„Ovim rukama bih ga zadavio“, kaže mi pre izvesnog vremena moj poznanik – deklarisani desničar; inače pitom, krajnje nenasilan čovek – s iznenađujuće atavističkom strašću kakvu retko kad pokazuje. „Jednom sam se našao blizu njega i hteo da mu priđem, ali sam shvatio da bi bolje bilo da se suzdržim. Ko zna šta bi moglo da se desi. Nervi su mi nešto slabi u poslednje vreme.“
Nasmejem se, s nelagodom. „M-da“, kažem, jer nisam baš siguran kuda nas sve ovo vodi.
Moj poznanik tad podiže ruke ka meni. „Ovim rukama“, kaže ponovo, pa procedi, više za sebe: „Đubre komunističko!“
„Ok“, odgovaram pomirljivo, uz osmeh, „a je l’ bi barem pre toga kupio knjigu?“
„Ne znam“, moj poznanik nemoćno spušta ruke, „iskreno – ne znam… Pošto je?“
Taj razgovor, koji smo nas dvojica nedavno vodili u jednom beogradskom kafeu, ticao se ovih dana mnogo spominjanog Jova Kapičića, a knjiga u pitanju bila je „Goli otoci Jova Kapičića“, životopis tog dugovekog i nadasve neobičnog čoveka u formi intervjua koji je s njim vodila Tamara Nikčević. Sve je to, zajedno s izborom dragocenih fotografija iz privatne zbirke samog Kapičića, za tržište Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine nedavno objavila kuća u kojoj radim kao urednik – VBZ-Beograd.
„Sram da vas bude, Vladimire Arsenijeviću!“ ogorčeno mi poručuje pre neki dan čitateljka-komentatorka na već nekom internet sajtu na kom je objavljena informacija o ovom izdanju. Iako se moje ime u pomenutom članku ne spominje ama baš nijednom, ona, očito, jako dobro zna ko stoji iza te đavolje rabote. Uostalom, ova ogorčena čitateljka samo je jedna od mnogih koji imaju nešto da kažu na ovu temu, pa to uredno i čine, i to uz dobro nam poznatu bujicu žara i vitriola koja odlikuje celokupnu našu javnu komunikaciju. Već je sad, naime – iako je knjiga u prodaji tek nekoliko dana – jasno da su reakcije na nju umnogome drugačije od onih koje knjige inače izazivaju. Iako sam je lično čitao bez previše emocija i s mnogo više, koliko profesionalnog, toliko čisto čitalačkog interesovanja, usredsređujući se na obilje interesantnih, anegdotski ispripovedanih istorijskih podataka, te zaista elokventan i uverljiv Kapičićev narativ, ova knjiga kod jednog dela naše javnosti, posebno kod onog sklonom hroničnim istorijskim bolima, kao i kod onog deklarativno desničarske, izrazito anti-komunističke političke orijentacije, izaziva burne reakcije i čita se u dramatično emotivnom ključu. Tako Kapičić po internet forumima i prostorima za ostavljanje komentara biva okarakterisan kao „klasični komunistički zločinac“, „najveći mučitelj svoga naroda u njegovoj istoriji“ ili „reprezentativan primer pristalice jedne totalitarne ideologije“, „jeziv čovek, kao da ga je neka sekta kodirala i izbrisala svaki trag ljudskosti“, „prost, nevaspitan, drzak, opasan“, „pravo lice komunista, ljudi bez nacije, bez vere, bez empatije“, dok stara i dobro nam poznata ovdašnja potreba za kolektivnim naricanjem, tim našim večitim istoricističkim lelekanjem, još jednom snažno dolazi do izražaja.
„On će nas Srbe da uči ko je bio gen. Mihajlović!“ besno podvikuje jedan od komentatora.
„Dragi Bože“, čupa kose opet drugi, „kakvi su to monstrumi bili ova banda komunistička. Kancerozno tkivo, sociopate…“
Što je najgore, sve su to tek samo neke od silnih generalizujućih floskula koje se ovih dana putem elektronskih medija naprosto izlivaju na nas u svom krajnjem naboju, i u svoj raskoši čitave te desničarske apokaliptičke elokvencije.
Šta je svim tim silnim ljudima, zaista???
Danas se na taj način žestiti na Jova Kapičića jalovo je i bedasto. Čak i za srpsku nacionalističku desnicu, bedastu kakva već jeste. Ima, međutim, nečeg dodatno poražavajućeg u toj činjenici, koja se uvek iznova samopotvrđuje, da jednom dobrom broju građana Srbije istorijska svest radi na preskok, lampice se kasno i nelogično pale, sinapse luduju, što im, zajedno sa srazmerno (i na sreću – sve manje) izolovanim položajem u inače hiperkomunikativnom evropskom okruženju, omogućava da bezbedno žive u dobrovoljnom raskrečenju: jednom nogom u sadašnjosti, a drugom u raznoraznim nivoima prošlosti. Što dalje dovodi do raznih bizarnih distorzija u percepciji istorijskih događaja. Otud svo to padanje u kolektivni trans i gorki lelek nad sudbinom onih koji su pre čitavih šest decenija preživeli duži ili kraći boravak u istinski stravičnoj golootočkoj kaznioni (s kojom se Kapičić nalazi u neraskidivoj, večnoj vezi, sviđalo mu se to ili ne) dok istovremeno pomen Keraterma ili Bratunca, Omarske ili Trnopolja, tih, svima nam dobro poznatih, simpatičnih društvenih klubova u koje je herojska srpska vojska pre samo deceniju i po ljubazno smeštala pripadnike bratskih naroda na svojevrsni banjski oporavak, izaziva sasvim drugačije reakcije, i kao da žudi za večnim zaboravom.
Otud je ujedno i tako poražavajuće moguće da strašni lik zločinca Jova Kapičića nadmaši i u duboku senku baci skromnu figuru Ratka Mladića, jednog kasnijeg generala koji je „samo obavljao svoj posao“ pa se sad, prirodno, kako i doliči svima onima koji su, je li, „samo obavljali svoj posao“, krije po nekakvim planinskim gudurama. Ili, već, po novobeogradskim stanovima.
No, dobro, neko bi primetio da je ta i takva kritika Kapičića ionako do vrha ispunjena kontradiktornostima, nelogičnostima i glupostima, te dodatno začinjena čistom paranojom, ideološkim jalom i naricanjem koje je samo sebi svrha, da i nema potrebe trošiti vreme na njeno razmatranje. Moram da priznam da se i ja s time slažem. Ali, ipak, čisto fenomenološki gledano, mi ipak ovih dana imamo prilike da prisustvujemo nečemu jedinstvenom i nikad pre viđenom. Jer – nije li fantastično, nije li apsolutno sjajno to što se, u ime ko zna kakvih pobuda i s ko zna kakvim namerama, naša nacionalistička desnica, takva kakva je, zauzimajući se s toliko emocija za golootočke žrtve, u stvari zauzima za – staljiniste?
Peščanik.net, 30.03.2010.
Srodni link: Vladimir Arsenijević – Goli otok na mozgu II