Kad sam otvorio kapidžik učinilo mi se da višanja više nema, tamnozelena krošnja jedva primetno se njiše, vetrokaz nehajni, priđem bliže, ima višanja, i to višanja koje su na svom vrhuncu, skoro su crne i ima ih mnogo više nego što sam se smeo nadati, nađem pletenu korpicu, vežem je kablom za mikrofon sebi oko vrata, imam merdevine od mislim aluminijuma, lako se nose, ali lako se i ruše, popnem se na najvišu prečagu, osećam kako im noge, tanke na kraju kao papci, neujednačeno tonu u černozem još mekan od prethodne kiše, ali se napokon merdevine skrase, malo naherene, ali mirne, te se ja odam branju, nije li Aristotel nešto rekao o radosti koju donosi vlasništvo, nema veze, ali tako jeste, iznenađujem se sve prijatnije i prijatnije koliko višanja ima, i koliko su sve zdrave i zrele; čim malo pomerim glavu vidim nove takoreći grozdove, ovo je kao kad sanjam da sam našao dukat, pa se poradujem kao i bilo koji drugi srebroljubac, zlatoljub, kad malo dalje ćup, malo prašnjav, ali težak, pun dukata žeženih, zaboravim onaj prvi dukat, onog vesnika blagoslovenog, ugledam kovčeg, ostavim ćup i ustremim se ka sanduku, tu se otprilike probudim: san je priznao ono što o svojoj prirodi poričem.
Ali tako je bilo i sa višnjama, propinjem se na prste, merdevine se pomere tek toliko da me podsete na opasnost, ali ja ne odustajem, izvijam se i unazad kad ugledam nove višnje, teško je raditi vežbe istezanja ako ne bereš višnje, ali kakva im je zapravo boja, tamnovišnjeva, tako veli slavnyi russkii romans, putem kojeg sam za pedeset godina došao do prilične svote novca, ah, da sam ga barem čuvao, pesnik je tu boju odabrao za šal, ali sumnjam da je tekstilna industrija u carskoj Rusiji, ili u Sovjetskom Savezu, iako imaju vrhunske hemičare, uspela da proizvede tkaninu koja bi bila ista kao ove višnje, nije to mogla ni ondašnja domaća radinost, uh, sad me je grana koju sam sitnosopstvenički i možda okrutno savio nadole sačuvala od pada, a mogao sam slomiti i nju i sebe: zar nije smrtnost na radu najčešća među beračima višanja, ili beše trešanja, u svakom slučaju više nas strada, nas koji pohlepno i nezasito beremo višnje, nego što stradaju perači prozora u Americi, dva nesrećnika, možda hranioci porodica ili ubogi samci, verovatno i imigranti, svake sekunde stropoštaju se sa oblakodera kojih je tamo tušta i tma i koji su dušu dali za tako nešto…
Ili nisam dobro upamtio šta je predsednik rekao?! Možda jedan pad na dve sekunde, ovo drugo bilo bi i realnije i povoljnije, koliko puta ili koliko procenata povoljnije, pa četiri puta, ah, zašto ne pamtim ono što vladar kaže, ljudi su pamtili i sa ganućem izgovarali poslednje reči kraljeve u toku, u jeku ispostaviće se uspešnog atentata: „Čuvajte mi Jugoslaviju“, a ja ne mogu da upamtim reči mog vladara koje su upućene i meni, da, ako i padnem sa merdevina pravo na metalne šiljke ograde (ofarbao sam je u plavo kad sam se vratio iz Grčke!) ne počnem sebe da žalim dok mi se sve više crni pred očima, nego da mi to padne kao pogibija u fabrici oružja ili u sve razvijenijem građevinarstvu: smrt na poslu može potkačiti svakoga ko nije maneken… Da. Ako znam kako prolaze proleteri u Americi, moći ću da se, nastradam li u kući mojoj i mojih predaka, poradujem pesmi kosova posle mene…
&
Premeštam merdevine pod novo nalazište višanja, čekam da im papci potonu u zemlju dok sam na trećoj prečagi, zaljuljam se malo kao Knežević iz Perleza: kad je uvođena struja u selo gledali smo ga zadivljeno i sa zavišću kako se na crnu banderu (sa koje smo noktima strugali smolu radi krivolova na pauke, paukove, iako su sirotani stanovali unutar Zemlj. kore i imali su svoje mesto u ekološkom lancu) penje pomoću onih metalnih kandži navučenih na služb. gojzerice: kad bi sišao i ostavio ih na zemlji prilazili smo im kao što deca u tropskim krajevima prilaze ubijenom leopardu, samo se Mile, stariji od mene četiri godine, usudio da ih podigne sa zemlje, uh, nemam više ključ kojim se čupa slama, nemam ni čaklju, što ima i najsiromašniji ribar, pomogla bi mi da domašim i savijem najviše grane a koje su bliže Suncu pa su višnje na njima još lepše od ovih koje mi otrgnute od rodne krošnje vise oko vrata, koliko je puta, po moemu, višegodišnja ministarka zdravlja pogazila Hipokratovu zakletvu, jer nije ni pokušala da leči svog nadređenog, a psihijatar je, ta mala slatkica koja na nekoj od besmislenih televizija ima još besmisleniji talk show; nije li lekar dužan da pruži pomoć i izvan svoje ordinacije, izvan radnog vremena ili dežurstva, verovatno jeste, ali ne možeš nečiju psihu da lečiš ako sam pacijent ne zatraži pomoć, dobro, ali mogla mu je ponuditi lečenje, možda bi pristao, nakon tog pristanka sve ostalo bilo bi istorija, ah, šta sve čoveku ne proleti kroz glavu dok bere višnje…
Na samom početku berbe sam mi se javio naslov: ako je vladar gledao smrti u oči dok je svečano otvarao spomenik nadomak ubijene Železničke stanice, ako su hteli da ga liše života nedaleko od kuće gde mu žive roditelji, zašto da i ja ne opišem opasnost u kojoj sam se dragovoljno našao, Sartr me je, dok sam bio student, savetovao da prigrlim svoju epohu, nije samo mene, ali i ja sam to pročitao i blagoprihvatio: ako sam se ogrešio o statistiku, ako sam već potrajao duže nego što je od novinara učtivo, daj da i ja smislim nešto tabloidno, da i ja postavim jedan mamac za lakoverne.
Peščanik.net, 18.06.2026.
Muzički blog Ljubomira Živkova