Generalna proba

Kišna septembarska noć uoči Europrajda i promocije nove klase potporučnika Vojske Srbije. Vučić sedi sa Orbanom na salašu u Krčedinu. Ministar odbrane Nebojša Stefanović je u svom kabinetu, nevoljno poziva šefa telefonom.

AV (u pozadini zvuk tamburice): Hello! Aki telefonál?

NS: Alo! Šefe! Neša je… Jesi l to ti, šefe? Ko je to?

AV: Nisam ja nego je moj deda iz Jasenovca… Pa vidiš valjda koga si zvao?

NS: Pa ne znam, šefe. Čujem mađarski, slovački li je, rusinski… Šta znam…

AV (ironično): Magyar, Šone, magyar… Malo vežbam s mojim prijateljem Viktorom… (nazdravlja, čuje se zveckanje čaša)… Egészségére, kedves Viktor! (Ponovo u slušalicu.) Kladio sam se s njim da ću za šest meseci bolje da govorim mađarski nego Sijarto srpski… Nego šta ti oćeš u ovo doba? Ne date mi, bre, pet minuta da predahnem…

NS: Problemi, šefe!

AV: Kakvi sad problemi? Skockao sam sve za sutra, ima da ih zajebem svetski… Jesi video Vulina kako udara sa Pinka, ko maljutka… A ovi s druge strane besne… Hoće Prajd, neće Prajd… Valjao sam se po patosu od smeha…

NS: Ma ne to, šefe… Nego vojna ceremonija za sutra…

AV: E, moj Šone, kad bi čovek vas čekao, propao bi sto puta… Sređeno je to odavno.

NS: Ali, šefe, sad mi je stiglo nešto iz ambasade…

AV (ćuti neko vreme): Iz američke?

NS: Jeste, šefe! Kako si znao?

AV: Pa iz koje ambasade bi tebi moglo nešto da stigne, Šone, nego iz američke… Šta sad Kris oće?

NS: Šefe, stvar je složena. Nismo ovo još imali… Mislim da bi trebalo da zovnemo nekog stručnog da nam pomogne… Ja sam probao, razbijao sam glavu sat vremena i – ne ide… Probam ovako, ništa. Probam onako, ništa… Muka živa…

AV: O čemu ti to, majke ti? Šta su sad opet tražili? Ako oće da priznam Kosovo, malo su se zajebali. To ima i sutra da im skrešem na smotri… Znaš kakav mi je govor napisao Guzonja sa RTS-a?

NS: Ama ne traže to, nego nešto mnogo gore?

AV: Gore? Ima li šta gore? (U stranu.) Védelmi miniszterem…

NS: Mislim, teoretski nema, ali kad ovo čovek vidi, onda shvati da ima…

AV: Ima, nema, daj pričaj više šta je… Gladan sam… I Viktor je gladan, čovek. Već mi je dvaput pričao kako je na nekom svinjokolju pravio ražnjiće na čunku od kazana. Ali ja sam mu za večeras naručio krčedinskog fazana sa višnjama… Da vidi malo kakvi smo mi.

NS: Traže da izbacimo Kosovo, šefe. Eto šta…

AV: Šta da izbacimo? Odakle? Pa zar nisu tražili da ga ubacimo u UN… Šta to pričaš? Znaš šta, ni oni više ne znaju gde biju…

NS: Ma iz pesme, šefe?

AV: Kakve sad pesme? Šta hoće, da izbacimo Kosovski ciklus iz čitanke za peti razred (smeje se) Micsoda bolondok…

NS: Ma kakvi, Kosovski ciklus ostaje, nego iz one pesme koju smo vežbali za sutra… „Junaci sa Paštrika“… Znaš tu, sam si rekao da te prođu srsi kad je čuješ…

AV: Junaci, kakvi junaci? Nemam pojma o čemu pričaš? I otkud Kris zna šta mi pevamo sutra na ceremoniji promovisanja oficira, pobogu?

NS: Šefe, naravno da zna, kad ja njima uvek šaljem programe pre svake ceremonije… I za 24. mart.

AV: To si mi sad reko i nikad više! Je l jasno!… (podrugljivo ponavlja njegove reči) Ti šalješ njima program pre svake ceremonije… Jesi ti lud? Pa šta bi Viktor rekao da razume bar malo srpski. Šta da je Sijarto bio tu? Pa ne bi me oprao ni kanal Dunav-Tisa-Dunav. Da srpski ministar vojni šalje američkom ambasadoru program na odobrenje, ej bre! Rekao sam ti da to radiš i da mi ništa ne pričaš!

NS: Pa ja tako i radim, šefe. Šaljem, ćutim… Kad sve ide kako treba dobro je, ali sad baš ne valja…

AV: Ajde ne cmizdri ko neka strina… Kako ide ta pesma, podseti me, majke ti…

NS (zapeva kao u školi): Ako ne znaš šta je Paaaaštrik/ Pitaj neboo da ti kaažeee, /Čućeš jedan strašan uuurliik/ Te večiteee srpske straažeee...

AV: Dosta! Dosta…! Šta si ti imao iz muzičkog, Šone? Zvučiš gore nego Grčić posle ispadanja TENT-a.

NS: Ništa, šefe. Cele godine C, a na kraju B…

AV: A to je bilo ono opisno sranje pre naše reforme… Slušaj, sad kad čujem kako ti pevaš tu pesmu, zvuči mi kao najgora kukumavka koju sam čuo u životu. Da se ja pitam, izbacio bih je celu iz programa…

NS: Ali šefe, pa rekao si da je to naša najbolja budnica i da ni Hrvati nemaju bolju… Ti si tražio da je stavimo u program.

AV: Ja tražio? Ma nemoj… Kako idu ti sporni stihovi? Da čujem?

NS (nakašlje se i zapeva): Da zauvek svi pamtiimooo/ Podvig slavne diviziiijeee/ Zato složno usklikniimooo/ Kosovo je duuša Srbiijeee…

AV: Stani, stani! Probio si mi bubne opne… Evo i Viktor se, čovek, trese od smeha… Nego šta je tu sporno? Slavne divizije? Šta?

NS: Kosovo je sporno, šefe. Odnosno – duša?

AV: Jesi ti to postao filozof, Šone? Duša? Šta s dušom?

NS: Pa, ništa, nego ceo taj stih… Tako su rekli, to da leti napolje i da ubacimo nešto, što bi se reklo, u metru…

AV: Kakvom metru? Ko još meri dušu metrom? Šta pričaš. (U stranu.) Udarila ga pálinka u glavu, kedves Viktor.

NS: Tako piše u pismu, šefe. Kažu, zamenite ovaj stih nekim drugim, neutralnijim, ali tako da se usaglasi sa metrikom cele strofe, kako se ne bi osetila strana intervencija…

AV: Dobri moj, Šone. Pa tako mi kaži. Znam ja šta je metrika, nije meni džaba Ajkula predavala srpski, pre nego što je pobegla u biblioteku… To ti znači da ispeglamo strofu tako da se Vlasi ne dosete da je tu stajao neki drugi stih… Shvataš. Nije to ništa teško samo treba da se broje slogovi i onda sklopiš stvar ko Mađarsku kocku, da tako kažem… (U stranu.) Rubik Ernő, a barátom…

NS: Brojao sam ja, šefe, i vrteo strofu kao kocku, i napred i nazad. Al ne ide… Uvek mi ispadne nekako troćoškasto…

AV: Šone, to ti je poezija, fina stvar. Nisu to mine iz Krušika pa da ih tumbaš kako oćeš… Je l to beše sklepao onaj naš mali fudbaler sa Kosova što mu je Feđa pisao pogovor, a Porfirije ga objavio u Hramu Svetog Save?

NS: Jeste, šefe, baš taj…

AV: Pa što njega nisi pitao da promeni kraj. Valjda se razume u metriku…

NS: Zvao sam ja njega, ali on kaže da je bolje da ti vidiš i kažeš šta da se stavi umesto „Kosovo je duša Srbije“.

AV (u stranu): S kim sam ja našo državu da vodim, kedves Viktor… Jebeš mi sve ako ja nisam jedini normalan ovde. (U slušalicu.) Slušaj me, Šone… Stavi nešto slično kao što je to njegovo, kako ono beše…

NS (štimuje glas za pesmu): Zato složno usklikniimooo/ Kosovo je duuša Srbijeee…

AV (broji): Pazi, to su ti deveterac i osmerac… dakle treba da se uklopimo u to, kapiraš?

NS: Kako to misliš, šefe…

AV: Nema veze, Šone. Vidi ovako… Neka pevaju sutra nešto kao (pevuši) Zato složno izginimooo/ Za slobodu naše Srbiijeee… (Živne.) A, šta kažeš, ubo sam ga iz cuga, ko autoput za Preljinu?

NS: Pa ne znam baš. Malo je, da tako kažem, taj kraj, onako…

AV: A jeste, imaš pravo. Tek postali potporučnici, a ja ih zovem da ginu. Bolje da im obećam plate nikad veće. To meni ide od ruke. A ne ovo stihoklepstvo… Eh, da je dobri Brana živ, ne bih se ja s vama zajebavao. Znaš kako je on sipao stihove, ko iz rukava. Sećam se kad smo birali statut radikala, on je odmah izbacio pesmu. Sećam se reči i dan danas: Obrezanom il crvenom kitom/ Silovana istorija jeca/ Povezuje Murata sa Titom/ Mi smo tursko-boljševička deca. Svi smo poskakali sa stolica i aplaudirali pola sata. Eh, to su bili dani, a ne ovo danas, ne sme čovek ni da prdne a da ga ne poklopi neko iz ambasade…

NS: Ne razumem, šefe, šta sad da stavimo. Oćemo tu Braninu kitu ili da ostavimo dušu?

AV: E, budale… Pa jesi ti lud. Kakva kita. Prošla su ta vremena, sad više nemamo ništa… A nemamo ni Kosovo.

NS: Pa šta imamo, šefe?

AV: Krivog Stojka, eto šta imamo.

NS: Da napišemo onda Krivi je Stojko duša Srbijeee! To je, reko bih, deveterac…

AV: Nije deveterac, nego deseterac… Ne znaš ni da brojiš. Oćemo u Evropu, a ovamo niti brojimo niti možemo da izađemo iz deseterca… Daj neki osmerac, sedmerac. Rima prosta ko pasulj, daj nešto…

NS: A da mi ponovimo samo ono njegovo i da malo promenimo…

AV: E, to, Šone. I tebi proradi kliker nekad. Kako ono beše ide…?

NS: Da zauvek svi pozdravimooo / Sve oficire naše Srrbijeee…

AV: Uh, opet ti ode u deseterac… Al kakve su ti to reči, pozdravimo, oficire, to kao da je pisano za Radeta Jorovića… Daj nešto mekše, majke ti, neki patos…

NS:  Da zauvek svi pozdraaaviii…

AV: Ne, ne, to pozdravimo, nego hvalimo, nešto slično, da može sutra da se peva, da se ona žena ne zagrcne pred svetom…

NS:  Da zauvek svi hvaliiimooo… vrištiiiimooo … pretiiimoooo…

AV:Šone!

NS:  Znam, šefe! Da zauvek svi slaviiimoooo…

AV:To, Šone, ljubi te predsednik! E, sad vidi za one tvoje oficire, šta ćemo s njima?

NS: A da stavimo delije…

AV: Jeste, pa da me pljuju do Sudnjega dana, jesi lud?

NS: Pa ja ne znam onda šta?

AV: Stvarno, jebote, šta mi koji K. slaviimooo? Thanksgiving? (Hősök! Hősök! čuje se Orbanovo dobacivanje sa strane.)

NS: Šta to kaže Viktor?

AV: Kaže nešto, veze nemam šta mu znači to hősök. On valjda mislida srpski i mađarski metrički sistem mogu lako da se uklope… (U stranu.) Nem tudom hősök, kedves Viktor! ( Hunyadi hősök! dobacuje Orban.) Ahaaaa, Hunjadi, kažeš. Janko. Junak. Pa kako sam se samo setio. (U slušalicu.) Junake, Šone, probaj sad to…

NS: Da zauvek svi slavimooo/ Sve junake naše Srrbijeee…

AV: Bolje stavi heroje, to mi nekako ide uz Kosovo… Mislim, sad, kad više nemamo ni Kosovo ni dušu, ni kitu…

NS: Šefe, pa ti si genije. Odmah šaljem Krisu da vidi…

AV: Rekao sam ti da ne lupaš gluposti pred gostima, pustio sam te na spiker… Ajd sad da otpevamo zajedno dok ne stigne fazan s višnjama… (U stranu.) Tamburice ovamo! Ajmo zajedno, kedves Viktor! (Tambure.)

Kraj scene.

Peščanik.net, 21.09.2022.