Kada se u svakodnevnom razgovoru pomene „Goce“ (naravno mesto, a ne osoba), dobro se razumemo: tada se misli na najveći (i doskora, kako smo mislili, najbolji) studentski dom u Makedoniji. Desilo se da odrastem i da i sada živim u blizini tog doma, ali kao Skopljanka nisam ga često posećivala. Pre mnogo godina, kao student sam odlazila u posete kolegama i koleginicama. Onda sam im čak i zavidila na slobodi koju su imali jer su kao mladi živeli izvan domašaja stalnog „starateljstva“ i budnog oka roditelja. Studenti iz Skoplja bili su pošteđeni svakodnevnih briga, ali nisu iskusili kako izgleda kada sa 18 ili 19 godina brineš sam o sebi, sam si svoj gospodar (i svog vremena i svog budžeta). Danas je to smešno, ali u ono vreme mi je bio dozvoljen izlaz samo do 22 i 30, čak i na poslednjoj godini studija. Slušala sam o tome kako moje kolege iz drugih gradova „žive život“. Razume se, to je bila romantizovana verzija. Oni pak znaju koliko su zavidili razmaženima poput mene, koji nisu morali da brinu o ishrani, higijeni, tišini potrebnoj da se uči. A govorim o vremenu kada je „Goce Delčev“ ličio na hotel solidne kategorije, ne samo po svojoj spoljašnosti (originalno arhitektonsko rešenje) već i po tome kako je bio sređen unutra. Bilo je to vreme onog sada ozloglašenog sistema, u kome je studentski standard bio viši od današnjeg, a kvalitet univerzitetskog obrazovanja solidniji nego danas (što se ideologizacije tiče, nema većih razlika). Naravno, nije bilo diskriminacije po stranačkoj pripadnosti u današnjem smislu pošto je postojala samo jedna stranka, ali je socijalna prohodnost iz nižih socijalnih slojeva bila daleko veća nego danas. Fotografije kojima se Makedonija (pod ustavnim imenom!?) ovih dana „proslavila“ u svetu upravo su iz ovog studentskog doma: bez plaćene reklame stigli smo na strane londonskog Independenta, koji svoje čitaoce upozorava da su prizori ogavni. Upozorenje je opravdano! Možete zamisliti kakva je stvarnost, uz smrad koji se širi.
Pre otprilike petnaest godina posetila sam studentski dom u Seulu: kao učesnica svetskog skupa članova međunarodnog udruženja za političke nauke iz siromašnih zemalja prihvatila sam najjeftiniji smeštaj koji je domaćin ponudio. Sećam se užasa s kojim sam posmatrala policijske punktove usred studentskog grada, provere na svakom koraku. Policijske snage bile su raspoređene i svuda po gradu. Pošto je bio letnji raspust u studentskom domu je bilo malo studenata, pa smo imali veću privatnost i „luksuz“. Koleginica sa mog fakulteta, kolega iz Beograda i ja izdržali smo manje od 24 sata! Pustimo sad monsune (o klima uređajima u tom okruženju nismo mogli ni da sanjamo), odlazak u tuš-kabinu ili toalet je bilo teško podneti. Uprkos iscrpljujućem letu, presedeli smo čitavu noć i jedva dočekali jutro; onda smo skupili sav novac i zatražili da nas domaćin prebaci u skromniji hotel. Bila sam tako naivna što sam tada pomislila da naši studenti bolje prolaze, da još vlada visok studentski standard, uz slobodu! A tada je verovatno već počeo dramatični raspad doma „Goce Delčev“. Bila sam profesorka, više nisam posećivala dom. U to vreme već se uveliko arčilo sve što je izgrađeno u prošlom sistemu. Policija u domu pak nije bila neophodna – za razliku od Južne Koreje, studenti ovde nikada nisu dizali glas, izuzev manjih grupa koje su brzo rasterivane ispred vrata rektorata. Ne smemo zatvarati oči i tražiti objašnjenja za bedne uslove u kojima danas žive studenti. Horor-fotografije koje prikazuju „Goce Delčev“ ne govore samo o ruiniranom studentskom domu, one su i simbol makedonske stvarnosti! Uzalud je novi spomenik Gocetu nasred skopskog trga; uzalud je njegova voštana figura u kvazimuzeju; uzalud su i vladine kampanje „Znanje je sila, znanje je moć“; uzalud su licemerne i cinične izjave o planovima vlade za renoviranje studentskih domova; uzalud je i predsednik-profesor, koji je više posvećen elitističkim školama za lidere koje vodi u svojoj vili na Ohridu, jednom godišnje.
Šta znamo o Gocetu Delčevu? On nije samo ikona nacionalnog pokreta. Više je bio poznat kao socijalista i učitelj, a manje kao ustanik s početka 20 veka. Ali naše znanje o njemu svodi se na jednu često citiranu izreku (koje se naravno ne pridržavamo u praksi, kada vojnici odlaze u Avganistan i Irak): „Ja svet razumem jedino kao polje za kulturno nadmetanje naroda.“ Zaboravili smo jednu njegovu drugu misao, koja mnogo govori o nama samima: „Revolucija svesti, srca i duše jednog naroda s ropskim mentalitetom, znajte da je to najveći zadatak.“ Ovih dana na sve strane papagajski se ponavlja kako su studenti uvek bili avangarda i pokretači borbe za bolju budućnost. Kaže se kako u njihovim venama teče buntovnička krv. Moja mlada koleginica, sociološkinja, piše da su oni „iskra koja razgara vatru razvoja i prosperiteta, koja se uzdiže i osvetljava put u trenucima bezizlaza i anomije, koja prodire i peče kada se nepravde natalože“. Sve gole i prazne fraze! Ni moja generacija, a ni ona pre nje, nije živela s takvim idealima! Bila sam premlada 1968, ali od starijih sam čula da je i tada u Makedoniji vladao onaj „ropski/podanički mentalitet“… Zato i ne znamo šta su disidenti. Tadašnji studenti postali su roditelji, političari, stručnjaci ili profesori s istim „mentalitetom“: sagnutu glavu sablja ne seče, pa malo ko diže glas i kada je reč o reformama, disciplinovanju kičme ili gaženju autonomije univerziteta! Profesori ne dižu glas čak ni na Nastavničkom veću, ni u univerzitetskom Senatu, a kamoli da se suprotstave nekom vladinom predstavniku! Licemerno je da se sada čudimo što naši studenti ćute i trpe jadno stanje u studentskom domu! Otkako u svakom selu imamo univerzitet, mladi su se getoizirali i uglavnom ostali u svojim mestima. Onih koji su stigli u Skoplje, Bitolj ili drugi veći grad da studiraju nešto čega nema u njihovom mestu ili da dobiju kvalitetnije obrazovanje sve je manje. I oni su već od početka „dresirani“, sa stranačkim knjižicama koje su neophodne da se dođe do ležaja čak i u očajnim uslovima. To je najslabija karika: populacija izložena bedi i podložna beskrupuloznim ucenama. Svi mi (pripadnici naroda u kome su tipična imena Trajče i Trpe) koji do sada nismo pokazali nimalo interesa ili solidarnosti, koji smo pokrivali nos dok smo prolazili pored smrada, sada se zgražamo nad njihovom tišinom! Revoluciju (tu iskru o kojoj se pišu jeftini stihovi) ne može pokrenuti student koji je tek stigao na studije. To je posao za iskusnije, zrelije, progresivnije, dakle i za profesora. Mnogo puta sam podsticala svoje studente i s njima potpisivala peticije ili obustavljala nastavu zbog izostanka grejanja u učionici usred zime ili zahteva za normalnije uslove na Univerzitetu. (I taj Univerzitet bio je izgrađen u bivšem sistemu, i sad se i on raspada.) Što smo više dobijali računare i klima uređaje (za profesorske kabinete), brže su propadale klupe, trunuli prozori, a o toaletima da ne govorim (to je previše fin izraz za ono što se zove „čučavac“). Dakle, studenti nisu krivi – krivi smo mi. Nemamo pravo od njih da tražimo da predvode revoluciju svesti, srca i duše. Krivi smo mi koji smo dopustili da se sve ovo dogodi a i dalje odgajamo građanina pokornog i zaplašenog; mi koji hodamo slepi pored ruine u koju se pretvorio naš život ukrašen baroknim fasadama i spomenicima.
Nova Makedonija, 17.03.2014.
Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)
Peščanik.net, 16.03.2014.
MAKEDONIJA