U svojoj ediciji Proza velikana, izdavačka kuća Algoritam je izdala roman Jozefa Gebelsa „Mihael. Dnevnik nemačke sudbine“.
Za početak, par reči o izdavaču. Budući da se radi o kući koja već nekoliko godina demonstrira sklonost ka literaturi prilično egzotične orijentacije, s akcentom na sasvim određene teme, to što je izbor pao baš na ovog „pisca“ je stvar koja osobito ne iznenađenje. Zajedno s delima slikara i pisca Nikolaja Reriha i ezoteričnim spisima filozofkinje Helene Blavatski, ova izdavačka kuća je do sada objavila i književne radove Olge Grejg, autorke znamenitih knjiga o Hitleru, kao i praktično sve umotvorine celog kolektiva časopisa Sutrašnjica (Завтра) sa Aleksandrom Prohanovim i Vladimirom Bušinom na čelu. A sad – evo i Gebelsa.
Poslednje delo koje Algoritam nudi ruskom čitaocu ugledalo je svetlost dana u Nemačkoj godine 1929, četiri godine pre nego što su nacisti stupili na vlast. Gebels je u to vreme već uveliko bio član Nacional-socijalističke radničke partije Nemačke, tako da je prvo izdanje ovog romana finansirala njegova partija.
Iz beleške objavljene na sajtu ruskog izdavača, o Gebelsovoj knjizi se može saznati sledeće: „Mladalačko oduševljenje, otvorenost, neposrednost misli i emocija autora, uslovili su oštar aforističan stil koji dosledno prati sadržaj čitave knjige“. U delu ovog velikog autora primećeni su i neki „sporni, za današnje uslove bezuslovno anahroni aspekti“. Ali u vremenima kada je ovaj mladi pisac stvarao, ove „sporne aspekte“ je tadašnja javnost sasvim drugačije prihvatala. Ta danas sporna stanovišta tada nisu bili „marginalna već naprotiv, široko prihvaćena“ i zato – upozoravaju nas na kraju ove beleške njeni autori – „što se njegovih misli, stavova i ubeđenja tiče, mi nemamo pravo da ovom mladom piscu bilo šta zameramo“.
To jest, on jeste nacista, ali mi nemamo pravo da mu bilo šta zameramo. Mi imamo pravo samo na to da punim plućima udišemo miris njegove miomirisne proze, njegov simpatični bezazleni romantizam, njegovo mladalačko oduševljenje, iskrenost i naravno, njegovu čudesnu aforističnost. Nema šta! Pravi mali zeka! Dražesni primer čiste ljupkosti. Da, tu i tamo ponekad iskrsne i ponešto „bezuslovno sporno“, no priznaćete – niko nije savršen.
Neko će pomisliti da se budućem čitaocu nudi uživanje ili čak zadovoljstvo u tekstu ranog Hajnea, Bajrona ili još sasvim mladog Ljermontova; da je eto srećom otkriveno i svetu poklonjeno dosad nepoznato delo potpisano genijalnim perom „Antoše Čehonte“(pseudonim mladog Čehova), ili recimo „pčelara Rudi Panjka“(pseudonim mladog Gogolja), čije je bajkovito i raskošno malorusko buncanje Vladimira Nabokova dovodilo do užasa: da je ovaj prefrigani „pčelar“ duže poživeo, svet možda nikada ne bi saznao za planetu Gogolj!
Međutim, kao što znamo ovde nije reč o svetlom geniju. A nije reč ni o geniju zla – demonski privlačnom i neodoljivom. Reč je o sitnom zloduhu, ništavnom i odvratnom izrodu.
Dmitrij Bikov, čovek koji je pročitao sve što je izašlo iz štamparske mašine od njenog izuma do danas, tvrdi da je Gebelsov roman u literarnom smislu jedno veliko ništa, jedan običan bezvredni falsifikat. Na pamet mi ne pada da čitam Gebelsovu beletristiku, no da je kojim slučajem Dmitrij Bikov i drugačije ocenio ovu knjigu, ja mu ne bih poverovao. Uostalom, sve te moralne nakaze, one baš krupne a i one sitnije, u svojoj mladosti su bezuspešno pokušavale da se bave stvaralaštvom. Hitler je slikao lirske pejsaže, Staljin i Mao su pisali stihove i naravno, svo to stvaralaštvo je imalo uzvišeno-romantični karakter. I budući da čovečanstvo nije umelo da oceni njihov talenat i rezultate njihovog umetničkog zanosa, oni su mu se surovo osvetili.
Objavljivanje romana mladog Gebelsa se može opravdati samo u slučaju da se knjizi neizostavno priloži podroban i svima razumljiv predgovor u kome se na pristupačan način govori o ličnosti autora, o tome do koje mere su gnusni zločini koje je izvršio i o tome da je njegovo delo, s tačke gledišta književnosti, apsolutno bezvredno. Ovom predgovoru treba dodati još i neku vrstu kratkog uputstva koga sve ova knjiga može interesovati: istoričare, socijalne psihologe i svakako psihijatre. U protivnom, što i jeste slučaj s ovim romanom kojeg je izdavač gordo uvrstio u svoju ediciju Proza velikana, stiče se sasvim dovoljan broj uslova da se povede razgovor o propagandi nacizma.
Kako reputacija izdavačke kuće Algoritam sve razgovore na ovu temu čini izlišnim, za nju zapravo i nemam nikakva pitanja. Pečat srama se tamo više nema gde postaviti. Mene mnogo više zanima pozicija onih deputata Dume koji su se požrtvovano posvetili borbi za učvršćivanje duhovno-moralnih spona u našem društvu. Ako bi se ovi dostojanstveni ljudi barem na kratko vreme udaljili od važnih i zanimljivih problema vezanih za seksualnu orijentaciju i različite oblike seksualnih odnosa među građanima, ovaj izdavački podvig bi im pružio ništa manje dostojne razloge za vatrenu primenu njihovog patriotskog temperamenta.
Ne mogu a da ne odam i neku vrstu priznanja za objavljivanje ove knjige, kojoj je po svoj prilici predodređen nemali komercijalni uspeh. U atmosferi socijalne ozlojeđenosti, grozničavog traganja za neprijateljima i šovinističke militantno-revanšističke histerije kreirane odozgo i izdašno pothranjivane odozdo, bauk fašizma danas gotovo otvoreno kruži Rusijom. U ovakvom ambijentu će bilo koji tekst, bilo kog nacističkog lidera, makar nastao i pre više od osamdeset godina, biti prihvaćen kao nešto superaktuelno i nažalost izazvati neopravdano veliko interesovanje.
Nikolaj Svanidze, Ежедневный журнал, 16.08.2013.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 29.08.2013.