Zašto se ne može pročitati ni jedna rasprava o političkom seksualnom skandalu, ili seksualnom skandalu u koji je uključen neki političar, koja ne sadrži pseudo-sofisticirane komentare o tobožnjim moralnim razlikama između Amerikanaca i Evropljana? I zašto to postaje sto puta gore kada su ti političari Francuzi, ili kada reakcije koje se citiraju dolaze iz francuskih izvora? I od kada je ova dosadna novinarska navika postala toliko rasprostranjena? Biće da se pojavila u relativno bliskoj prošlosti, ili barem nakon što su Šarl de Gol i Džon F. Kenedi bili predsednici. Prvi je bio strog i probirljiv puritanac, koji svojoj ženi Ivon nikada nije dao ni najmanji povod da se požali, dok je drugi bio neverovatan razvratnik, koji je otišao toliko daleko da je u svoju spavaću sobu u Beloj kući doveo „mafijašku žensku“. Ali je ipak američka kultura, koja Kenedija posmatra skoro kao viteza Galahada, navodno ta koju je lako šokirati, dok u Francuskoj – ah, la France – preovlađuju otvoreniji i zreliji stavovi.
Nije moguće da Francuska i njeni simpatizeri tvrde da pokušaj silovanja sobarice neće prouzrokovati čak ni podignutu obrvu u navodno prefinjenim pariskim salonima? (Na kraju krajeva, beskrajno citirani Fransoa Miteran je možda i imao vanbračnu ćerku, ali se ozbiljno potrudio da to ostane tajna što je duže bilo moguće.) Problem nastaje kada obe vrste seksualnog ponašanja pomenete u istoj rečenici. Sličan problem proističe iz uverenja da Amerikanci ne tolerišu bračna neverstva svojih političara.
Uzmimo za primer dva skorašnja incidenta sa ove strane Atlantika: impičment Bila Klintona i iznuđenu ostavku Pola Volfovica na mesto predsednika Svetske banke. Slušajući one koji su u to vreme branili Klintona, pomislili biste da je impičment bio samo posledica oralnog seksa u Ovalnoj sobi (što francuskim pristalicama predstavlja nepresušni izvor tobožnje zabave i neverice), a slušajući one koji su klevetali Vulfovica, morali biste da poverujete da je on jednoj službenici banke sa kojom je bio u ljubavnoj vezi obezbeđivao posebne privilegije.
Međutim, Klintonov problem je proistekao iz činjenice da je on iskorišćavao službenicu Bele kuće, a onda o tome lagao pod zakletvom tokom sudske parnice. Parnica je rezultat incidenta u kome je Klinton iskoristio svoj položaj da se „nabaci“ mladoj ženi koja je radila za njega. Klintonu nije bilo dovoljno što je naterao ceo svoj kabinet da mu se pridruži u laganju, već je iskoristio svoje zaposlene i kako bi sugerisao da ga Monika Levinski „proganja“. U ovakvu optužbu, koja predstavlja tešku klevetu, možda bi se čak i poverovalo da Levinski nije imala dokaze. Ovo izuzetno podlo ponašanje imalo je za posledicu isplivavanje mnogih optužbi iz prošlosti. One uključuju optužbe za prisiljavanje na seksualni odnos, što se svodi na silovanje, koje je iznelo nekoliko kredibilnih svedoka. (Priča o ovom odvratnom ponašanju ispričana je u mojoj knjizi No One Left To Lie To.) Međutim, većina Amerikanaca je sve ovo prihvatila olako, smatrajući to „sitni prestupom“ ili privatnom stvari. Dvojica Klintonovih na brzinu regrutovanih duhovnih savetnika, Džesi Džekson i Bili Graham, čak su pokušali da brane ispoljavanje njegovih posebnih potreba kao alfa mužjaka, previđajući ključnu činjenicu – da se celokupna njegova odbrana svodila na poricanje da se ono za šta ga optužuju ikada desilo. Džesi Džekson je zatim priznao da je otac vanbračnog deteta, a da to nije imalo nikakav primetan uticaj na učestalost njegovih pobožnih javnih nastupa. Prema tome, izgleda da američka javnost ipak nije toliko stroga koliko ona sama veruje da jeste, ili koliko to drugi veruju.
Šaha Riza bila je viša službenica Svetske banke i pre nego što je Pol Vulfovic imenovan za predsednika te organizacije, a njihova duga i stabilna veza nije bila nikakva tajna. Odluka da se njoj pronađe drugo radno mesto doneta je kako bi se izbegao čak i najmanji privid bilo kakvog konflikta interesa. Nije postojala ni trunka mogućnosti da je u pitanju bilo kakva vrsta seksualnog uznemiravanja ili iskorišćavanja. Međutim, politička osveta, u kojoj su vrlo aktivno učestvovali mnogi važni akteri iz Evrope, dovela je do situacije u kojoj je postalo nemoguće da Vulfovic ostane na čelu Svetske banke. Uporedite to sa pismom koje je poslato istražiteljima kojima je MMF dao zadatak da ispitaju „vezu“ između Štros Kana i Piroške Nađi, službenice koja je bila predmet neželjene pažnje, i koja joj je na kraju podlegla. Osporavajući zaključak da njihova veza zadovoljava definiciju pojma „obostrane saglasnosti“, ona je opisala Štros Kana kao „čoveka koji pati od problema zbog koga može biti nepodoban da bude na čelu institucije u kojoj postoje osobe ženskog pola koje su mu podređene.“ (Delikatan način na koji je ona ovo sročila je donekle prevaziđen izjavom Tristan Banon, mlade novinarke koja je tvrdila da je bila žrtva pokušaja silovanja od strane Štros Kana, tokom kog se on ponašao kao „napaljeni majmun,“) I uprkos tome, MMF je odlučio da će u slučaju Piroške Nađi formalno izvinjenje biti dovoljno, jer nije došlo do zloupotrebe vlasti. Ko je, zapravo, ovde pokazao neverovatnu naivnost u seksualnim pitanjima?
Okasneli raspad braka Švarcenegera i Šriverove, kao i neprijatna situacija u koju su „socijalni konzervativci“ doveli Njuta Gingridža, naizgled reafirmišu ideju da raspad braka i politička karijera u Americi ne idu lako zajedno. Međutim, u Parizu se otvoreno govori da je Štros Kan bio žrtva neke vrste nameštaljke. Naravno da u obe reakcije postoji velika količina licemerja. Međutim, kada se one međusobno uporede, „šokiranost“ Francuza se u mnogo manjoj meri može smatrati „zrelijom“ reakcijom.
Slate, 18.05.2011.
Prevela Bojana Obradović
Peščanik.net, 25.05.2011.