Snake graffiti, Sao Paolo, Brazil
Kratko pamćenje, nečista savest ili pobrkani lončići.
Naš premijer rekao je za vikend novinarima u Smederevu da su ”zbog ogromnih starih obaveza, Soroš i neki drugi odustali od privatizacije Galenike, čiji je dug čak 220 miliona evra, a kamate su jezive”.
Novinarima je rečeno da je razlog za odustajanje investitora od privatizacije očajno stanje preduzeća, a naš premijer se upitao kako je to uspešno upravljano Galenikom ako su dugovi toliki, i odmah imao spreman odgovor: ”Zahvaljujući izvanrednoj vladavini stručnjaka koji su razarali zemlju 15 godina imamo ovakvu situaciju”.
Iz ovako sročenog odgovora Vučić je hteo da kaže da su svi oni koji su vodili Galeniku od 2000. godine naovamo upropastili jednu dobru i uspešnu državnu kompaniju.
Da li je baš tako.
Da nije možda još neko kumovao očajnom stanju u kome se danas nalazi ta farmaceutska kompanija?
Hajde da pogledamo kratku istoriju propadanja Galenike.
Prvo, kako je Galenika ponovo postala državno preduzeće pošto je privatizovana početkom ’90-tih godina kada je američka farmaceutska kompanija ICN, koju je vodio Milan Panić, kupila ovu zemunsku fabriku.
Samo deset dana pre premijerove smederevske izjave, bivši vlasnik Galenike Milan Panić u intervjuu Novom magazinu (16.4.) podsetio je da su ga Vojislav Šešelj i Srpska radikalna stranka krajem ’90-tih uz neviđenu političko-medijsku hajku oterali iz Galenike. ”Šešelj je napisao knjigu ‘Panić treba da ide’”, rekao je Milan Panić. Upitan kako gleda na fenomen da su danas na vlasti neki Šešeljevi presvučeni saradnici, Panić je odgovorio: ”Ja mislim da to što imate ovog predsednika, to je najveća sramota Srbije, sramota za vas Srbe. Svaki Srbin koji glasa za njega treba da ide u crkvu i moli boga da mu oprosti što je glasao za tog predsednika. On je, ja sam čuo, napisao zašto treba da se uzme Galenika. On je radio za Šešelja kad je pisao Miloševiću zašto treba da se uzme Galenika”.
Informacije iz 1999. godine kažu ovako:
Kad je Panić počeo da potražuje milionska dolarska dugovanja srpske države prema ICN-u za isporučene a neplaćene lekove, tačno pred NATO intervenciju u februaru 1999. godine, Vlada Srbije dekretom je smanjila udeo ICN-a sa 75 na 35 odsto, na silu preuzela fabriku i postavila svoje rukovodstvo.
Tačno je da su nove vlasti posle demokratskih promena zadržale i osnažile odluku socijalističko-radikalske vlade iz ’99. godine, a presudu u korist države Srbije donela je 2004. godine i međunarodna arbitraža.
Tako je država, uz pomoć socijalista, radikala i partija okupljenih oko DOS-a, ponovo postala vlasnik Galenike.
Jedno vreme ta farmaceutska firma bila je partijski plen Koštuničine Demokratske stranke Srbije (od Obrena Joksimovića do Aleksandra Pravdića).
”Zlatni period” partijskog čerupanja i poslovnog urušavanja Galenike nastaje kad u nju ulaze sadašnji koalicioni partneri Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića – socijalisti Ivice Dačića.
Za predsednika Upravnog odbora (tri od pet članova su kadrovi SPS-a) postavljen je Dejan Backović, direktor SPS-a, a on je u novembru 2008. za generalnog direktora kao kadrovsko rešenje s liste socijalista predložio Nenada Ognjanovića.
Kadrovi SPS-a na rukovodećim mestima u Galenici koristili su tu firmu i kao partijsku šparkasu i kao mesto za uhlebljenje svojih kadrova i rođaka.
Vlada Mirka Cvetkovića pokušala je Galeniku da privatizuje, ali su socijalisti (koalicioni partner Tadićević demokrata) imali druge ideje.
Već početkom 2009. u jednom hotelu u okolini Beograda rukovodstvo SPS-a ceo dan je kovalo plan kako da osujeti privatizaciju Galenike. Iako je bilo dva-tri zainteresovana kupca koji su bili spremni da plate oko 100 miliona evra, tender je propao. Ostalo je zabeleženo da je tadašnji resorni ministar Mlađan Dinkić javno tražio 200 miliona evra, ali niko nije bio spreman da toliko plati.
”Mi smo odustali od privatizacije Galenike, s obzirom na to da se na tenderu za izražavanje interesa nisu javile kompanije koje bi bile mnogostruko jače od sadašnjih potencijala Galenike. Srbije ima dovoljno potencijala da može i sama da razvija svoju farmaceutsku industriju, i zbog toga dajemo punu podršku rukovodstvu da nastavi sa razvojem Galenike”, izjavio je Dinkić.
Propala su u sledeća dva tendera (poslednji krajem 2012. godine), a Galenika je u međuvremenu 2010. godine napravila gubitak od 14 miliona evra, a naredne 2011. gubitak od – 120 miliona evra.
Ali, tadašnji premijer i predsednik SPS-a Ivica Dačić (čiji je Ognjanović partijski kadar) izjavio je početkom 2013. godine u jednoj tv emisiji “da Vlada više duguje Galenici nego Galenika Vladi”.
Tužilaštvo za organizovani kriminal podiglo je optužnicu protiv generalnog direktora Galenike Nenada Ognjenović. Sa još nekoliko lica optužen je da je od 2008. do 2012. godine oštetio Galeniku i pribavio protivpravnu imovinsku korist za druga pravna lica.
Ognjenović je početkom marta ove godine u Specijalnom sudu negirao optužbe da je sa saradnicima oštetio tu fabriku lekova za više od – 900 miliona dinara.
Krivaca za očajno stanje Galenike mnogo je više nego što to hoće da prikaže naš premijer.
Pri tom, nesumnjiv značaj ima, ono što bi se nazvalo ”pragreh” – formalno Miloševićevo a suštinski radikalsko preotimanje Galenike od ICN Farmasjutikals i njeno podržavljenje.
Da toga nije bilo, Galenika danas ne bi bila u ovako očajnom stanju.
Bila bi deo kompanije koja na Njujorškoj berzi sada vredi – 69 milijardi dolara.
Peščanik.net, 27.04.2015.