Globalizacija za mnoge, a posebno za njene kritičare, znači isto što i amerikanizacija. Širenje američkog uticaja – političkog, ekonomskog i kulturnog – traje bar od Drugog svetskog rata, ali je dobilo na snazi rušenjem sovjetske imperije 1991. godine, kada je Amerika ostala kao jedina svetska velesila. Tako sve veće objedinjavanje svetskih privreda i kultura praktično predstavlja ujedinjavanje po američkim aršinima. Ishod toga je da današnji antiglobalizacijski protesti, kojih sada sa produbljivanjem tekuće finansijske i ekonomske krize ima sve više, kombinuju antiameričko raspoloženje sa antikapitalističkim kritikama u borbi za jednakost, poštenu trgovinu i održivi razvoj.
Ali ako pažljivije pogledamo, videćemo da je izjednačavanje globalizacije sa amerikanizacijom previše pojednostavljeno. Zapravo, iako je kulturni uticaj SAD širom sveta sveobuhvatan i bez presedana, u ekonomskom smislu, Zapadom ovladava Azija. Aktuelni stadijum globalizacije oslikava sazrevanje azijskog kontinenta, što se manifestuje preseljenjem ekonomske moći sa Zapada kojim dominira Amerika u Kinu i Indiju.
Tako se globalizacija može posmatrati kao kombinacija dvaju različitih fenomena, koji nam mogu delovati ili kontradiktorno ili komplementarno. S jedne strane, svedoci smo uticaja kulturne amerikanizacije sveta. Francuski ekonomista Danijel Koen smatra da je postepeno snižavanje nataliteta u južnoj hemisferi direktna posledica popularnosti američkih TV serija, gde su porodice sa dvoje dece postale univerzalni ideal. S druge strane, ekonomski rast Azije uslovljava kraj monopola zapadnjačkog modela. Prevlast Zapada u svetu, koja je otpočela sa uspostavljanjem Britanskog radža u Indiji sredinom osamnaestog i slabljenjem Kine početkom devetnaestog veka, kulminirajući u prvom delu dvadesetog veka, po svemu sudeći se završava. Ovo nije nikakvo iznenađenje za istoričare imperija, koji već dugo znaju da se usponi i padovi imperija odigravaju ciklično.
Tako dolazimo do stanja asimetrične multipolarnosti: ključni akteri na svetskoj sceni nisu neravnopravni samo po snazi i uticaju, već se dramatično razlikuju i u percepciji sveta. Dok Amerika i Evropa dešavanjima u svetu pristupaju normativno, na bazi verovanja u univerzalne vrednosti, Kinu i Indiju, a sada i postkomunističku Rusiju, mnogo manje zanima to šta bi svet trebalo da postane od toga kakva će njihova pozicija u tom svetu biti. (Tako, recimo, ruski resursi nafte i gasa ne treba da doprinesu poboljšanju života na planeti, već treba da posluže obnavljanju ruske moći i legitimiteta unutar međunarodnog sistema.)
Takvo pragmatično stanovište očitava se i u kineskom stavu prema Singapuru. Taj grad-država, sa svojom mešavinom konfučijanskih vrednosti i osamnaestovekovnog prosvećenog despotizma, odigrao je veliku ulogu u razvoju savremene Kine. Kada je u februaru 1978. novi kineski vođa Deng Sjaoping došao u diplomatsku posetu Singapur, u njemu nije prepoznao „ispljuvak komarca“ koji je pamtio iz dvadesetih godina. Jedva deset godina od proglašenja nezavisnosti 1965, Singapur je već bio bogat grad, koji je prihvatio kapitalistički sistem pod čvrstim ali prosvećenim rukovodstvom Li Kvan Jua. Kada se jednom oslobode ograničene socijalističke ekonomske vizije, govorio je Li Kvan Ju Dengu Sjaopingu, komunistički potomci mandarina Srednjeg carstva trebalo bi da budu ekonomski uspešniji od potomaka siromašnih kineskih seljaka s juga. I takvu su dugoročnu viziju zaista sprovodili Deng i ostali kineski lideri. Kini se ovaj pragmatični pristup isplatio. Zapanjujući ekonomski napredak te zemlje dostignut je bez demokratije, pa čak i bez vladavine prava.
U međuvremenu, u ostatku sveta, demokratija je opasno devalvirala inflatornim korišćenjem tog pojma od strane Bušove administracije u njenim pokušajima da opravda geopolitičke ambicije SAD. Nesklad između demokratskih ideala i realne demokratske prakse u velikom broju zapadnih i nezapadnih zemalja možda delimično objašnjava transfer moći iz Amerike u Aziju koji sam opisao.
Ako demokratske države gube poverenje u demokratske modele, i ako autokratski režimi uživaju podršku u svojoj antidemokratskoj praksi, spajajući visoki ekonomski rast i političku stabilnost, najveći gubitnik u takvoj evoluciji je upravo Zapad. Pre manje od dvadeset godina, neposredno nakon pada Berlinskog zida, Zapad je osećao izvesnu nadmoć zbog svojih demokratskih vrednosti čiji je značaj uveliko nadmašivao činjenicu da zemljama poput nove ujedinjene Nemačke ne ide baš dobro na ekonomskom planu. Međutim, danas se demokratska suština Zapada ne doživljava kao kompenzacija za njegov ekonomski neuspeh. Možda su emocije ponovo zauzele centralno mesto na međunarodnoj sceni jednim delom i zbog toga što Zapad više ne može da se osloni ni na svoje vrednosti ni na svoju vodeću ekonomsku poziciju, pa stoga na globalne promene reaguje sa izvesnim ogorčenjem i nastojanjem da zaštiti svoj dragoceni otvoreni svet od neprijateljskih sila.
Ali osnovni razlog zašto je današnji globalizovani svet plodno tle za procvat, pa čak i eksploziju emocija, jeste zato što globalizacija izaziva nesigurnost i postavlja pitanje identiteta. U vreme Hladnog rata, nije bilo razloga da se pitamo: „Ko smo mi?“ Odgovor je bio očigledan na svakoj mapi koja je prikazivala svet podeljen na dva suprotstavljena sistema. Ali u promenljivom svetu bez granica, pitanje intenziteta je vrlo relevantno. Identitet je usko povezan sa samopouzdanjem, a s druge strane, samopouzdanje, ili nedostatak samopouzdanja, iskazuje se kroz emocije – konkretno, kroz strah, nadu i poniženje.
U ekonomskom smislu, globalizacija se može definisati kao integracija ekonomskih aktivnosti preko državnih granica kroz različita tržišta. Pokretački motori globalizacije, koje je briljantno analizirao Martin Vulf, jesu tehnološke i političke promene koje snižavaju troškove transporta i komunikacije i promovišu veće oslanjanje na tržišne principe. Ali ovaj slobodan protok robe na ekonomskom planu podrazumeva i slobodan protok emocija na političkom planu, a u njih spadaju i pozitivne (ambicija, radoznalost, želja za samoostvarenjem) i negativne emocije, koje mogu dovesti do mržnje među nacionalnim, verskim i etničkim grupama. Tako je terorizam postao mračno, tragično lice globalizacije.
Ne sugerišem da je današnji terorizam direktni proizvod globalizacije. Teroristi su oduvek prelazili državne granice pokušavajući da ispune svoje ciljeve (recimo, u Evropi devetnaestog veka), a terorizam Al Kaide potekao je iz specifične političke situacije na Bliskom istoku, koja prethodi globalizaciji i razlikuje se od nje. Ali novi element jeste uloga razvoja komunikacije i transporta u strategiji terorista, uz medijsku revoluciju (uključujući i internet) koja teroristima pruža novi prostor za širenje poruka. Nove tehnologije su stvorile svet u kojem, da parafraziramo Čerčila, nikad toliko malo ljudi nije moglo da naudi toliko velikom broju drugih. U svetu u kojem Zapad više nema monopol nad medijima, događaji i sukobi se mogu predstavljati iz mnoštva uglova. Na primer, invazija Izraela na Liban u leto 2006, mogla je da predstavlja dva sasvim različita sukoba, u zavisnosti od toga da li je pratite na Al Džaziri ili na televiziji CBS. U današnjem svetu, svi imaju pristup ne samo neprestanom toku informacija, već i toku emocija. Sada, kada su američke TV serije postale referentni materijal u svakom kutku sveta, siromašni znaju kako žive bogati, i obrnuto. Rezultat toga je da bogati teško mogu da ignorišu siromašne širom sveta, čiji bes mogu da vide na vestima. Mnogi siromašni ljudi stavljaju život na kocku, prelazeći mora i preskačući ograde, ne bi li se dokopali sveta bogatih; drugi, koji ostaju u svojoj zemlji, razvijaju trajno osećanje mržnje prema imućnima, koji svesno ignorišu njihovu sudbinu.
Posle 11. septembra, brat jednog teroriste iz Al Kaide, koga su američke snage uhapsile pre nego što je uspeo da se pridruži devetnaestorici drugih zaverenika, dao je intervju za jednu francusku televiziju. Svog brata je opisao kao mladića koji je „želeo ili da se probije do samog vrha Volstrita, ili da zatre svet u kojem za njega nema mesta“. Takva izjava bi bila nemoguća da Volstrit i islamski Bliski istok još uvek pripadaju odvojenim svetovima, kao nekada. U transparentnom svetu, siromašni sada znaju za svet bogatih, a bogati su izgubili privilegiju poricanja. Oni mogu da izaberu da ignorišu tragedije zemalja u razvoju, ali taj izbor moraju da naprave svesno, a sve češće i na svoju štetu. „Ne delovati znači delovati“, govorio je teolog Ditrih Bonhofer. Danas ne intervenisati da se ublaže patnje sveta predstavlja jedan oblik intervencije.
Tako je globalizacija stvorila proces univerzalnog merenja, koji Zapad čini još ranjivijim. To je tako čak i u poređenju sa dobom Hladnog rata, i tadašnjom konstantnom opasnošću od nuklearnog uništenja, koja je bila manje difuzna i vidljivija, pa samim tim, iz ove perspektive, emocionalno podnošljivija, pa čak i „umirujuća“. Kada su se Zapad i Istok sukobili preko metaforičkog zida (koji je, naravno, bio realnost u Berlinu), neprijatelj je bio singularan, lako prepoznatljiv, i mogao se analizirati, osujetiti, a sa njim se moglo i pregovarati. Sada se sve to promenilo, i sada neprijatelj ne dolazi samo iz druge kulturne ili verske sfere, već se čini da dolazi iz druge ere, iz nekog drugog doba sa predmodernim istorijskim i političkim merilima.
Privatizacija nasilja kroz terorizam; činjenica da je sve veći broj sukoba internog, a ne eksternog karaktera (građanski ratovi, a ne međunarodni sukobi); nevidljiva priroda terorističkih pretnji; učestalost nepolitičkih pretnji poput pandemija i klimatskih promena: svi ovi faktori doprineli su osećanju nesigurnosti, ranjivosti i straha. Danas na Zapadu strahujemo od nečega što se može sažeti u jednom jedinom pitanju: kakav će svet naslediti naša deca? Da li će kombinacija spektakularnih demografskih trendova – koja će dovesti, prema nekim predviđanjima, do sveta sa devet milijardi stanovnika 2050. godine – i sve ozbiljnije nestašice energije, vode i drugih dobara, izazvati ekstremne planetarne tenzilje, pa čak i ratove za goli opstanak?
Ako je dvadeseti vek bio „američko stoleće“ i „vek ideologije“, mislim da postoje dobri dokazi da će dvadeset prvi vek predstavljati „azijsko stoleće“ i „vek identiteta“. Paralelna pomeranja sa ideologije na identitet i sa Zapada na Istok dokazuju da su emocije postale važnije nego ikad u našem sagledavanju sveta. U ideološkoj atmosferi dvadesetog veka, svet je bio definisan suprotstavljenim političkim modelima: socijalizmom, fašizmom i kapitalizmom. U savremenom svetu, ideologija je zamenjena borbom za identitet. U doba globalizacije, kad je svako povezan sa svakim, bitno je istaći svoju individualnost: „Ja sam jedinstven, ja sam različit i, ako je potrebno, spreman sam da se borim dok ne priznaš moje postojanje.“ Slovak nije Čeh, a Crnogorac nije Srbin. U svetu kojim dominira identitet, naša politička uverenja i ideje nas ne definišu u tolikoj meri, koliko nas definiše poimanje naše suštine, samopouzdanje koje crpimo iz svog uspeha i poštovanje koje nam pokazuju drugi, ili nedostatak tog poštovanja.
U ovakvom poimanju naše suštine, emocije stupaju na scenu, jednako povezane sa našom percepcijom drugih, koliko i sa tuđom percepcijom nas samih. Emocije istovremeno predstavljaju i odraz u ogledalu i oči onoga koji se ogleda. Emocije su recipročne, što se dobro vidi na primeru modernih, obrazovanih muslimanki, koje na Zapadu odlučuju da nose hidžab, i time pokreću niz reflektivnih emocija u vezi sa njihovim identitetom i motivima. Nekoga se bojite, neko vas ponižava, čak i kada se radi o nadi – podsticaj dobijate od tuđeg uspeha. Takve isprepletene, međusobno zavisne emocije jesu ključ za razumevanje našeg sveta kojim dominira identitet.
Strah, poniženje i nada mogu se tako razumeti kao prirodni i vitalni elementi ljudskih bića, poput tri sastojka krvi: crvenih krvnih zrnaca, belih krvnih zrnaca i plazme. Ova tri elementa su nam svima potrebna, kako bismo živeli zdravo. Ali zdravlje zavisi od njihove pravilne ravnoteže. Imati previše ili premalo bilo kog od ova tri sastojka opasno je za ravnotežu tela i za dugoročno zdravlje. Pravilan odnos emocija je od vitalnog značaja za „zdravlje sveta“, kao što je „ispravna“ krvna slika važna za pojedince.
Dve „strasti“ (emocije) kojima se najviše bavio sedamnaestovekovni holandski filozof Spinoza jesu nada i strah, jer se obe odnose na neizvesnost onoga što će nam doneti budućnost. Ali obe su neophodne u životu. Određena doza straha je neophodna za opstanak, a nada napaja motor života. Čak i poniženje u veoma malim dozama može da podstakne pojedinca na napredak, posebno ako dolazi od prijatelja koji je bolji u sportu ili školi, ili iz prijateljske države koja postiže bolje rezultate u sportu ili poslovanju. Ali svesno poniženje bez nade je destruktivno, a previše straha, previše poniženja i nedovoljno nade predstavlja najopasniju od svih mogućih društvenih kombinacija, onu koja vodi do najveće nestabilnosti i najvećih tenzija.
Dominique Moisi, prvo poglavlje iz knjige „Geopolitika emocija – Kako politike straha, poniženja i nade prekrajaju svet“.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 19.02.2011.
NAŠ TERORIZAM