Materijalnost sveta oko nas oblikuje svako naše iskustvo. Zajednički prostor u kojem se susrećemo, razmenjujemo reči i stvari, usaglašavamo mišljenja i donosimo zajedničke odluke predstavlja u opipljivom obliku naša pravila o tome kako je primereno, pristojno, efikasno ponašati se u odnosu na druge. Kretanje kroz taj prostor nam omogućava ili nas sprečava da učestvujemo u javnim poslovima. Simbolički i praktično, zgrade, ulice, trgovi i parkovi otvoreni su ili zatvoreni prolazima, kapijama, stepeništima kojima neki članovi zajednice prolaze slobodno, a neki ne. Neki se prostori brane barijerama, zato što su namenjeni poslovima u kojima ne mogu da učestvuju svi članovi zajednice. Neki se prostori osvajaju, jer se time osvaja i mogućnost delovanja. Neki se, pak, prostori napuštaju jer su ispražnjeni od bilo kakve praktične ili simboličke vrednosti.
Atinska većnica
Na drugoj strani, novi sistemi vrednosti zahtevaju nove prostore u kojima nastaju novi običaji i nova iskustva. Tako je krajem VI veka stare ere u Atini nastajao novi poredak, onaj od kojeg sve moderne demokratije ponosno ističu svoje poreklo. Uporedo sa zakonima koji su određivali načine učešća građana u donošenju odluka o sudbini polisa, nastajao je i novi prostor koji je omogućavao da se realizuju njima propisana načela. U podnožju Akropolja – religijskog sedišta Atine, sagrađena je Nova agora – trg i građanski centar, čiju je jednu stranu zatvarala zgrada podignuta da bi se u njoj održavala zasedanja Veća pet stotina, koje je Aristotel smatrao najznačajnijim organom atinske demokratije. Članovi ove nove institucije birani su na godinu dana, žrebom među svim punoletnim građanima Atine, uz pomoć složene sprave kleroteriona, koja je konstruisana posebno za tu namenu. Njihov je zadatak bio da razmatraju i pripremaju predloge odluka koji bi bili iznošeni pred Narodnu skupštinu. Sedište Veća bilo je smešteno u zgradu za koju je načinjeno sasvim novo arhitektonsko rešenje: duž tri strane centralne prostorije nalaze se sedišta za većnike, tako da su svi prisutni bili međusobno vidljivi i jednako odgovorni za promišljeno donošenje odluka. Od javnog prostora Agore bili su odvojeni rešetkastim panelima, koji su omogućavali da građani koji trenutno nisu bili na službi u Veću mogu da prate zasedanja. Trem ispred zgrade većnice nosili su dorski stubovi, a iznad njih je stajao zabat sa skulpturama, što su rešenja koja su do tada bila u upotrebi samo za hramove i religijske građevine. Nova institucija, dakle, sažimala je najdublje usađene vrednosti sa novim arhitektonskim rešenjima, u isto vreme ulivajući sigurnost tradicionalnog dorskog reda i otvarajući prostor za drugačiju interakciju među donosiocima odluka.
Odbrana postora
U izvorima koji govore o radu atinskog Veća nije zapisano da su njegovi članovi ikad bili prinuđeni da svoj legitimitet brane tako što su zaposedali zgradu većnice od očekivanog nezadovoljstva građana, niti da su u tome učestvovali pripadnici atinske policije. S druge strane, iako zgrada Narodne skupštine Republike Srbije, kao i mnoga druga moderna zdanja te namene, imenom i izgledom priziva slavne antičke preteče, neki poslanici koji bi trebalo da iza njenih klasicističkih stubova i zabata donose odluke od javnog interesa osetili su se pozvanima da je brane od onih u čije ime većaju.
U istoriji jeste zapisano da su nezadovoljni građani zaposedali zgrade koje su predstavljale oličenje vlasti ili u kojima su zasedale institucije čijim odlukama nisu bili zadovoljni, od Bastilje do iste ove Narodne skupštine Republike Srbije. Znači li to da je odluka poslanika da sopstvenim prisustvom brane zgradu Parlamenta razuman izbor, rukovođen prethodnim iskustvima? Odgovor, naravno, zavisi od procene događaja koji su se odvili 14. jula 1789. godine u Parizu ili 5. oktobra 2000. godine u Beogradu i stava o tome ko je u ovim i sličnim prilikama branio, a ko osvajao prostor demokratije.
Pred ovom dilemom nam može pomoći ako ponašanje poslanika u odbrani zgrade Skupštine posmatramo u kontekstu drugih nadmetanja za prostore Beograda. Proteklih dana u Kolarčevoj ulici bile su barikade, prvo one od naslaganih džakova putarske soli, a potom betonske. Džakove su sklonili isti oni koji su ih i naslagali, betonske ograde i dalje stoje, te ostaje da se vidi ko će ih i kada skloniti i kakav prostor će se ukazati s druge strane. Prepreke okružuju i park oko spomenika Vojvodi Vuku, a stanovnici ovog dela grada okupljaju se da bi zaštitili svoj prostor od intervencije za koju nadležni tvrde da predstavlja unapređenje gradskog života. Jednako tako, građani Beograda su obavešteni da će izgradnja žičare preko Save, čija jedna stanica treba da se ugradi u zidine Kalemegdana, a za drugu je otvoren prostor sečom drveća u najvećem gradskom parku, na svaki način poboljšati njihov život. Oni kojima je posao da procenjuju svrsishodnost ovog poduhvata tvrde drugačije, a svojim potpisima pridružuje im se skoro 14.000 građana. Dalje niz Dunav, druge dve tvrđave – smederevska i golubačka, već su izmenjene tako da zadovolje estetske i praktične kriterijume oko kojih ne vlada ni stručni ni društveni konsenzus. Na nekim drugim rekama podižu se hidro-elektrane protivno veoma jasno izraženoj volji stanovnika prostora koji će ovim zahvatima biti drastično izmenjeni. U svakom od ovih slučajeva, menjaju se životi ljudi na način koji im je neprihvatljiv i različite grupe jasno podižu svoj glas, iznoseći razložne i utemeljene argumente. Nadležni koji su doneli odluke protivne ovom žustro izraženom protivljenju, ostaju smešteni u zgradama koje su spremni da sopstvenim prisustvom brane od onih čiji su izabrani predstavnici.
Prostor građana
Gradovi i naselja rastu i u tom procesu menjaju svoj prostor, ponekad negirajući tragove koje su ostavili prethodni stanovnici. Kao što nas uči primer Agore koju su Atinjani podigli da bi obezbedili prostor za nove običaje i odnose među građanima, iza ovakvih intervencija može da stoji zajednička i promišljena odluka o tome šta zajednica želi i kakvom redu stvari stremi. U slučaju promena prostora kojima su sada izloženi građani Srbije, sudeći po već postignutim rezultatima kao što je fontana na Slaviji, teži se rešenjima koja su protivna volji velikog broja onih koji su im izloženi. Red stvari koji odražava promene prostora oko nas daleko više nalikuje neredu i negiranju prethodnih putanja, koje ne uzimaju u obzir ni pravo stanovnika da odlučuju o sopstvenoj okolini, ni znanje i obavezu stručnjaka da učestvuju u odlučivanju.
Vremena su se promenila, promenila se i demokratija. Međutim, ostaje da važi načelo da moć teži zaposedanju prostora i da se time nekome uskraćuje sloboda kretanja, sloboda izbora, sloboda građana. Pred nama je pitanje da li prostor demokratije brane oni koji su spremni da ostanu iza vrata Narodne skupštine, čak i kada s druge strane pokucaju građani koji smatraju da je vreme da odatle izađu. Još je važnije pitanje kakav prostor za demokratiju bi otvorili oni koji smatraju da bi bolje podupirali skupštinske zabate. Najzad, kada zgrada podignuta da oličava pouzdanost demokratskih načela postane pozornica nesposobnosti za odgovoran dijalog – gde građani treba da traže i brane svoj prostor? Vredi podsetiti da su, u vreme kada su podizali zgradu većnice na Agori, Atinjani smatrali da je za slobodnog građanina nedostojno da ne učestvuje u javnim poslovima polisa. Ovo je možda najvrednija pouka antičke demokratije, koju smo suviše često skloni da zanemarimo. U vreme kada članovi Veća ne postajemo žrebom, nego svojim glasom na izborima nekoga ovlašćujemo da donosi i sprovodi odluke koje upravljaju našim životima, demokratija se može i mora braniti u prostorima među nama, građanima, gde pažljivo slušamo jedni druge i nastojimo da razumemo odakle potiču i kuda vode razlike među nama.
Autorka je profesorka na Odeljenju za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Peščanik.net, 16.04.2019.
PROTESTI 2018/19.