Hajde da kažemo da sam se vratio kući
U ranu zoru autobus skreće u jednu sremsku varošicu. Ovde me dočekuje neka bleda, jesenja svetlost. Već nedelju dana pada kiša, primećuje jedan od putnika. Pejzaž zamuzgan maglom: hajde da kažemo da sam se vratio kući. Zurim u blage padine Fruške Gore, i veoma žalim što nikad nisam stigao, ili nisam umeo da otkrijem i da zavolim ovaj kraj. Za mene, kao najlepši vojvođanski pejzaži ostaju i dalje obale Tise oko Mađarske (stare) Kanjiže, i dunavske obale nizvodno i uzvodno od Bezdana.
Donkihoti
Nekoliko dana uzastopno nikog nisam ni video, ni sreo, nije ni telefon zvonio. Međutim, jutros me zove jedan stari poznanik. Bio je, svojevremeno, član Otpora, protestovao je, bunio se i – dobio ozbiljne batine. Potom se povukao iz javnog života, zaposlio se u jednoj IT firmi, a ta firma uglavnom radi za neku američku kompaniju. Čak i mesečna plata stiže mu preko interneta. Zašto si se povukao, pitao sam ga sredinom prve decenije novog stoleća. Jer ništa se nije ostvarilo od onog za šta sam sve rizikovao – odgovorio je nevoljno. Pita me potom da li znam koga je koalicija naprednjaka, socijalista i vojvođanskih Mađara izabrala za predsednika parlamenta? Ne, ne znam – rekoh, jer doista nisam znao, od kad sam se vratio, nisam uzeo u ruke novine, nisam gledao televiziju, nisam kliknuo na adresu ni jednog informativnog portala. Reč je o Maji Gojković – rekao je nakon kratke pauze. Da li se sećaš te gospođice? Kako da se ne sećam, odgovorio sam setno. Ja sad brišem odavde, u inostranstvo, rekao je vrlo odlučnim tonom. Zašto – pitao sam donekle iznenađen. Pre nekoliko godina mi je bilo bolno to što se nije ostvarilo ništa od mojih zamisli, mojih ideala, a sad sam prinuđen da shvatim – rekao je – da se ostvaruje sve ono protiv čega sam se donkihotski borio. Dogovorili smo se da se oko podneva nađemo u jednom obližnjem kafiću. Pokušao sam da ga odvratim od odlaska, da ga ohrabrim, rekavši da su se možda nekad oni radikalno borbeni protagonisti naše istorije u međuvremenu ipak promenili. Možda počinju da zaista razmišljaju drugačije? Moj poznanik je, međutim, samo odmahivao glavom. Ovo što se sad dešava, rekao je, već je s one strane politike, problemi su mnogo teži. Ne želim još jednom da se ovako razočaram, rekao je decidirano. Našao je solidan posao u Londonu. Poželeo sam mu srećan put, njemu i mnogim drugima koji odlaze.
Izveštaj o stanju stvari
Oblačno jutro, na pomolu su kišoviti dani. Iznad Novog Sada su se navukli oblaci, možda će jednog dana da stigne i proleće, ali u dušama će ostati sivilo. Vojvodini predstoje teški dani. Hrabriji već sede na terasama, prkose ćudima vremenskih prilika i neprilika. Ničemu drugom ne mogu da prkose. Nastupaju vremena kad „beli zidovi naše sobe postaju još više beli” – kako je to rekao Josif Brodski. Naši su se životi pretvorili u ovu vrstu bele svetlosti.
Privredna reforma / društvena reforma
Ipak prodire u moj svet i poneka politička vest. Slušam i čitam, poput nekakve lične odbrane, dijagnoze ekonomista. Ovi stručnjaci skoro bez izuzetka misle da su reforme neizbežne, budemo li ih i dalje odlagali ili samo polovično ostvarivali – čeka nas bankrot države. Nemilosrdna logika. Vidim da su krajnje obazrivi, ne žele da zađu u političke vode. Samo te vode nije moguće zaobići, jer ekonomske reforme se ne mogu realizovati bez korenitih društvenih reformi. Neophodne su ozbiljne i teške promene u hijerarhiji društvenih vrednosti. Prvi koraci nisu ni malo ohrabrujući. U svakom društvu postoje dva položaja sa kojih je moguće uticati i na osnove vrednosnog sistema društva, na njegov moral. To su položaji predsednika republike i predsednika parlamenta. Nosioci ovih funkcija nemaju nikakvu izvršnu vlast, ali bi utoliko snažniji morao da bude njihov moralni uticaj. Politička elita koja ozbiljno shvata demokratski sistem vrednosti, vrlo brižljivo vodi računa o tome da se na ovim funkcijama nađu ljudi besprekorne prošlosti i karaktera. Predsednik vlade je do guše u dnevnoj politici u kojoj ne može da računa ni na kakve moralne lovorike, ali predsednik republike i predsednik parlamenta – predstavljaju svojevrsni moralni kompas društva. Oni moraju na neki način da budu svima moralni uzor, ako im to ne uspeva, društvo će da krene putem moralne erozije. Ako društvo ima pred sobom rđav primer, ulica će to odmah da prevede na svoj jezik. Ako se u prvom planu nađe princip po kojem „u politici cilj opravdava sredstva”, u svakodnevnom životu imaćemo ekspanziju nasilja, intolerancije – moralne vrednosti će začas postati smešne. Ako jedan političar može sebi da dozvoli baš sve, onda će u svakodnevnom životu ostati „smotani bezveznjaci” svi oni koji se još drže određenih principa. U tom slučaju uzalud govorimo o veberovskom moralu rada. Ako u društvu, na ulici vlada nasilje, ako se urušava moral rada, ako se gaze republikanske vrline, politička elita ne treba da priziva pendreke, nego da se suoči sa sobom.
Autonomija.info, 04.05.2014.
Preveo Arpad Vicko
Peščanik.net, 05.05.2014.