Svaki nacionalizam svoje argumente pronalazi u apsurdnim, pseudonaučnim tvrdnjama. Prošli smo kroz fazu genetskog razgraničenja na Balkanu, a pre neki dan nam je Vojislav Koštunica ponudio novu „istinu“ koju će neizbrisivim slovima potvrditi i novi ustav. Dakle: „Otkad postoji Srbija svaki pripadnik našeg naroda rađa se i umire sa svešću da je Kosovo (šta bi s Metohijom?) uvek bilo i da će zauvek biti sastavni deo Srbije“. Nisam proverio ovu tvrdnju kod (sve malobrojnije srpske) novorođenčadi i (sve više) trenutno umirućih, već sam se obratio sebi. Ustanovio sam da sam veći deo života (svoje svesti pri rođenju se ne sećam) proveo s unutrašnjim osećanjem prostora-teritorije koji osećam kao „svoj“ i u kome se osećam slobodan. Taj prostor se zvao Jugoslavija i uključivao je i Srbiju i AP Kosovo. Verovao sam da će tako biti „zauvek“. Nije bilo. Bez obzira na razne ustave, zakletve i neizbrisiva slova, bez obzira na želje i potrebe mnogih, stvari su se promenile. Danas živim u manjem delu „svog“ nekadašnjeg prostora. Ostale povremeno posećujem, ili kroz njih prolazim, uvek uzbuđen zbog probuđenih sećanja.
Odbijam da učestvujem u politikantskoj manipulaciji osećanjima građana Srbije kojom nemoćna vlast prikriva svoju nesposobnost i nespremnost da se suoči s realnošću. Najavljujem da neću glasati za ustav koji će potvrditi Miloševićevu izjavu da smo 1999. „očuvali teritorijalni integritet zemlje…“). Glasaću samo za ustav koji Srbiju definiše kao demokratsku, modernu, evropsku državu.
To mi pravo ne mogu oduzeti.
Reagovanje na skupštinski govor premijera Vojislava Koštunice o Kosovu
Danas, 18.09.2006.
Peščanik.net, 17.09.2006.