnosti. Drugim rečima, stalno se drži otvoreno pitanje, a gde se zapravo Srbija prostire, da li su ovo njene trajne ili privremene granice. Na to nas podseća i formalno i simbolički neprekidno prisustvo Milorada Dodika na svim javnim i manje javnim skupovima u Srbiji i ako bi po svakoj logici on trebalo da se smatra predsednikom jednog entiteta u susednoj državi. Znači, Srbija ne samo da ima privilegovane odnose sa Republikom Srpskom, nego ona zapravo nema nikakve odnose sa Sarajevom, Bosnom i Hercegovinom u celini, bez obzira na velike unutrašnje teškoće Bosne i Hercegovine, pa je svaki zahtev za asimetričnom decentralizacijom Srbije vrlo cinično izigravanje te teze: mi ćemo Vojvodini dati autonomiju kad i Šumadija dobije autonomiju.

Ja moram da kažem da i najveći stručnjaci za srpsko nacionalno pitanje ne bi mogli da vam pokažu na karti gde su granice Šumadije i ako narod Šumadije postoji kao region, ali će svako moći da vrlo jasno pokaže gde su granice Vojvodine. Ona je u istorijskom, kulturnom i svakom drugom smislu jeste jedan poseban region Srbije koji naravno ima svoja prava i valjda poslednje što je ostalo iz Miloševićeve politike je ta jogurt revolucija, kojom su promenjeni Ustav Srbije i Vojvodini su u stvari oduzeta ona prava koja je ona u jednom dugom procesu, istorijskom, posebno posle Drugog svetskog rata, stekla. Nije stekla nikakvim nasiljem, ratom i mačem, nego u jednom procesu političkih pregovora, dogovora, i Vojvodina je dobila status autonomnog dela Srbije. Dakle, Vojvodina je naravno u državi Srbiji i ona traži svoja autonomna prava.

Vojislav Koštunica nudi jasan odgovor na pitanje da li će u Evropu, njegov odgovor je nedvosmislen: ne, Evropa nas ne interesuje, tamo ne treba ići. Tu su još dve stranke, koje danas drže 60 posto biračkog dela Srbije, Demokratska stranka i Srpska napredna stranka. Vi pokušajte u nastupima lidera tih stranaka da nađete odgovore na ova pitanja. U ovoj izbornoj kampanji se do sada, koja se tek zahuktava, napravila potpuno nova politička situacija, znači imamo stranku koja ima preko 30 posto podrške u javnom mnjenju, znači skoro trećina onih koji će izaći na izbore. To je Tomislav Nikolić, koji je ušao u srpsku političku istoriju sa izjavom, nemojte me sada ništa pitati, kada dođem na vlast, sve ću vam reći. Znači, treba da kao znak poverenja glasamo za njega, a kada on bude izabran, tačno će nam reći šta će sa Kosovom, šta će sa Bosnom i Hercegovinom, šta će sa evropskim integracijama.

U slučaju Demokratske stranke, isto se pojavljuje, mi smo demokrate, mi smo proevropski nastrojeni, mi želimo evropske integracije, ali za svaki slučaj imamo u našoj stranci i na funkcijama ljude poput Vuka Jeremića, koji nam kažu da baš to i nije nužno, nije neophodno. Imamo mi Kinu, Indiju, Kubu, ako Vojvodini damo autonomiju ili Kosovu priznamo nezavisnost, koju je naravno već dobilo Kumanovskim sporazumom. Dakle, imamo ekstremno nacionalističke stavove koje on zastupa kao ministar spoljnih poslova, baveći se unutrašnjom politikom. U tom smislu, pravo pitanje glasi, imamo li mi uopšte izbornu kampanju, jer glasati za nekog samo zato što lepo izgleda ili je pristojan ili ima dobru frizuru ili verujete da će nešto uraditi, ne znači u politici ništa. Mi moramo imati jasne političke izjave stranaka i ljudi, da bismo mogli da se opredelimo.

Vesna Rakić-Vodinelić: Gledajući ovu inspirativno koncipiranu izložbu, primetila sam jednu fotografiju Slobodana Miloševića u rukama jedne žene i setila sam se jedne druge fotografije, snimljene koliko se ja sećam i koliko znam, na Ušću. Isto se radilo o ženi koja prosto pleše sa Miloševićevom fotografijom u rukama i to je bila, u to vreme, slika nedelje ili meseca, vrtela se mnogo. Osam godina posle toga, kad je došlo do prevrata i zbacivanja Miloševića sa vlasti, tu istu fotografiju objavio je list Danas. Tada, osoba koja je bila na toj fotografiji, odlučuje se da tuži list Danas za naknadu štete, koju trpi u svojoj okolini zbog ponovnog objavljivanja te fotografije ne sporeći da se ona na fotografiji nalazi. Podnela je dakle tužbu sudu, sud je usvojio njen tužbeni zahtev i obavezao Danas da joj plati neku dosta veliku naknadu štete. Da li dakle, ta simbolična fotografija fotografije predstavlja ciklus u koji se mi neprestano vraćamo. Da li ovo što smo sada videli kao izborne ili predizborne spotove u nekoliko tih predsedničkih i parlamentarnih izbora predstavlja ono isto što nam preti da ga gledamo, verovatno malo bolje upakovano, jer zaista gazda Jezda i Dafina imaju očajno pakovanje. Da li mi možda kao kandidate imamo neke nove gazda Jezde i Dafine, samo još ne znamo da su oni upravo to.

Mislim da ovo vraćanje u prošlost, pa i podsećanje na taj lex specialis ima nekog smisla i čini mi se, da možemo u tom smislu govoriti bar u neke dve ili tri tačke. Prvo, treba da se podsetimo baš tog lex specialisa, kao jednog metoda ili načina kako vlast većine u parlamentu može bezobzirno da preuzme na sebe ona ovlašćenja koja i po tadašnjem i po sadašnjem ustavu imaju sudovi. Drugo, treba da se setimo da je taj lex specialis bio iznuđen. I da je bio posledica jednog ozbiljnog i masivnog protesta velikog broja građana Srbije. I treće, zbog čega treba da ga pamtimo, jeste da nam se tako nešto više ne dogodi. Međutim, tako nešto nam se dogodilo pre nekoliko meseci. Bio je donesen neki zakon, koga naravno više niko ne zove lex specialis i verovatno je prošao i nezapaženo, ali proizveo vrlo štetna dejstva. To je neki Zakon o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, gde se iz nadležnosti ustavnog suda izuzima to ovlašćenje da se kontrolišu izbori i razrešenja sudija koje su u toj navodnoj reformi bila učinjena i poveravaju se istom onom ko je povredio njihova prava, a to je taj Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca.

Dakle, mi iz te lekcije nismo mnogo naučili. Nismo naučili da osudimo jedan divljački akt uzurpacije nekakve državne vlasti, koja bi morala da se ponaša kao vlast, nego recikliramo tu istu ideju i nemamo energije i snage da se pokupimo u nekom malo većem broju i da kažemo političarima, e sada je dosta, ne postojimo mi da bismo birali vas, nego vi postojite samo zato što smo vas mi izabrali. I moja reakcija je da ja neću da gledam izborne spotove. Mene uopšte ne interesuje šta vi imate meni da kažete, poruke kojima se vlada danas, sve, počev od javne uprave pa do pravosuđa, su iste one poluge koje je koristio i Milošević. Ja ne zagovaram rezignaciju, ali ono u šta više kao građanka ne verujem su bilo kakve izjave, ma kako one otvorene i jasne bile, a ti Žarko kažeš da čak ni izjava nema. Nemam sposobnosti da verujem i da neko moje opredeljenje mogu da zasnujem ili na izboru manjeg zla – to je sad jedno filozofsko pitanje koliko je to opravdano, ili na nekakvom neučestvovanju, u nadi da to neučestvovanje može da dovede do kakvog takvog povratka političkog legitimiteta u dosta dalekoj budućnosti, a verujem da to dugujemo generaciji naše dece, pa i naših unuka. To mogu da kažem s obzirom na svoje godine.

Žarko Korać: Za to da ne treba da se ide u Evropsku uniju, Koštunica je rekao da su najbolji primeri Norveška i Švajcarska. Ali danas u Evropi postoji samo jedna politika, bez obzira na teškoće sa kojima se ona danas suočava. Nema nikakve alternativne politike u Evropi. Čak i u toj situaciji, Srbija bira nešto što niko ne zna tačno šta je. To je jedina evropska zemlja koja luta u svojoj osnovnoj političkoj orijentaciji. Čak i kad je nominalno ima, ona je nema u suštini i ona odbija da ide tim putem. Čak i ako ste protiv evropske integracije, vi ste dužni objašnjenje građanima Srbije. U redu, ne možete kao Srpska radikalna stranka, koja je izlepila celu Srbiju plakatima: Ne u EU. U jednoj fazi razvoja deteta, ličnost se razvija tako da u jednom trenutku dete uđe u fazu namćorluka ili negativizma. I svaki roditelj će da se seti da je dete u jednoj fazi stalno govorilo, ne. Hoćeš da jedeš, neću. Hoćeš da spavaš, neću. Hoćeš da ideš na nošu, neću. Izgradnja ličnosti počinje sa Ne. Jedan poznati psiholog Erikson je ispričao kako mu je u malom američkom gradu gde je on živeo, jedan mali dečko svakog jutra zvonio na vrata, on bi otvorio i on bi mu rekao Ne, i otišao kući. Znači, nije važno šta je Ne, nego samo da zna on da je Ne. E sada, to je faza u razvoju deteta. Dete kasnije u životu nauči šta hoće. E sad, izvinjavam se na mojoj gruboj analogiji. Šta je zapravo osnovni naš konsenzus. Jeste antievropska propaganda, naši takozvani proevropski političari su sve učinili da okrenu protiv nas zemlje koje su mnogo uspešnije od nas. Na ovom svetu postoje uspešne i neuspešne zemlje. Ako hoćete još jednom neprijatno da citiram Zorana Đinđića, on je rekao, ako biste gledali po prirodnim bogatstvima, to je njegov citat, onda bi Angola bila jedna od najuspešnijih zemalja na svetu jer ima nafte, ima dijamante. A Švajcarska nema ništa. Ljudi su osnovno što ima u jednoj zemlji. I to potcenjivanje građana ove zemlje.

Ali ono što meni smeta je to što se neprekidno izbegava da se kaže ne samo šta su stvarne alternative i šta su stvarni izbori, nego i koji koraci nam slede u tome. I Slovenija i Hrvatska su primera radi zamrzli penzije, verovatno će zamrznuti i plate, jer je tamo ekonomska kriza. Pritom je prosečna plata u jednoj 700 evra, znači tačno dva puta veća nego ovde, u drugoj je još veća, a i jedni i drugi govore da su u ekonomskoj krizi i brinu se. Ovde, pre rata je bilo u Beogradu jedno udruženje za pomoć siročićima, koje se zvalo Lako ćemo. E, naša politika ide pod parolom tog udruženja za pomoć siročadi: Lako ćemo. Za mene je najstrašniji utisak, ja intimno znam te ljude, ja ne mogu da verujem da čak i u ovim uslovima oni žele da dođu na vlast, jer oni će sutra morati da odgovore građanima Srbije o 400 miliona koje smo prebacili u budžet zbog čega je MMF otišao. Zato je oteran iz ove zemlje Međunarodni monetarni fond, to su pare koje treba da se podele za penzije i plate pred izbore. Ali ja vas pitam, šta će biti dan posle izbora. To više nije ni demagogija, to više nije ni, kako bih rekao, zloupotreba politike, to je jedna kolosalna neodgovornost u odnosu na građane vlastite zemlje.

Vesna Rakić-Vodinelić: Ja zaista ne vodim kampanju za prazne glasove, ja sam samo nastojala da objasnim kakav smisao imaju prazni glasački listovi i kako to izgleda i kako je bilo organizovano u nekim drugim zemljama. I odmah da ponovim, tu ne treba imati nikakvih iluzija. Kod nas su prazni listovi nevažeći, oni uopšte ne utiču na rezultat izbora, naše političke stranke su manje više ovakve kakve su opisane, dakle niko se neće naročito osvrnuti na to što odista nema politički legitimitet, usled velikog broja onih koji nisu izašli i onih koji nisu hteli ni za koga da se opredele. E sad, ja moram da kažem da Norveška tu nije tako dobar primer, mnogo bolji primer je Švedska, koja je priznala prazne listiće ne kao nevažeće listiće, nego kao jedan čin aktivnog učešća građana u izborima i preporučila, iako ni tamo nije došlo do izmene izbornog zakonodavstva, da se nevažeći listići uzimaju u obzir prilikom raspodele mesta u parlamentu, a tako isto je učinjeno i u Švajcarskoj. Dakle, radi se o protestnom glasanju. U državama koje se ne suočavaju sa tako velikim deficitima političkog legitimiteta kao što je naša, to može da bude možda pre znak nekakvog anarhističkog pristupa politici. Ali čini mi se da je drugačije ako jedna država kao što je Srbija pati decenijama, a možda i stotinama godina zapravo, od nedostatka političkog legitimiteta, a oni koji vode ovu zemlju, bez obzira da li ih posmatramo kao stranačke lidere ili ih posmatramo kao predstavnike države, pokazuju jedan neverovatan stepen bezobzirnosti prema pitanjima koja im se postavljaju.

Vi ste mogli na Peščaniku da čujete jednu manifestaciju te bezobzirnosti u intervjuu koji je obavila Tamara Nikčević sa ministrom odbrane. Vi ste mogli da vidite taj pokušaj da se omalovaži ličnost onoga sa kojim ste pristali da razgovarate. Mogli ste da vidite u iskazima recimo ministra Dulića, toliko mnogo omalovažavanja bilo kakvog pitanja, banalnog, koje se tiče koliko ste bre platili sajt, a koliko izrada takvog sajta košta na tržištu, uz gomilu nekakvih potpuno neuverljivih reči. Dakle, ta bezobzirnost, izostanak potrebe da se vi čak i pravdate pred svojim građanima, ne, nego vi da demonstrirate isključivo oholost. Ta bezobzirnost psihološki, ne politički, zahteva da bude kažnjena. Da li ćemo mi tim kažnjavanjem kazniti i sebe, to je pitanje koje mene veoma mnogo muči. Znate, da li ćemo mi konkretno kažnjavanjem Demokratske stranke, kazniti sebe time što će nam neko, kao što je Vučić ili kao što je Toma Nikolić, doći da ga gledamo na bilo kojoj televiziji svaki dan, to je pitanje na koje ja uopšte nemam odgovor. I onda opet dolazim do tog pitanja manjeg ili većeg zla, kao jednog filozofskog pitanja. Hoću da kažem da kod nas pitanje opredeljenja za prazne listiće nije pitanje prezira ili anarhizma ili jednostavno nekakvog uzdizanja iznad političkog miljea koji može biti odvratan u Norveškoj, ne treba imati iluzije oko toga. Ovde je, ja mislim, to pitanje kako ćete vi postići da se taj stepen bezobzirnosti smanji dotle da bude makar na prvi pogled pristojan. Kako ćete postići taj politički legitimitet. Pitanje se rešavalo u istoriji, ne samo kod nas, revolucijom ili revoltom. Ja zaista ništa drugo osim toga ne mogu da kažem, jer nemamo nikakve zapravo podatke na koje se možemo osloniti kada vodimo bilo kakvu debatu, političku, ekonomsku, pravnu, nemamo podatke, ali jedan podatak je mene frapirao. Ja sam objavila na sajtu Peščanika jednu kopiju jednog broja Službenog lista bivše Savezne Republike Jugoslavije. Ja sam dakle, došla do tog Službenog lista u kome postoji rezolucija Skupštine Srbije o pridruživanju Savezne Republike Jugoslavije zajednici Rusije i Belorusije. Tragala sam po svim mogućim službenim listovima, ja ne znam da li je ta rezolucija stavljena van snage ili nije stavljena van snage.

Žarko Korać: Nije, nije.

Vesna Rakić-Vodinelić: Pa da li je tako nešto moguće. Ama ostavite Kosovo. Jesmo li mi u toj zajednici Rusije i Belorusije? Svejedno je, ali mi ne znamo gde smo, u elementarnom smislu reči… Ili, vi smatrate da nema političara koji bi seo u fotelju premijera sa 10 posto podrške. O da, seo bi. Na primer Dačić, seo bi itekako.

Žarko Korać: Ja mislim isto kao Vesna, da ne bi mnogo se niko ženirao, rekao bi, demokratija je, izašo ko je hteo od onih koji su izašli, znači nema problema. Ali ima jedan veći problem. To što vi tražite i zahtevate nešto što nama hronično nedostaje kao društvu, to je solidarnost. To bi morao biti solidarni gest velikog broja građana, a naše društvo kad dođe tema solidarnost, obično na tom ispitu pada. Imali ste sada mraz, pa ste mogli videti koliko je društvo tu pokazalo solidarnosti i ko je otišao da zbrine one Rome po ovim naseljima, koji su se doslovno do smrti smrzavali, ko im je na bilo koji način pomogao. Znači, ja ne verujem da naše društvo poseduje veliku meru solidarnosti. Zapravo, to što vi tražite nisu beli listići nego akcija bojkota izbora. U suštini, ja bih to tako interpretirao. Ja teško mogu da zamislim Srbiju koja ne može da se složi ni oko toga ko je pobedio u Drugom svetskom ratu. Možda ja grešim, ali se slažem sa Vesnom, isto mislim da će i sa 10 posto, 20 posto podrške mirno sedeti neko na vlasti, neće se ženirati, ali svakako čoveku koji postupi kako vi tražite, biće u nekom moralnom smislu lakše, jer će reći u ovome nisam učestvovao ja lično, nisam dao svoj glas. Ja ne mogu vama nikakav savet dati, to je apsolutno vaše i legitimno pravo da odbijete da učestvujete na ovakav način u glasanju. Ja samo mislim da neće biti prevelik odziv zato što u Srbiji jako mnogo ljudi glasa. To bi bilo nešto novo.

Ali za mene je, znači ta tema legitimna o kojoj vi govorite, ima i puno obrazovanih i pametnih ljudi koji ne žele da učestvuju, pa mislim da će većina građana ipak izaći i mnogo je teže onda pitanje, ne za vas koji ste rešili da ne učestvujete u tome, nego za one koji će učestvovati, šta zapravo da odluči i kako da odluči. Ali još jednom, ono što je pomalo tragično u ovom političkom trenutku je nedostatak ikakvih stvarnih odluka. Mi smo jedina država koja je opsednuta granicama, znači ponovo hoćemo državu u kojoj će ceo srpski narod zajedno da živi. Raspadom Jugoslavije, istorijski se to više neće ponoviti. Ali ta zajednica je nama Evropska unija. I vi u stvari imate već alternativu za to, to je da budete član Evropske unije, to je jedina alternativa. Ne, vi bi da razbijete Bosnu i Hercegovinu, da razbijete Crnu Goru, izvinite ovde niko nije večeras spomenuo Crnu Goru, pomažu se zdrave snage u Crnoj Gori, a svako veruje da je to najkriminalnija država. Ako čitate Blic, Večernje novosti, znači neprekidno se dezavuiše ta država. Takva kakva je, to je država njihovih građana i oni tamo su odgovorni za tu državu, a ne vi i ja koji ne živimo u toj državi. Država koja ide putem kao mi, nema nikakvu budućnost u Evropi i niko to neće da kaže građanima Srbije, a kada kaže, kada se neko usudi da zucne o kosovskoj politici, onda je on neprijatelj, onda njegova stranka njega neće, onda traži stranka Srpskog pokreta obnove da se vrati izvornim principima, onda je LDP stranka narkomana i homoseksualaca. Jedino te stranke su bičevane od strane kontrolisanih medija i tabloida, koji su samo prividno nezavisni tabloidi, kao Kurir i Pres, a to su direktno tabloidi Demokratske stranke i onda naravno, vi se pitate koji su uslovi za bavljenje politikom uopšte danas u Srbiji.

Vi ste u 2012. godini, prividno je sve slobodno. Možete da kažete šta god hoćete, a ništa se ne realizuje. Nijedno suđenje se ne dovodi do kraja, svako zna da se o Kolubari ne može razgovarati, da se ne govori o Draganu Palmi. Svako zna da su mnogi drugi funkcioneri vodećih stranaka tamo imali svoje bagere. Mi smo sudili putnoj mafiji za organizovani kriminal, a nismo nikad doznali ko ih je organizovao i zato se kontroliše ko je sudija, da ne bi se slučajno neki omaknuo koji će to isterati do kraja. I to je tragedija Srbije ovoga trenutka. Sve je demokratija, sve je kako treba, možemo mi večeras da govorimo, ali efekta nema nikakvog. Iz toga moramo izaći. E to je razlika između mene i onih koji hoće bojkot. Ako srpski narod hoće Tomu Nikolića i građani Srbije, pa biće im on premijer. Preživeo sam Miloševića, preživeću i Tomu Nikolića. Nemam nikakav problem. Još će to mnogo kraće trajati. Pošto je to mnogo bednije, kopija je uvek bednija od originala, mi smo dobri, mi smo kako treba, svet ne valja, svet nas ne razume, svi su protiv nas, dosta toga. Evropi je dosadno da se nama bavi. Dajte jedanputa da neku hrabrost steknemo da napravimo bilans šta smo uradili, kakve gluposti, uništili smo onaj akvarijum, pojeli smo ribe, gotovo je, mi smo siromašni, promašili smo, straćili smo 15 godina.

Koštunica je završio mandat zapalivši američku ambasadu, pa naravno da je protiv Evropske unije, pošto je palio njihove ambasade. Ne on, mislim simbolički posle njegovog mitinga. A Boris Tadić je bio pobegao u Rumuniju toga dana, pa je sedeo u našoj ambasadi, gledao na televiziji taj isti miting, gde su njegovi ministri sedeli na bini. Dakle, hajde jednom da počnemo da govorimo o ovoj zemlji istinu i da kažemo sebi: možemo da se menjamo. Promenili su se narodi koji su bili u većoj rupi od nas. Dakle, jesmo u jaruzi, ali se iz jaruge može izaći.

• Amy Winehouse – The Girl from Ipanema

Svetlana Lukić: U nastavku emisije govori novosadski književnik Laslo Vegel.

Végel László: Sada je vreme opšte nemoći. Društvo oseća tu nemoć, ali nije ni to najveći problem, nego i vlast oseća nemoć. Isto i pozicija i opozicija. O čemu je reč. Ipak, vremena su se promenila. Hajde da kažemo na bolje u odnosu na devedesete godine. Ali i ovom vremenu bi trebalo novih svežih ideja, novi program, jedno novo viđenje sveta, a mi još uvek živimo, nažalost i sama pozicija, kao 2000. godine. U stvari, od tog vremena nije uspela da napravi jednu novu viziju, jedan veliki demokratski pomak. I što je najveći problem, nema odgovore za nove izazove koje su prisutni i u Evropi a i još više u toj srednjoj, istočnoj, južnoj Evropi. Živimo u doba stihija i velike improvizacije. Tu smo pred izborima i mi osećamo kolektivnu nemoć, a ta nemoć se vidi kod običnih ljudi na ulici, u privredi a isto tako i u političkoj eliti. Mi sad možemo da kritikujemo političku elitu zbog loših poteza i ta kritika je najčešće pravična, ali nije to najveći problem, nego ona više doživljava sebe kao delo nekog spontanog procesa i ne može više da vlada nad tim procesima. To je jedan kao čarobni breg i na tom bregu se vode neke izlišne diskusije. A život nemilosrdno teče i nemilosrdno se menja. Menja se privredna situacija, menja se i društvena situacija, menjaju se i zahtevi ljudi. Mi sad možemo da kažemo da je bolji život nego u devedesetim godinama. To je tačno, u redu, ali ljudi više žele iskrene pomake. A politika tapka u jednom imaginarnom vremenu. Izašla je iz stvarnosti. To se događa, da se vladajuća garnitura umori. To se tako promeni da opozicija dođe koja ima sveže ideje. Međutim, ako mi pogledamo našu opoziciju, ideje opozicije su još staromodnije nego vladajuće mišljenje, koje je zastarelo. Tako da mi imamo malo grotesknu situaciju, da se sukobljavaju ideje koje vreme je prevazišlo. Nas je vreme jednostavno pregazilo.

Svetlana Lukić: Ponovo dolazimo u situaciju da drugi ljudi pokušavaju da daju odgovore na neka pitanja koja mi sebi nismo ni postavili. Ne možemo da se prepoznamo istorijski u Evropi i u svetu. Tako da ili nemamo odgovor, ili biramo pogrešno, ili uopšte ne znamo o čemu se radi.

Végel László: Da. Tu se vidi, baš kad malu komparaciju napravimo sa Evropom. Šta se događa. U Evropi sada, u stvari u tom vremenu krize, neki kreativan odgovor daje nova levica, koja ponovo promišlja kapitalizam. Ne mislim sad na one samo koje bi to ovako nekim gestovima hteli da ruše. To je paralelni proces, ali intelektualna elita ponovo promišlja evropsku levu misao. Vi imate intelektualce, filozofe, sociologe koji ponovo promišljaju Marksa na primer i tako dalje. A mi, mi nemamo na sceni nijednu partiju koja bi mogla da formuliše levicu. Mi imamo jednu grotesknu situaciju. Danas je već komična, da mi imamo, mislim na Socijalističku partiju, koja sebe naziva levicom, a realizuje jedan neoliberalni privredni program i tako dalje. I šta se dešava. Mi imamo jedan apsolutno prazan prostor što se tiče levice u Srbiji. Ni trunke od levice nemamo i svi se guraju oko desnice. Ali, ni ta desnica više ne može da se obnovi. Bavi se starim problemima. Šta je to stari problem. Nasleđe Miloševića. I sada, nemamo levicu, koja bi se pozivala na klasnu svest, na radničku borbu i tako. To smo mi jednostavno sve likvidirali. Mi imamo desnicu koja je na svom rođenju bila stara. Mladi svet plagira svoje očeve, u stvari to je želja da pokažu da su dobri sinovi. Kad vidim nekad mlađeg političara, znam koju lekciju je nabubao. Nova mlada elita, ona misli da je ovaj svet najbolji od svih svetova.

Srbija u devedesetim godinama je živela kontra, ne samo Evropi, nego u svom okruženju, mislim na postsocijalističke zemlje. Postsocijalističke zemlje su išle potpuno drugim pravcem od Srbije. Međutim, najveća promena posle 2000. je trebalo da bude da se Srbija adaptira tim postsocijalističkim zemljama. Sada su naši problemi dosta slični, ali nešto nedostaje. Mi nismo izvršili one promene koje su oni izvršili. Prema tome, njihovi problemi i naši su jako slični, samo njihovi su na višem nivou. U bivšim socijalističkim zemljama levica je osuđena da bude gubitnik, tu ima više razloga. Jedan od razloga je da ona ima grižu savesti zbog socijalizma. Ta ideja, za razliku od Zapada, ovde ima svoje opterećenje. Drugo, levica se trudi ipak, bar verbalno, da prihvati evropsku integraciju, ali onda mora da prihvati i neoliberalnu privrednu politiku. I to ne može levica da razreši. To je jedna prava drama u istočnoevropskim zemljama i zbog toga ta levica još nikako nije mogla da se definiše. I naravno, tako se sve više oslobađa taj desni prostor. Kod nas svaka partija nosi više maski i uvek se krije iza neke tuđe maske. Mi sad imamo, na primer neke partije koje definišu sebe kao desni centar ali šta se događa. Oni počinju da preuzimaju ideju jednakosti društva, gde svako živi kao u socijalizmu. Mi imamo prema tome desnu retoriku, koja često koketira sa socijalističkom retorikom.

U našem društvu, to još nije formulisano javno, ali sazreva jedna vrsta socijalnog otpora. To nije partijsko pitanje, nije otpor samo jednoj ili drugoj partiji, nego svim partijama. Stanovništvo ipak misli da je politika prljav posao. A političari to ne žele da primete i tu stvarno oni žive u jednom izolovanom svetu, u svetu marketinga, svetu medija. Ako vi gledate o čemu oni razgovaraju, oni razgovaraju o tome šta piše žuta štampa. Žuta štampa formatira naše plitičare. Sad već ima prilike čovek da gleda na primer na televiziji kako zaseda nemački parlament i onda se može videti na ekranu šta poslanici čitaju. O tome neću da govorim da neki poslanici imaju i knjige, i to je malo težak zadatak ovde, ali čitaju ozbiljne novine. Čitaju Die Zeit, Frankfurter, po tome da li je neko konzervativan ili liberalan može se prepoznati da to i čitaju. A šta čitaju naši poslanici. Naši poslanici čitaju žutu štampu i govore jezikom žute štampe. Više na njih ne utiče stvarnost, nego žuta štampa. Oni žive u nekakvom ropstvu žute štampe. To što piše tamo u Nemačkoj u žutim novinama koje imaju veliki tiraž je kao šala mala, zabava uz kafu i tako dalje. A kod nas žuta štampa drži naš politički diskurs. I duh i jezik parlamenta.

Svetlana Lukić: To je povratna sprega.

Végel László: Onda oni utiču na žutu štampu i oni sad žive u nekom čudesnom, izolovanom svetu. Razlog tome je što nema nove prodorne ideje ta naša politička elita. Tako imate jednu vladajuću koaliciju čiji pojedini delovi kritikuju Demokratsku stranku. Poslanici koji su uvek glasali za predloge vlade sada su postali najveći kritičari Demokratske stranke. To je žalosna činjenica i to jeste jedno nenormalno stanje, a čovek pomisli možda je Demokratska stranka to zaslužila, ako nije umela i nije znala bolje partnere da nađe. Naravno, nije se moglo, to ja znam, ali je sigurno da je kriva da nije mogla da utiče za tri, četiri godine na svoje partnere. Vidite, možda će Demokratska stranka biti najveća žrtva ne svoje opozicije, nego svojih koalicionih partnera. Ja sam nedavno čitao jedno istraživanje, naprednjaci su povećali broj pristalica, demokratima je smanjeno. A kome je povećano. Socijalistima. A od koga su oduzeli socijalisti, sigurno da nisu od naprednjaka kojima se isto povećava, nego su oduzeli od svog koalicionog partnera, od demokrata. U stvari, to nigde se ne dešava da jedan mali koalicioni partner oduzima glasove većem koalicionom partneru i mislim, to je malo i humorno, jer bi bilo normalno da socijalisti oduzimaju od opozicije. No ne, oni oduzimaju od svojih. Ti podaci govore tačno o tome da mi imamo jednu apokrifnu borbu unutar koalicije, ko od koga će više da oduzme, da bi posle mogao više da ucenjuje. Na to je spala naša politika.

Verovatno, postizborne godine 2013. će se probuditi društveni otpor. Ne mislim ja pod tim na neke ulične borbe, nego posle 2013. sigurno je da će se formirati nove snage, verovatno da će se formirati nove partije, verovatno da će se intelektualni otpor, intelektualna kritika povećati, jer onda će se videti da izbori ništa nisu promenili i da treba jedan drugi način, jedan drugi pristup promenama. E sad, ni u to nisam siguran da će biti pozitivno, ali će biti novo. Novi karakter tih sukoba gde će se probuditi nove snage. Jer šta je naša situacija. Mi sad govorimo da li je isto kao devedesetih godina. Nije to isto, ali jeste da ima pokušaj da se švercuje nešto staro. Sada još može taj švercovati devedesete godine u predizbornoj godini, ali ja mislim da posle izbora svako treba da izgradi i izgradiće, moraće da se izgradi jedan novi rečnik, novi ciljevi i jedna i druga strana i ona strana koja bi meni bila simpatičnija, i ona strana koja je od mene daleko. Nisam rekao da će nasilje nestati, moguće je da se ono povećava, ali ono neće biti dominantni način rešavanja problema. Pa i oni koji na neki način inspirišu nasilje, oni će verbalno uvek da ga se odreknu. Svi su protiv nasilja, ali kada je nasilje pred očima, onda oni to gledaju kao zemljotres.

U Novom Sadu gore hrvatski automobili, i ja čujem odgovorne ljude da oni to gledaju kao prirodnu stihiju, kao što sad je bila ova hladna zima, a na ličnu političku odgovornost niko još u ovom društvu u tom izbornom periodu prozvan nije. Ta Srbija ipak ima sad ogromne teškoće. Da li je jedan ministar dao ostavku. Mi vidimo da nasilje se povećava. Centar Beograda ponekad izgleda kao ratište. U Novom Sadu gore automobili. To je trebalo organizovati. Ali ne, to se posmatra kao da izlio se Dunav, to se tako tretira i znate, to je društvena elita bez odgovornosti i verovatno i neka dobra promena, ako će doći posle izbora, ako uopšte je moguće to, onda će to početi tako što će prvo postati vidljivo da neki ljudi, možda su dobronamerni, nisu svoj posao završili, i oni će morati da odstupe. I moraće, jer će se izoštriti ta društvena kritika. Možda neko će reći da sam optimist, ali ja mislim da ovo društvo posle izbora će biti mnogo kritičnije prema svojim vođama nego do sada. U stvari, naši problemi, pravi izborni problemi će se postaviti na dnevni red posle izbora.

Ljudi su verovali, tako je išla i propaganda, da taj hod prema EU rešava problem. Međutim, to nije tačno. Ja mislim da bi bilo dobro da Srbija bar neke ekstreme uspe da razreši ili da smiri, ali društveni problemi ostaju, da li smo mi u EU ili nismo u EU. EU nema ni kompetenciju mnoge stvari da reguliše. Ona daje samo labave okvire, ali unutar EU može da se desi i te kakva, ja bih to nazvao ovom novom sintagmom, demokratska diktatura. Ali ako društvo ne utiče na razvoj države, onda tu nama ni članstvo u EU ne pomaže. E sad, društvo će reagovati, tražiće neku veću pravičnost. Jednog dana će se i sindikati probuditi iz svog dubokog sna, jednog dana i nevladin sektor će steći svest da oni nisu vladini instrumenti. Mi smo doživeli nešto što je karikatura, da nevladin sektor mora da se prilagodi vladajućim partijskim ljudima. Ja više ne idem, ali ponekad kad sam išao na neke skupove civila, onda vidim kasne. Zašto kasne? Pa zato što određeni političar koji je pomagao finansiranju nije stigao na vreme. Znate, to je ta karikatura tog nevladinog sektora. Izuzetaka ima, oni su žigosani, ali ono što vi svakodnevno imate taj sektor, oni su na neki način sekretarica u predsoblju nekih važnijih kabineta. Kod nas nevladin sektor nema tog subverzivnog karaktera, niti kritičku funkciju, nego više manje tamo sedi i čeka da bi od nekih fondova dobio neki novac i tako dalje, jer evropske fondacije sada nisu tako prisutne i sada nevladin sektor apsolutno zavisi od države. Nevladin sektor pre svega mora da proizvodi pokret. Ako negde nevladin sektor cveta, to je ulica. Izađu ljudi, demonstriraju protiv ovog, protiv onog, daju neki javni znak, ali kod nas nevladin sektor živi u nekim malim kancelarijama i tamo su sretni da mogu da prežive. Mi sad živimo u jednom čudnom međuvremenu. S jedne strane ja lično mogu da kažem, srećan sam da nisam više u devedesetim godinama. A s druge strane, nesrećan sam da ništa nije se ostvarilo o čemu se tada razgovaralo i ono što su tada obećali. Ali moram tome da dodam da to ne može biti trajno, ne može nijedno društvo da bude konzervisano u nemoć. Ono će pre ili posle izaći.

Ja bih bio srećan kada bi svo nezadovoljstvo društva realizovalo u parlamentu, a ne sa nekom kompenzacijom nasilja. Bolje da parlament drži red u ovom društvu nego mafijaši, nasilje, ulične i razne neparlamentarne nagodbe unutar partija. Posle dve, tri godine videćete, mora da se vidi: ili će nadvladati jedna nevidljiva ruka prljavog kapitala, kompromis svetske politike, ili će zavladati demokratija. Mi smo sad u tome. Ono što smo izgubili u deset godina za vreme Miloševića, treba nam 30 godina da nadoknadimo. Međutim, to niko nema hrabrosti da kaže, ni Demokratska stranka ne može da kaže, jer koalicioni partner je vladao u tom periodu. U stvari, nema ko da kaže više istinu. Kažu da za mnoge stvari, zbog čega se kritikuje sada vlada, ona ne može se kritikovati, jer je u poslednje dve godine, za vreme krize, ona bila u pat poziciji. Ja se ne bih složio sa time. Vlada treba da kaže kakav odbrambeni sistem bi trebalo da se izgradi protiv, hajde da kažem simbolično, te poplave koja se očekuje na proleće. Mi i to gledamo kao višu silu, tako je bog hteo. Pa ako je bog dobar, onda ćemo se nekako izvući, a ako je bog protiv nas, onda ćemo stradati.

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Govorili su Žarko Korać, Vesna Rakić-Vodinelić i Laslo Vegel. Pozdravljaju vas i na pažnji se zahvaljuju Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

Emisija Peščanik, 24.02.2012.

Peščanik.net, 29.02.2012.