General mrtve vojske

Ima u izvanrednom komadu Januša Glovackog Četvrta sestra taj lik, odrpani, propali, poluludi ostareli general – ili već tako neko Vojno Lice – koji malo-malo pa promine scenom sve se vajkajući nad neveselim položajem Otadžbine, i uzalud zazivajući “jedan mali, novi svetski rat”, eto, baš bi mu dobro došao jedan takav, da dune ponovo orkan Istorije, pa da sve ponovo bude u najboljem redu, da se Otadžbina uspravi, da se spere sav taj kal truleži i propasti. Mesto radnje je Moskva, vreme je “tranzicijsko”; njegove su kćeri one famozne Tri Sestre koje su kod Čehova venule u nekoj pustoj, udaljenoj guberniji i čeznule za Moskvom, da bi vek kasnije venule u postsovjetskoj Moskvi maštajući o Americi, tom utočištu svih kojima život u Starom Svetu pođe nekako nahero, a nikako ne uspevaju da ga isprave, pa se dosete da bi mogli da ga resetuju.

Gledao sam, dakle, izvanrednu sarajevsku Četvrtu sestru u režiji Dina Mustafića jedne sipljive decembarske večeri u polupraznom Ateljeu 212, predstava je tiho došla i prohujala kroz Beograd gotovo neopaženo, u totalnom odsustvu glamugroznog polusveta, odsustvu posve opravdanom jer nije oštroumni poljski cinik za rascerekano slikovanje u foajeu, za Raskošne Toalete politikantske, tajkunske i kulturtregerske, druge se stvari ovde nose, previše je sve to bilo Ozbiljno i Važno da bi se (do)ticalo bilo našeg anesteziranog pučanstva, bilo našeg “hoh” pozorišnog sveta, vazda zabavljenog lovom na ovejane suštine. Ovde se fenomenalna Četvrta sestra ne prikazuje – čak sam čitao nekog lokalnog Mudraca kako veli da to i nije neki komad (jeebote!) – osim jedne zrenjaninske inscenacije, ali drastično skraćene, u čuvenom pomodnom maniru da je i najgori reditelj “pametniji” od najboljeg pisca, pa ga ima pravo maltretirati kako mu se ćefne. Za sada, doduše, ne biju, ali biće i toga, kako je krenulo. Kad podave piščad, udariće i na publiku.

Kako god, ovih je dana pred nas i na nas naskočio tek blago modifikovani general iz Četvrte sestre, iz srpske varijante, sa prigodno galamdžijskim pevanjem & pucanjem. Mesto radnje iznova je Moskva, vreme je putinovsko, a simbolički odrpanac u potrazi za Slavom Otadžbine zove se Kadijević Veljko. Poslednje radno mesto: poslednji ministar odbrane SFRJ; u prevodu: u tandemu s blagorodnim Blagojem Adžićem – pola Iraka je umiralo od ljubomore zbog kreativno-dizajnerskog rešenja njegovih muževnih brkova – sam uniformisani vrh (brate!) vojske koju optužuju da je izgubila državu, a nije, nego je učinila nešto mnogo gore: izgubila je dušu. Na kraju su joj ostala samo ta dvojica na vrhu, kao raspojasani Bivis i Bathed jedne autentične Tragedije, uz probranu ekipu opasnih manijaka oko sebe – svi drugi su, naime, utekli iz tog društva, u prvom prohodnom pravcu. Seća li se neko još, recimo, Andrije Biorčevića, komandanta Novosadskog korpusa, tipa prema kojem se Ratko Mladić doimao kao talentovani pripravnik za Ženu U Crnom? To su, dakle, bili Kadijevićevi “kadrovi” za spas; na drugoj strani, normalnom i časnom Vladi Trifunoviću guzati generalštapski mrmoti nikada nisu oprostili što nije poginuo u Varaždinu, i to zajedno sa svojim regrutima, čije je živote spasao, i time ih učinio neupotrebljivim za jednu bolesno nekrofilnu viziju Otadžbinske Slave. Eto, mogli su da uzmu tri boda u gostima – da sruše Varaždin k’o posle Vukovar, ili šta?! – ali su bili pičkice…

Dobro, bi što bi, ali šta radi srpski/jugoslovenski general u ruskoj prestonici? Pruža otpor. Kome, je l’ Putinu? Sačuvaj bože: Novom Svetskom Poretku i “američkoj okupaciji Srbije”. Zanimljivost prva: Kadijević je utekao iz Srbije nekako baš u januaru 2001, tj. nekako baš pred formiranje Vlade onog notornog izdajnika, nemačkog špijuna i hašišara sa minđušom, Zorana Đinđića. Čega li se to bojao taj dražesni čovek? Zanimljivost druga: utočište od nedefinisane opasnosti pronašao je baš u Moskvi. Nije li to baš zanimljivo, kako ta velika, ta blistava i strašna zemlja Rusija, bilo pod obrvama Leonida Brežnjeva ili pod čizmom Vladimira Putina, nekako najlakše i najradije pruža utočište u nevolji odbeglim generalima, vlastodršcima, maroderima, optuženim ratnim zločincima i sličnima sa svih strana? Kada ste čuli da se neki umetnik ili intelektualac sklonio u Rusiju od progona u svojoj zemlji – osim ako to nije neko iz neke živopisne postsovjetske polukolonije?

Kako god, pola decenije nakon odlaska u hladnije predele, i deceniju i po nakon što je valjda zauvek prestao biti važan u našim životima, Veljko se Kadijević ponovo objavljuje srpstvu, prvo nekom papazjanijom od knjige – sudeći po objavljenim izvodima, mešavine žanrova “jesam li vam lepo govorio” i “ma, kad vam lepo kažem” – a potom i megaintervjuom u NIN-u (br. 2963, 11. 10. 2007). Đe će suza no na oko! Moskovska je dopisnica Nedeljnih informativnih novina srdačno porazgovarala s generalom koji se okolo šepuri u svečanoj JNA uniformi kao nekakav, božemeprosti padinjački Napoleon, i drži se tajanstveno-važno namerno nedorečeno mrmljajući ko to uopšte finansira njegov višegodišnji boravak u skupoj ruskoj prestonici, ali nam ipak daje naslutiti da su to neka Zaverenička Posla, bolje je da ne znamo sve… Jerbo je general bio naumio ne samo utuviti nam u glavu kako je to tačno bilo kad je on bio Gazda Od Oružja – dosta je više bilo da se proturaju kojekakve Klevete i Laži – nego je, bogme, još voljan i u snazi da doprinese i boljitku ucveljene srpske otadžbine, koja upravo stenje, dahće i vapije okovana jarmom “američke okupacije”; srećom, tu su Veljko K. i njegovi prijatelji (“Tajno društvo SMB”?) da nam se ponude kao spasioci – dakako, uz diskretnu, očinsku pomoć čovekoljubivih domaćina iz romantične zemlje breza, stepa, tajgi, boršča, samovara i tek ponekog logorčića, tu i tamo. A kako će to Kadijević da spase Otadžbinu, trenutno još nesvesnu svoje kobne nespasenosti? Paaa… demokratski i legalno, ako to bude moguće. To jest, ako se Srbija prizove pameti i pozove Kadijevića i njegove u pomoć. U međuvremenu, stolovaće Veljko K. u Moskvi kao Ajatolah Homeini onomad u Parizu, sve čekajući da se ta revolucija nekako oposli, da osvešćene mase urade svoje glede čišćenja od Nenarodnih Elemenata, pa da se General Mrtve Vojske trijumfalno vrati u oslobođenu Domaju. A ako ne bude tako, ako ne daju dušmani? E, onda će razmotrimo i druge scenarije! Pretnja? Taman posla: dobronamerno upozorenje. Baš poput onih koja nam je svima upućivao tokom 1990. i 1991, naročito pred prve višestranačke izbore u Srbiji, ili posle 9. marta.

Kada čovek čita njegova razmišljanja o uzrocima, toku i mogućim – a neisprobanim, ili nedosledno isprobanim – terapijskim postupcima glede terminalne krize SFR Jugoslavije, može samo da zaključi da je divno čudo što je iko preživeo to vreme, što sve nije bilo još mnogo gore nego što je bilo – a ako si bilo kako neposrednije bio zahvaćen tim užasom, do sada si živeo u uverenju da je bilo Gore Od Najgoreg. Koliko su vatrene moći imali ti ljudi, a kako groteskno malo pameti, pronicljivosti, elementarne elastičnosti uma! Ljudskosti, naposletku!? Sve što je Kadijević, i tada i sada, umeo da ponudi, tek je miks čvorovićevskog fantaziranja i sovjetoidnog ideološkog brbljanja, nadograđenog jednom posve anahronom i opasno autoritarno-naredbodavnom vizijom “jugoslavstvovanja”, koje je postepeno, ali vrlo lako i prirodno evoluiralo u skorojevićko, eklektičko, diletantsko srbovanje. Kao ni njegovi prirodni civilni politički partneri iz miloševićevskog vrha Srbije, Kadijević ni dan-danas svečano nema pojma ni šta, ni zašto nas je snašlo, ali se poletno nudi da nas odatle izvadi. Kako? Tako što bismo mogli da se ponovo vratimo u taj zaumni svet, ali ovaj put bez trulih kompromisa.

Sve bi to, dakako, bilo tek uvrnuti kuriozitet, tek dokono trućanje razvojačenog starca koji glavinja širokim moskovskim bulevarima zazivajući “jedan mali, slatki svetski rat”, tek jedan patetični teatar izvan pozorišnog zdanja, samo da štošta od toga što zbori Kadijević nije u lepom, sve lepšem sazvučju sa onim što govori i čini veći deo političkog vrha ove, današnje Srbije. Srbija srlja u nove raskole i katastrofe jer se čvrsto zavetovala da zažmuri pred svakom Istinom koja joj se ne dopadne; u takvom psihotičnom stanju, Spasioci Nacije množe se poput kolonije pacova, neki tek smešni, no neki i opasni. Eto paradoksa: sve su kolektivne iluzije jednog petnaestogodišnjeg Organizovanog Mahnitanja pale u vodu, a glavni su iluzionisti pod zemljom, u zatvoru ili mišjoj rupi, ali – vidi đavola gde veselo maše repinom – pristižu nove generacije, a tu je i Mudri Starac da ih povede, ili barem posavetuje iz svoje dače. A one tri sestre Glovackog, jesu li stigle u Ameriku, same ili preko Četvrte, kao svoje predstavnice? Ili je Amerika stigla kod njih, kao što se pričinjava Kadijević Veljku u dugim podmoskovskim noćima? I ima li tu uopšte spasa i razrešenja osim jednog “slatkog malog svetskog rata”, pa da vidimo čija nana crnu vunu prede?

 
Peščani sprud

Peščanik.net, 20.10.2007.