U četvrtak 3. oktobra 2019. održana je prva tribina novog, drugog ciklusa Nije Filozofski ćutati u školskoj 2019/20, ukupno 20. po redu. Govorili su: Svetlana Lukić, Miodrag Zec, Dragoljub Bakić, Dušan Petričić i Dubravka Stojanović (moderatorka). Integralni snimak
Dubravka Stojanović: Kad smo u junu završili prethodni ciklus tribina, nismo imali nikakvu dilemu da od 1. oktobra, s početkom školske godine, treba da nastavimo. I uvek nas događaji ohrabre da smo u pravu, tako da ovu tribinu posebno treba da shvatimo i kao doprinos onome što se sada već na internetu nekoliko dana vrti, što se zove „Ja sam Danijel Sinani”. /aplauz/ Svi smo u ovoj zemlji Danijel Sinani. Svi smo uvređeni, svi smo targetirani, svi smo ugroženi. Nismo uplašeni, ali nas je stid, i želimo da se borimo da ova zemlja bude bolja, jer verujemo da ona može da bude bolja.
Situacija sa Danijelom Sinanijem i rektorkom Beogradskog univerziteta, Ivankom Popović, je paradigmatična, i zato će to biti tema sledeće tribine. Ona je paradigmatična jer su to dvoje ljudi, dvoje profesora, koji su pokušali da pregovaraju, da smire studente koji su s pravom ljuti, da se ta cela situacija reši na jedan razuman, miran način, da pokušaju da svi izađu kao pobednici – i zbog toga su njih dvoje krivi. Krivi su jer su mirno rešili spor, krivi su jer nisu doveli do eskalacije sukoba, jer nisu otvorili prostor za vlast da se u to umeša. Dakle, krivi ste kad ste normalni, krivi ste kad ste razumni, i to je ono što je najstrašnije.
Tribine se nastavljaju, uvek u ovom terminu. Neke izmene smo uneli: pre svega, svakog meseca jedan od prijateljskih medija dobija svoju tribinu, dakle oni će biti gosti urednici. Prvu od njih će 17. oktobra uređivati NIN i Ćulibrk, dalje će tu biti naravno i Vreme, Danas, N1, Peščanik, Novi magazin. I ponudili smo našim studentima da predlože naslove tribina. Ono što nam nedostaje ovde su naši studenti. Videli ste: tema je „Gde smo ono stali”. Mi istoričari se bavimo procesima da bismo pratili dinamiku određenih događaja, i na osnovu određenih ubrzanja možemo da procenimo u kom pravcu neko društvo, neka država ide. Sve ono što se dešavalo letos, počevši od Vučićevog autorskog teksta u Politici „Plebs i elita”, od užasnih napada na predstavnike Univerziteta u Beogradu, posebno Filozofskog fakulteta; tu su i pregovori vlasti i opozicije, odluke o bojkotu, osnivanje Samoodbrane, niz događaja i sve veća agonija vlasti, čini se sve veća agresija vlasti, izgleda kao da se događaji ubrzavaju u rizičnom i opasnom pravcu.
Zato smo pozvali goste koji su ovde, All Stars Band, koji će nam govoriti iz svojih oblasti, koje su stalno aktuelne, šta se desilo od juna, od kada smo se rastali, a naravno da je tema s kojom moramo da počnemo napad na Danijela Sinanija, novi napad na rektorku Univerziteta u Beogradu, što je napad na sve koji se zalažu za autonomiju univerziteta, i zato će to biti prvi krug naših pitanja. Svetlana, ti si mnogo ljuta. Izvoli prva.
Svetlana Lukić: Meni je drago da smo tako reagovali kada je pomenuto ime cenjenog profesora Sinanija. Mi smo objavili, naravno, saopštenje koje je stiglo sa Filozofskog fakulteta, ali ja sam zadužena da budem đavolji advokat, tako da ću odmah imati jednu primedbu da iznesem na to saopštenje, a to je da je pominjanje onog nepomenika sa Happy televizije bilo višak u tom saopštenju. Nije on ciljna grupa. Ciljna grupa nas svih ovde mora da bude država. Normalno je da će oni govoriti to što govore, jer to je njihovo vjeruju, to su fašisti i oni ne izlaze iz svog lika. Problem je nereagovanje države.
Zbog toga mislim da je ovih dana veoma važno da se apostrofira činjenica da se ministarstvo kulture i informisanja ponovo pravi da je mrtvo. Poverenica za ravnopravnost je dala jedno saopštenje u kome je osudila, naravno, taj rečnik koji se koristi na Happy televiziji, međutim, čak je i ona imala potrebu da prozove REM. Vi svi znate tu gospođu koja u stvari jedina u REM-u i postoji, Oliveru Zekić, ali ja sam bila zapanjena kada sam saznala da tamo postoji 100 ljudi koje mi plaćamo svakoga meseca da prate šta se dešava na televizijama. 100 ljudi svakoga dana ulazi u taj REM i analizira nešto. Dakle, 100 ljudi, ne samo ta Olivera Zekić, mora nešto da kaže o tome.
Najzad, najodgovornija u celoj stvari je žena koja mora da bude isterana iz svoje pacovske jazbine, a to je Zagorka Dolovac. To je javna tužiteljka. Ona mora da bude proglašena za nestalu osobu. Te osobe nema već jako dugo. Druga stvar koju hoću da napomenem još, ako dozvoliš, to je da je počeo pritisak, odnosno blaćenje profesora Raše Karapandže, koji je upravo na Peščaniku objavio tekst o doktoratu Siniše Malog. Dakle, Vučić je imao potrebu da iz Njujorka urla preko okeana da je Raša Karapandža čovek koji takođe vodi antisrpsku kampanju i da tvrdi da je na Kosovu bilo sistematskog ubijanja.
A ova država ima suđenje pred sopstvenim sudom upravo za ratne zločine na Kosovu. Šta je tu sporno? Pa ovaj naš nepomenik drugi, predsednik države, je pecao pre nekoliko dana sa Orbanom. Njih dvojica su, za razliku od Erdogana, koji nam dolazi za nekoliko dana, našli drugačiji odnos ili pristup akademskoj zajednici ili intelektualcima. Za razliku od Erdogana, koji je sve stavio u zatvor, jedan moj turski kolega kaže, koji je bio u zatvoru, da je kada je neki zatvorenik otišao u biblioteku da traži jednu knjigu bibliotekar rekao: knjige nemamo, ali je pisac tu. Dakle, ti zatvori su puni, i postoji taj zatvor koji se zove Silvir, koji ima najbolju obrazovnu strukturu na svetu: svi zatvorenici su profesori univerziteta ili pisci.
To je jedan pristup stvarima. Drugi pristup ima Orban. Ne moram da vam pominjem slučaj Centralnoevropskog univerziteta (CEU), ali nam je svima promaklo da je hiljade Mađara takođe izašlo da brani autonomiju Akademije nauka Mađarske. Mi moramo da se naviknemo na to, i profesori ovog fakulteta, i akademska zajednica, da će se nastaviti sa devastiranjem, gde god je moguće, svih institucija kulture ili obrazovanja, i veoma ohrabruje činjenica da od prošle godine ovaj fakultet gde smo sada pruža otpor tome, i ja se samo nadam da to neće stati na Filozofskom fakultetu.
Dragoljub Bakić: U vezi sa ovim što se dešava profesoru Danijelu, samo da vas podsetim na reči Duška Radovića: „Mrzimo intelektualce. Intelektualci su pederi. Oni misle da sve znaju, a znaju samo ono što mi ne znamo”.
Dušan Petričić: Tužno je bilo gledati, recimo, dekanicu Filološkog fakulteta kod Đuke Bizona kako strašno i bljutavo peva svoju odu Vučiću. Bilo je odvratno slušati Marića, Rističevića, Martinovića, Atlagića kako su se ostrvili na akademsku komunu. To je zaista poslednje što se događa na tu temu u ovoj našoj sredini. Ne znam koliko gore od toga može da bude. Može hapšenje, pa ćemo imati u zatvorima i pisce i profesore. E sad, imali smo blokadu rektorata, i imali smo 15, 20, 25 studenata koji su radili posao koji mi nismo radili; mi stariji, ili vi profesori. Oni su na sebe uzeli da to isteraju. A onda smo mi počeli da razmišljamo i da debatujemo na temu da li su oni instruirani i od koga. I to je sramno od onih koji to pitanje pokreću. Ti mladi ljudi, čak i da su instruirani od nekog, rade posao koji nije pre njih urađen na vreme.
Miodrag Zec: Ovo je sve osveta loših đaka. I ko je tome kriv? Pa krive su dve ustanove: kriva je škola, od osnovne, do vrha, uključujući i Filozofski fakultet, i kriva je crkva koje nema, koja zida crkve a vere nema, ni morala nema i nema vrednosnog sistema. I te će se stvari dešavati. Ja sam 40 godina proveo na univerzitetu, ja sam video kako se urušava sistem. Kad sam politički stradao 1985. mene su studenti branili. Trebalo je da idem u zatvor kao narodni neprijatelj. Branili su me student, na stotine njih. Imam stenograme toga. Sad se to, ljudi, ne dešava. Svako može biti zadavljen u tami, i na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Nemoj da se lažemo. Ovo je, gospodo, osveta loših đaka.
Ovde, na Filozofskom fakultetu, na kome sam proveo 20 godina prevladalo je da treba pritiskati da svi studenti prođu. Ako svi prođu, elite i nema. Nemoj da se lažemo. Nisu se stvari desile slučajno. Ja se čudim ovim ljudima što su navalili na te doktorate: ljudi, u ekonomiji ima jedna zakonitost – stvari su vredne ako su retke. Ako će više biti doktorata nego stanovništva, pa besmisleno je. A to će se desiti. Ko je tome kriv? Uzmimo Kragujevac: 20 godina ne može da se reši prodaja diploma na državnom univerzitetu. Šta onda da očekujemo od privatnih univerziteta? Pa oni su i napravljeni kao profitne firme. Da li je ustala rektorka, da li su ustali fakulteti da kažu promenimo zakon i da bude član samo jedan: univerzitet može osnovati svako, ali kao neprofitnu organizaciju, kakvi su američki univerziteti. Jedan član rešava sve. Je l’ smo mi to tražili? Pa nismo tražili.
Čitav je sistem pogrešan i ovo je samo kraj jedne priče, jednog puta koji smo mi odabrali, jer smo ćutali. Gde je tu dostojanstvo? Ja se sećam kad su oborili plate. Ja sam tu agitovao da se pobuni univerzitet kad je Vučić oteo 10% od plate. Kažem ljudi, moramo principijelno nastupiti. Nije stvar plate, stvar je odnosa prema visokom obrazovanju. Svi su ćutali. On je pokazao da može da nam radi šta hoće. Mi nemamo koheziju. Mi nemamo dignitet. Ja sam skoro sreo jednu osobu koja je vodila proteste na fakultetu 1997. I ja sam stalno držao nastavu, nisam hteo da prekidam. Ja kažem ljudi, ja držim nastavu, ja leti idem u Francusku, ne mogu ja se s vama zamajavati. I oni su zatvorili fakultet.
Ja kažem ljudi, je l’ vi tražite više ili manje znanja? Je l’ ste vi tražili da se zatvore oni koji mute vodu na izvoru? Imate dve česme: na jednoj teče voda koja se još može piti – to je Univerzitet u Beogradu. To nije baš bakteriološki ispravna voda, ali se još može konzumirati. Na drugoj strani se više slavina ugrađuje, gde teče čista kanalizacija, raznih stepena. Je l’ ste vi tražili da mi zatvorimo te slavine, il’ da skinemo filtere ovde? Je l’ vi tražite da skinemo filtere ovde? I završavam s time: ja bih ove, vlast našu, uključujući i Vučića, obavezao samo na jednu stvar: da idu da se leče kod onih kojima su dali diplome.
Dubravka Stojanović: Hvala. Idemo sada na drugi krug pitanja. Ona će biti iz specifičnih oblasti iz kojih dolaze naši današnji gosti. Svetlana je ponovo prva. Svetlana, vode se neki pregovori vlasti i opozicije, nudi se Evropska unija. Jedno od najčešćih pitanja je kako rešiti slobodu medija, jer nema uslova za slobodne izbore bez slobode medija. Kako to tebi sve izgleda?
Svetlana Lukić: Kao što vidite, imam neke beleške, da ne bih vatrirala ovde. Ali zato ću se držati nekih stvari koje mislim da su činjenice, pa ćete videti zbog čega mislim da je neozbiljno, da ne kažem neinteligentno očekivati da bi ovi pregovori koji se vode na Fakultetu političkih nauka mogli da daju bilo kakav dobar rezultat. Pod jedan, mislim da je dovoljno jasno da su jedna od glavnih poluga ove vlasti upravo mediji. Jer jedino preko medija takvih kakvi jesu oni mogu da otvaraju mostove tamo gde nema ni reke, da otvaraju fudbalske terene tamo gde nema ni lopte ni čoveka, dakle, mogu da prave jedan simulakrum zahvaljujuću, dakle, tim medijima koji su pod potpunom kontrolom.
Drugo, postoji jedan iracionalni momenat, patološki, a to je da za razliku od prethodnih vlasti, koje su takođe radile svašta da bi kontrolisale medije, mi imamo na čelu države čoveka koji je opsednut medijima – on je, dakle, svoju karijeru počeo kao ministar informisanja – a s druge strane njegova maligna narcisoidnost zahteva da od jutra do mraka nešto priča na tim medijima, jer on očigledno smatra da govoreći stvara neku realnost. On kad izgovara da će biti napravljen put, i to puštaju na televiziji, on već vidi i put, i nadvožnjak, i podvožnjak i već se vozio tim putem, je l’. Znači, ima i racionalnih i iracionalnih razloga zbog kojih neće dati, po cenu života, te medije.
Evo samo kratko kako oni zamišljaju da pokažu konstruktivnost zahvaljujući pritiscima iz Evropske unije, i kako se onda to izigrava. Čuli ste verovatno, i to je dosadno i bogu i narodu, za medijsku strategiju. Napravljena je radna grupa gde su mesecima novinari iz različitih udruženja pokušavali da zajedno sa vladom naprave pristojnu medijsku strategiju. Kada je to učinjeno, šta su oni uradili? Oni su prepravili sve i poslali potpuno drugačiji dokument u Brisel. I Ana Brnabić, koja se iz nekog razloga izdaje kao premijerka, ona je rekla da je pogrešio neko od njenih službenika. A šta je promenjeno u toj medijskoj strategiji: krucijalne stvari koje se odnose na ovaj famozni REM, i to upravo na onu ulogu koju REM mora da ima, da prati izbornu kampanju.
Drugo, dok govore kako hoće da budu konstruktivni, u isto vreme izlazi ta jedina osoba u REM-u koja kaže da REM nema novca i nema ljudi da prati kako mediji izveštavaju za vreme kampanje. Pomenula sam maločas da ih ima 100. Čak kada stručne službe i naprave neku analizu koja je iole pristojna, Savet REM-a, njih nekoliko, jdnostavno ne usvoji tu analizu. Evo, pogledajte na primer šta se desilo na ovim poslednjim parlamentarnim izborima: mi smo saznali, naknadno, da televizije kao što je Happy, ili kao što je Pink, da njima političke partije duguju 200 i nešto miliona dinara. Agencija za borbu protiv korupcije kaže: postoji sumnja da će tih 200 i nešto miliona biti isplaćeno na ruke, ili će preko ovih konkursa koje sam vam pominjala taj novac biti uplaćen, dakle novac svih budžetskih korisnika.
Imamo tu instituciju koja se zove Agencija za borbu protiv korupcije, koja ima jako mnogo ljudi, koja je čak jednog časa podnela prijavu protiv Srpske napredne stranke. Ako se sećate, ja ću vam samo reći 3 podatka: 2012. godine, 2.300 ljudi uplaćuje tačno po 19.000 dinara. 2014. godine 2.800 ljudi uplaćuje tačno 40.000 dinara. I 2017. godine 7.000 ljudi uplaćuje po 40.000 dinara. To nema ko da ispita. E sad, ta Agencija za borbu protiv korupcije nekako se mrdala i tvrdila da je živa, međutim, jednog časa, naravno, kao i u svim nezavisnim institucijama dolazi do promene. Na čelo te Agencije dolazi čovek koji je donator Srpske napredne stranke, zvanično. I kako ćete vi čoveka koji je bio član i koji je donator sada da uveravate da je njegov posao da ispituje kako se određena politička stranka finansira?
Kad oni kažu mi ne možemo zato što zakon ne dozvoljava, vi ne možete da imate neku primedbu. Ali zato se prave zakoni koji vas onemogućavaju da bilo šta uradite što bi moglo da istera nekoga na čistinu. Dakle, recimo: imate Zakon o oglašavanju koji će u detalje da vam kaže kako će da se oglašava prašak za veš, pasta za zube i tako dalje. Ali ne postoji stavka o oglašavanju političkih stranaka. To nije slučajno. I zbog toga je sve dozvoljeno. I ovaj REM onda kaže: mi ne možemo da utičemo na privatne televizije. Dakle, Pink može da radi šta hoće, Studio B može da radi šta hoće, Happy može da radi šta hoće, a onaj bedni RTS ne mora ništa ni da radi. On je mrtav, pa je mrtav.
Tako da je naš predsednik, koji je za vreme rata pravio paravojne formacije, on je u međuvremenu napravio paralelni sistem i informisanja. Dakle, javni servis je Pink, nije Radio televizija Srbije. Završavam sa sledećim: mislim da treba da gledamo u tu Mađarsku, to je naša budućnost na neki način, ali ne, naravno, kad je u pitanju Evropska unija. Šta su oni uradili, i šta govore mađarski intelektualci, sociolozi ili politikolozi? Oni kažu ovako: da čak i ako bude opozicija jednog dana pobedila na izborima, neće moći da preuzme vlast, zbog toga što je on, na primer, doneo 32 zakona, sistemska, koja ne mogu biti doneta bez dvotrećinske većine – to znači bez njegove stranke.
On tačno tempira izbor nekih veoma važnih ljudi i punktova tako da se ne poklapaju sa izborima. Dakle, on može da izgubi izbore, ali je njegov čovek na čelu Fiskalnog saveta, a Fiskalni savet nije kao kod nas, savetodavno telo, nego može da stavi veto i da obori vladu. On je stavio predsednika države. On je stavio predsednike ustavnog suda. Dakle, oni su zauzeli te punktove koji će i eventualni dolazak opozicije na vlast sprečiti da zaista, u punom kapacitetu preuzmu rukovođenje državom. Ovde se ubrzano radi na tome. Konačni zaključak je sledeći, s kojim se ja slažem, a to je da ova vlast, kao ni Orbanova, ne može bti pobeđena na izborima, da će biti nekog zemljotresa. Pitanje je šta će posle toga da ostane, ali to naravno ne znači da mi ne moramo da se ponašamo svakoga dana kao da ima nade, i onda ćemo ganjati REM, pa ćemo da ganjamo Zagorku Dolovac, ako je nađemo, bilo kada. Svakoga pojedinačno. Ali moramo da makar razmišljamo o tome da taj scenario neće biti tako bezbolan kao što se mi nadamo.
Dubravka Stojanović: Imam jednu vest koja je u stvari tragična; htela sam da kažem da je dobra, a u stvari je strašna. Vest je da je najveća organizacija za zaštitu baštine, Europa nostra, stavila Kalemegdansku tvrđavu na listu od 7 najugroženijih spomenika kulture u svetu 2019. godine. Razgovaraćemo i o gondoli, naravno, ali čini mi se da je Trg Republike paradigma svega što nam se dešava u urbanom prostoru. I sad ne znam da li je zanimljivije prevrtanje kocki, ili ono što je meni bilo najstrašnije, izbor za Mis Beograda koji se dešavao na Trgu Republike, javno. Ja mislim da toga više nema ni u jednom selu. Dakle, šta je ideja? Da li su u pravu oni koji kažu da je to mržnja prema gradu, mržnja ovih loših đaka? U čemu mi to živimo, zašto je Trg Republike paradigma za sve?
Dragoljub Bakić: Pa posle ovog Cecinog, ko šiša Trg. Mislim, ovo Cecino je važno. Vi ste svi prošli sad, dolazeći ovamo, preko Trga i sve znate o Trgu. Ja moram da vam ispričam nešto što ne znate. Sad imamo novu sportsku disciplinu: ko će više da pljune po Trgu. A glavne stvari prolaze. To je vrlo važno koliko je tu novca potrošeno, i zašto je potrošen taj novac, i zašto je to toliko trajalo, i zašto još uvek traje, i dokle će da nas muče. Zašto pričam i insistiram na novcu? Potrošeni su ogromni novci. Potrošeno je 10 miliona evra, a ja imam insajdere koji su mi otkrili podatke o ovom projektu. Ne znamo kakav je ugovor, ali znamo kakav je projekat. Glavne stavke šta košta na Trgu je taj kamen. Taj kamen su tri vrste kamena: velike ploče, 80 sa 80 centimetara, debele 10, i one koštaju po projektu 60 hiljada po kvadratnom metru. Druga vrsta kamena, jablanički kamen, ploče 20 sa 20, debele 10, i one koštaju 20 hiljada po kvadratnom metru. One tamo čuvene koje se sad prevrću i koje su taj saobraćajni deo Trga, te kocke koštaju 40 hiljada po kvadratnom metru. I nema nikakve tajne: ukupno je to 12 i po hiljada kvadrata.
Sve to kad saberete i pomnožite – a znate, ne može da se sakrije nabavna cena, cena transporta i cena ugradnje, ne može da se sakrije da to košta 4 miliona i 400 hiljada. Gde je drugih 6 miliona evra? Hajde da nađemo krivca, pa da ga kaznimo, pa da odgovara. Ne. To je nemoguće. Znamo ko je dobio konkurs, koji arhitekti, i na jednom velikom, međunarodnom konkursu, dobili su to kao najbolji rad. Ali oni nisu autori Trga. Njima je to promenjeno, to je uzeto od njih. Po zakonima našim je to od njih preuzeto. Ko je preuzeo? Raspiše se javna nabavka, pa se izabere najjeftiniji ponuđač da dalje radi izvođački projekat. Pa je izabran CIP jer je bio najjeftiniji, i autori sklonjeni, nemaju pristupa. Oni jesu bili, kaobajagi, neki konsultanti, ali niko njih nije zarezivao, šta god kažu, njih nisu slušali. Znači, oni nemaju odgovornost.
Onda dođe CIP koji uradi projekat, a onda oni i neki podnarednici koji drže vlast, neki despoti tu lokalni, oni promene i taj CIP-ov projekat. I onda na kraju krajeva ne znate ništa, ni ko je to promenio, ni ko je izdavao naloge, i najvažnije, ko vrši nadzor. Ne zna se. I neko javno preduzeće grada Beograda je vršilo nadzor. Ko? Ne zna se. I zato vi imate situaciju da je u suštini sve urađeno nakaradno. Neko je u jednom trenutku bio toliko pametan da kaže mi ćemo da promenimo projekat i podlogu koja je bila ispod dela gde prolaze vozila – a tu prolazi 60 hiljada vozila dnevno. Zamislite koji je to promet. I promenjeno je: imesto 25 centimetara vrlo kvalitetnog betona, gde se beton pravi sa opranim šljunkom – zamislite koja je to procedura, da perete šljunak i da mu merite stišljivost, i da stoji 28 dana da odleži – i to je posebna marka betona, ko se razume, to je 350 marka, to je vrlo kvalitetan, čvrst beton, oni su to zamenili sa nekoliko centimetara asfalta.
I onda su postavili ploče u pesak i lepili ga nekim sika malterom, da vas ne gnjavim sa tim. Uglavnom, kad je počeo toliki promet vozila, ono se sve rasklimalo. To što sad rade, šta se deslo? Izašao je opet taj jedan podnarednik, glavni kod nas u gradu, i rekao vi imate to da uradite za 30 dana, imate da okrenete ploče i to ima da bude završeno. Ja garantujem: kad počnu prvi mrazevi, ponovo će to da se sve rasklimata i ponovo će morati sve da se vadi. Nema vajde dok se to ne izrilja i ne napravi prava podloga i ne napravi kako treba. A zašto? Ja imam svoje objašnjenje zašto oni nisu tu napravili najobičniju kaldrmu, kakva se pravi u celom svetu; još su nas Turci naučili kako da pravimo kaldrmu. Evo, u Knez Mihajlovoj je kaldrma, sve ono između tog jablaničkog kamena je kaldrma. Znači, oni je trebalo da naprave kaldrmu od malih betonskih kocki, onih kamenih, i gotovo. Međutim, taj Trg je idealan da se sutra skupimo nas 500 hiljada, pa će narod nezadovoljan da kopa, za čas da izvadi te kaldrme, i da ih gađa tom kaldrmom.
Prema tome, oni treba da rade u javnom interesu i da se ne plaše da će narod sutra tom kaldrmom da ih gađa, i da se vrate običnom kaldrmisanju, ako uopšte ima tih kaldrmara više, svi odoše u Nemačku – i da taj saobraćajni deo Trga tako završe. Da ne pričamo da su oni tri puta menjali saobraćajno rešenje, dok se renovirao put, jer nisu znali šta da rade. Prva ideja je bila da se tu isključi svaki saobraćaj, i zahvaljujući našim intervencijama, javnom, građanskom buntu, građanskoj neposlušnosti, inicijativi Pešaci nisu maratonci i još nekim građanskim inicijativama – sprečena je njihova ideja da se tu ukine saobraćaj. I ovaj građanski aktivizam, neophodni, o kome vam pričam, je uspeo da zaustavi gondolu, da zaustavi garažu ispod Studentskog trga, da bude obavezno arheološko istraživanje, sistematsko, da zaustavi ukidanje Vasine ulice i da ukine ukidanje saobraćaja preko Trga Republike. To je sve uspeh građanskog aktivizma.
Dubravka Stojanović: U dogovorima za to o čemu ćemo večeras da govorimo, a tražimo paradigmatična mesta da bismo objasnili neke veće i šire probleme, ti si se Dušane opredelio za Marinu Abramović. Misliš da Marina Abramović pokazuje u kom mi cirkusu, društvenom, političkom i kulturnom živimo?
Dušan Petričić: U velikoj meri. I da budem od početka precizan: verovatno bih ovo uzeo kao temu i da su na vlasti neki drugi, recimo demokrate prethodne, i da su je oni doveli, jer ja o Marini Abramović mislim ovako kao što mislim već 25-30 godina, znači nije ništa novo. Dozvoliću sebi da pročitam, pošto sam to stavio na papir, iz dva razloga: prvo, iz straha da nešto ne propustim, a mislim da je važno da kažem to što sam naumio da kažem, i drugo, što kad pričam iz glave, pa se zanesem, mogu ružne reči da govorim, a to bih da izbegnem pred vako finim auditorijumom.
Glavni instrumenti osvajanja i čuvanja vlasti ove vladajuće garniture su opsena, laž i prevara. Identični su instrumenti kojima je takozvana umetnica obezbedila sebi mesto pri vrhu uglednih likovnih umetnika današnjice. Nemam mnogo vremena da se bavim teorijom, i uostalom, to mi nije profesija, ali sam duboko ubeđen da je konceptualna umetnost, u najvećoj meri bazirana na tankom talentu i zanatskom amaterizmu, bila prethodnica onome što danas kao politička realnost hara svetom. Dometi koje su nikakvi ili osrednji umetnici dostigli, uticaj, priznanja i materijalna dobit, dali su nekoliko decenija kasnije fantastičan zamah hohštaplerima u politici i pobeda foliranata, budala, loših đaka i lenčuga širom sveta obeležava ovaj period istorije koji živimo.
Na samom početku bilo je neophodno obezbediti legitimitet svojim ambicionznim stremljenjima. Kako? Tako što će se gromoglasnom, zaglušujućom marketinškom aktivnošću narod, u prvom slučaju, i publika u drugom, ubediti da se oblast u kojoj dela recimo Aleksandar Vučić zove politika, a on, shodno tome, političar, a oblast delovanja Marine Abramović umetnost – to jest, ona je, razumljivo, umetnica. Kada se to dogodilo, hipnotisana javnost je sasvim drugačijim kriterijumima vrednovala aktivnost protagonista i eventualne posledice svoje lakovernosti.
Ništa, naravno, nije pogrešnije od toga: niti je ovo što živimo politka, niti je ovo što gledamo umetnost, i u tom grmu leži zec naše nemoći. Neprihvatanje proste, golim okom vidljive činjenice da je Aleksandar Vučić na čelu ozbiljne kriminalne mafijaške grupacije koja se naziva strankom, pa još naprednom, a da je Marina Abramović vešt manipulator, prevarant i šibicar. Kako je kao takva postala deo svetskog selebriti džet seta drugi je deo priče, i zahteva malo detaljnije, ali ne i komplikovanije objašnjenje. Uzgred, mogli biste da pogledate, ako već niste, dokumentarno-igrani film Umetnik je prisutan, broj 4, koji najavljuje Helen Miren, a u ulozi Marine Abramovič pojavljuje se sjajna Kejt Blanšet. Tu je sve rečeno. To možete naći na Jutjubu.
I još nešto: od ove naše nesrećne garniture na vlasti odavno ne očekujem nikakav moralni čin. Oni su se u tom pogledu definitivno i nepovratno diskvalifikovali. Ali kod umetnika podrazumevao sam visoki stepen etike i časnog ponašanja. Nekoliko puta su me sagovornici podsećali na izuzetan performans Marine Abramović na vrhu gomile kostiju u Veneciji, pre dvadesetak godina. Ništa, kažu, snažnije kao antiratnu poruku nisu videli. Okej, imaju pravo na svoj lični doživljaj. Moje je pitanje: kako onda tako angažovana i iskreno posvećena umetnička duša može 25 godina kasnije davati kredibilitet istoj družini kriminalaca, uzročnika i propagatora rata? Nije obaveštena? Ne razume? Ili samo dosledno poštuje najviši kriterijum u vrednovanju umetničkog dela, uspostavljen pre 50-ak godina – novac?
Dakle, veliki doživljaj iz Venecije mogao je biti samo jedno: rezultat teške manipulacije i neiskrenosti. Mnogo je u opusu Marine Abramović sličnih primera. Za kraj: naravno da je tumačenje i vrednovanje dela Marine Abramović stvar lične odluke svakog pojedinca, i posledice zbog pogrešne procene su male, ali je greška u proceni Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke donela katastrofalne posledice, i za pojedinca i za naciju, teško nam osakatila i prošlost, i sadašnjost, i budućnost. Nemamo više pravo na tu grešku.
Dubravka Stojanović: Zlatno doba je svuda. Imamo rebalans budžeta, imamo podizanja plata i penzija preko mere koja se zarađuje. Objasnite nam koja je to ekonomija i čega je to paradigma? Kako funkcioniše ovo društvo?
Miodrag Zec: Mislim da pitanja uopšte nisu ekonomska. Naš problem nije ekonomski. Al’ to što se tiče zlatnog doba, ja se bojim da umesto zlatnog doba dolaze vunena vremena. To će se desiti. Nego, pre toga želim malo da polemišem sa arhitektom Bakićem. Mi prisustvujemo nečemu što je opštepoznata stvar, a to se dešavalo i drugima: kad se velike rekonstrukcije grada rade, one se grade iz jednog razloga – da se obeleži neko vreme i da se podigne sebi spomenik arhitektonski, a s druge strane, da se zaradi ogroman novac.
I to nije ništa novo. Setite se, recimo, mnogi su čitali – bar u moje vreme se to čitalo – delo koje se zove Novac od Zole, da je rekonstrukcija Pariza bila jedna od najvećih pljački u istoriji, u smislu uzimanja para, i tako dalje. Ono što razlikuje Pariz i Beograd – oni su bar napravili nešto što ima smisla i što je lepo. Napravili su trgove kojima se mi i dan danas divimo. Nažalost, ovo što se kod nas radi, ne verujem, to ćeš imati troškove i da rušiš posle, i tako, a nema ko ni rušiti. To treba održavati. To je najveći možda besmisao, ‘ajde Trg Republike, veliki, mali, kocka ova-ona, ali oko Gondole je stvarno strašno. Ja tu živim i ima tu zaposlen čovek koji zaključava park. A to je javni službenik, i taj zna za šta će glasati.
Drugi službenik je, recimo, koji je tipičan primer naše države, to je onaj lift koji ima kod Savskog mosta. Idem ja, i hoću sad da šetam se, da idem, da se popem liftom, da ne idem okolo preko pruge. Ne, kaže, nemaš biciklo. Pa ozbiljno. Ja se dogovorim sad sa jednim svojim prijateljem, mobilni telefon, da on meni pozajmi bicikl da se ja popnem, pa će drugi vratiti biciklo. Ja našao biciklo, a on je na pauzi za topli obrok. To je takva država. Znači, glavno pitanje ovde nije ekonomsko. Glavno je pitanje da li mi možemo, da li mi u stvari hoćemo, da napravimo državu. Ja mislim da ovde ne postoji bazični dogovor šta mi, kakvu mi hoćemo državu – da li hoćemo pravnu, demokratsku, liberalnu, ili hoćemo autoritarnu, partijsku i tako dalje.
Mi nemamo, ljudi, odgovor na to pitanje, na pitanje svih pitanja. To je ono – pitaju vladiku što ne zvoni. Kaže ima sedam razloga. Pa navedi, kaže, bar jedan. Pa nema zvona, bre. Mi to pitanje nismo postavili i pitanje je kako bi na njega odgovorili. Svako projicira, zavisi od položaja na kome se nalazi. I tu je Vučić jedino u pravu kad kaže pa vi ste napravili ovaj zakon, sad ću da vam nanu naninu. Vi ste ga napravili. Mi ne možemo, nismo kroz obrazovni sistem, nismo kroz civilizacijski sistem, kroz mnogo stvari nismo shvatili da je država alat, da je država sredstvo, da država nije batina. I onda se mi nemojmo čuditi što mi dođemo u situaciju da se ne može nikad stvar uraditi procedurom i dijalogom; da se ovde stvari dešavaju prevratom. Sve jedna promena vlasti u Srbiji je bila prevratom.
U školi treba da se uči jedna jednostavna stvar: da li se stvaranjem išta postiže, ili se preraspodelom, otimačinom postiže? Mi od malih nogu, bre, naš najveći kult je prepisivanje. Kad se dovede do vrhunske harmonije, to se onda zove plagijat. Znači, škola je odgovorna, mi smo odgovorni, ja sam odgovoran. I ovo jeste osveta loših đaka, ali mi smo dosta loših đaka pustili kroz sistem. Ja ne vidim da je neka velika šansa da se to promeni, ako se ne bude svako od nas počeo da pita šta mogu da uradim. Evo, uzmimo rektorku našu, koju treba zaštititi, i tako dalje, ona je u velikom problemu, i ja se nadam da će to ona izgurati, tako da ima moju podršku. Bivši rektor i ona su ćutali kad je država donela retroaktivni zakon da se oteraju ljudi u penziju.
E, sad je došao đavo po nju, jer ti jednom kad pustiš system niz vodu, gotovo je. A univerzitet je predugo ćutao, Akademija nauka je ćutala. Pa ovde je sve borba za sinekuru, za doplatak, bre. I onda Vučić ide logikom da će preko ekonomskih stimulacija povećati emocionalnu korespondenciju muškarca i žene. Pa nije to samo finansijsko pitanje. Kao što rađanje dece nije ekonomsko pitanje, tako ni ovo nisu ekonomska pitanja. Pa ovde ko ima para, taj nema dece. Ovde je građanin ustuknuo pred podanikom. Ja, kao čovek u ovim godinama, ja se osećam poraženim, jer mislim da smo mi to trebali, mi, profesori, da to uradimo. I ja se ponosim pojedinim svojim studentima, ali oni su manjina.
Dubravka Stojanović: U međuvremenu su ušli naši student iz blokade rektorata. /aplauz/
Peščanik.net, 09.10.2019.