The greatest trick the devil ever played was convincing the world he doesn’t exist.[1]
Charles Baudelaire
Zamislite Hitlera kako se izvinjava jevrejskom narodu, objašnjavajući da mu je baš žao što su loše prošli, ali da se u ratu svašta događa, da on nije mislio da to treba tako da se reši nego je tek označavao da postoji problem i da je u ratu stradalo i jako mnogo arijevaca. Da li biste bili u stanju da na bilo koji način formulišete misao da je to nekako ipak dobro? Zamislite da čujete Geringov govor u kojem objašnjava da će SA moći da diktira državi šta da radi kad Rohm bude pobedio na izborima, a do tada ima da pazi šta radi. Da li biste se divili njegovoj hrabrosti? Ako vam nedostaje mašte, zapitajte se onda jednostavno da li biste koristili pojam hrabrost za opis noći dugih noževa? Da li verujete da je Musolini učinio da vozovi idu na vreme i, sve i da jeste, da li verujete da to znači da je on radio svoj posao? Da li je smrt Gebelsa i njegove porodice bio častan čin poraženog vojnika ili običan kukavičluk zlikovca sateranog u ćošak?
Jedine sadržajne razlike koje mogu da vidim između njih i sadašnjeg srpskog establišmenta, ekipe Nikolić-Vučić-Dačić sa pratnjom i podrškom, su u efikasnosti prvih u sprovođenju svojih rešenja i činjenice da su ovi drugi u svojoj borbi pobedili. U bitnim stvarima, razlika nema.
Pišući ovo iz Britanije, prihvatam da je distanca olakšavajuća okolnost, kako ta istorijska, tako ova moja, i da je iznutra daleko teže odustati od nade da gestovi beskrupuloznog grabeža vlasti zapravo označavaju nekakvu promenu od koje će svima biti bolje. Na žalost, iz perspektive oslobođene arheoloških naslaga besmisla, bezumlja, agresije i apsurda, takve iluzije su neprihvatljive. Nema ničeg novog u tome da je u Srbiji na vlasti obična banda, niti u tome da srbijansko društvo nema snage da se sa time suoči. Ono što u ovom trenutku obeshrabruje je osipanje elite koja bi bila u stanju da makar ukaže na očigledne prevare.
Umesto toga, kao ozbiljna polemika, nameće se diskusija o optimizmu i fatalizmu i tome da li je nacionalizam ipak toliko loš, vera u ljudsku sposobnost promene postaje bitan politički parametar, podmeće se kao validno pitanje da li je dobro kritikovati vlast i podsećati na zločine i kriminal, a kao razumna analiza tvrdnja da je društvo sada drugačije zato što lokalni bogovi čine stvari koje malo liče na ono protiv čega su se ranije vatreno borili. To je nova srpska politička misao koju dojučerašnja elita velikim delom ili prihvata ili pokušava da razume, ne zato što je originalna i nepoznata, nego zato što se nudi iz neočekivanih izvora. Spomenuću samo par, ovih dana aktuelnih.
Prvi je blog Vladimira Milutinovića, dvogled.rs, na koji je on, misteriozno, privukao nekoliko ljudi od kojih bi se očekivalo više mudrosti, i na osnovu čijih imena gradi kredibilitet. Na sajtu su se u proteklih par nedelja pojavila dva teksta u kojima on pokušava da osudi Peščanik za nepotrebnu rigidnost i fatalizam. Tekstovi su neobično nejasni i teško je probiti se kroz netačnost i nelogičnost: kakofonija je tu simptom jednozvučja, snimak rasprave suprotstavljenih mišljenja dokaz da se čuje samo jedno mišljenje, intimna sumnja isto što i uverenje, fatalizam nije jasno definisan pojam iako je, navodno, okosnica upućene kritike i tako dalje, ad nauseam. Kada se infantilni argumenti konačno razgrnu, sve što ostaje je apologija nacionalizma kao izgovor za uključivanje u mainstream srbijanskog populizma.
Nebitno je da li je u pitanju korist ili arogancija; predlog ljudi iza ovog portala je da treba prihvatiti pobedu nacionalista kao objektivnu nužnost, naći način da se to što lakše proguta i dalje delati u nekom pragmatičnom, lakšem, vedrijem okviru. Bez trunke cinizma, takav pristup je, posle minimum četvrt veka borbe za zdrav razum, izuzetno primamljiv. Teško bih mogao bilo kome u Srbiji da zamerim odustajanje, predaju i pridruživanje jačem. Priznajem da mi je gadno batgranje u nebulozama, da bi se za to našlo opravdanje u logici, kad već ne može u etici, ali i to je, izgleda, prilično visok zahtev. No, važnije od ličnih izbora, i na šta bih voleo da skrenem pažnju, jeste da je opasno i neodgovorno dopustiti poturanje laži da je to dobro, da takav korak predaje nije direktna podrška zlu, genocidu, ubistvima i silovanjima. Koliko god Milutinovićevo igralište izgledalo nevažno i koliko god bila jaka potreba da mu se ni ne prizna postojanje, upravo je tišina mislećih to što dopušta banalnom da normalizuje zlo. Ne treba ga ignorisati, ono neće nestati zato što odbijamo da pogledamo na tu stranu.
Drugi izvor zabuna o kojima pričam su skorašnji nastupi u javnosti gospođe Vesne Pešić. Za razliku od ambiciozne dečurlije sa blogova, gospođa Pešić je pre svega autentična heroina, pa zatim i mudra, poštena i iskusna. Mišljenje koje ona iznese, u bilo kojoj prilici, nosi težinu i zahteva pažnju. Ipak, ništa od toga ne znači da je u pravu, još manje da treba prisvojiti svaki njen stav bez razmišljanja. Naprotiv, svojom hrabrošću i svojim delanjem, gospođa Pešić je zaslužila polemiku, ona ima pravo da ne bude u pravu, minimum poštovanja zahteva da joj se odgovori.
Gospođa Pešić ovih dana jako greši. Dačić i Vučić se nisu promenili, nisu promenili politiku koju vode, nisu promenili ideologiju kojom se vode, ničim ne zaslužuju podršku. Čin potpisivanja sporazuma, bilo kakvog, pod pritiskom ucene evropskih birokrata je ideološki isprazan, ne predstavlja kapitulaciju nacionalizma, već tek još jedan korak u osiguravanju pozicije. Nacionalizam nije poražen, ni tim činom, ni činjenicom da je ulična reakcija bila smešno malobrojna (bila je malobrojna jer je za razliku od ranijih bila spontana, to jest, nije je organizovala država). Naprotiv, nacionalizam je pobedio, tri najmoćnija čoveka u zemlji, za sve vreme svoje dugotrajne karijere nikad nisu odstupili od nacionalističke platforme, zahvaljujući kojoj su dobili svu moć koju sada uživaju. To što smo verovali da je cilj zaista bio nekakav san o ujedinjenju, a ne puka otimačina, samo je naša naivnost. Poraz nacionalističke politike ne može biti ozbiljna tema dok su na čelu države nacionalisti, dok su Srbi povlašćeni već i ustavom, dok traju sistemski progoni Roma i ostalih manjina i državna podrška zločincima u Hagu, dok je genocid neizgovoriva reč, dok se vojvođanskim separatistima preti silom… Jednako, obračun sa ešalonima oligarhije prethodnika nije borba protiv korupcije, već tek učvršćivanje vlasti u naponu snage.
O borbi protiv korupcije možemo razgovarati tek kada Dačić bude uhapšen, ni trenutak ranije. Odmeravanje sa razularenim popovima nije hrabar potez demokrate, već samo keženje zuba alfa mužjaka u čoporu pasa. Dokle god se ne obustave sva državna davanja za SPC, ne ukine veronauka u školama, ne pokrenu istrage i počne oduzimanje imovine, uzaludno je nadati se da se u odnosu crkve i države bilo šta menja. Evropa u koju SNS-SPS koalicija navodno vodi Srbiju se samo zove isto kao politčki ideal uređenosti, slobode i prava kojem smo se nadali dok su je tamo vodili Vesna Pešić i njeni saborci. Evropa koju ova vlast Srbiji obećavaju je utopija, laž o blagostanju. Evropa koja sa njima pregovara je samo administrativni organ, zadužen za čuvanje mira na granicama. Jedina promena na bolje je u tome što Srbija više nije u stanju da remeti mir i razvoj svojoj okolino; efekti srpskog nacionalizma sada su koncetrisani u Srbiji.
Nacionalni tim Nikolić-Vučić-Dačić, marketinški modernizovana verzija tandema Milošević-Šešelj, jači je nego ikad. Za razliku od Hitlera, Gebelsa i Geringa, oni su svoje bitke dobili i postali su nekažnjivi. Da li su se oni intimno i iskreno pokajali i promenili ili ne, tema je za psihologe, sveštenike ili zatvorske upravnike, a nikako ne bi trebalo da bude deo političkog diskursa. Njihova izvinjenja, potpisi i progoni bogataša nisu obesmišljeni nepoverenjem u njihove namere, jer nikakve namere nisu potrebne za obavljanje iznuđenih tehnikalija, već činjenicom da su akteri kandidati za lustraciju i sudove, a ne za predstavnike narodne volje. Fatalizam je zadovoljiti se time, a ne podsećati da može da bude bolje, jer je jako, jako loše. Naprotiv, svrha elite je da pruža nadu, neumornim, upornim, podsećanjem da je svaka podrška nacionalizmu i nacionalistima, bilo to pravdanjem, ćutanjem ili klanjem, etički ista, da su posledice uvek leševi, samo su brojevi drugačiji.
Peščanik.net, 02.05.2013.
- Najveći trik đavola je bio da ubedi svet da on ne postoji. ↑