U moru publikacija posvećenih oslobađanju Hodorkovskog, mnogi autori s ukusom i podrobno raspravljaju o tome zašto je Putinov najznamenitiji zatvorenik pušten na slobodu. Predlažu se razne oštroumne verzije terija zavere. Na fonu ovih zanimljivih diskusija, iz fokusa javnog mnjenja je potpuno nestalo jedno, po našem mišljenju mnogo važnije pitanje: a zašto je Hodorkovski uopšte morao da provede deset i kusur godina u tom kaznenom paklu? Šta je zapravo bio njegov prestup?
„Gordost“ – uslužno nam suflira kremaljska propaganda kroz usta publiciste hitno poslatog na ručak s tek oslobođenim Hodorkovskim: „Hodorkovski je veoma tačno izmerio i ocenio svoju kaznu. On smatra da je iskupio svoj greh. Uostalom, baš kao što je i on sam to objasnio na svojoj prvoj konferenciji za novinare u Berlinu.“
Teza o „gordosti“ nije nova. Ona se organski nastavlja na priču o „nadmenosti“ koju je sve godine zatočeništva Hodorkovskog razglašavao gospodin Jurgens, glasnogovornik ulizičkog Saveza ruskih industrijalaca i preduzetnika. Čak i kada bi tim „zaslužnim“ ljudima poverovali, ovo tumačenje događaja ne nudi nikakvo objašnjenje. Nadmenost i gordost se ne mogu svrstati u uzroke. To su samo posledice kojima se zaobilazno objašnjavaju emotivna stanja i neki postupci Hodorkovskog nakon nesreće koja je zadesila njega i njegovu kompaniju.
Budući da se ovde radi ne toliko o ličnoj sudbini Hodorkovskog, koliko o sudbini ekonomskog i političkog sistema postkomunističke Rusije, meni se zapravo čini da poslovni svet i politička klasa Rusije potpuno svesno izbegavaju ozbiljnu analizu događaja iz 2003. I stvarno, ruska „elita“ se tokom čitave njene četvrtvekovne istorije pokazala kao prilično nedolična. Dozvoliću sebi tu slobodu da prekršim ovu kolektivnu omertu i da vam, oslanjajući se na neke fragmente biografije Hodorkovskog, ponudim svoj kratki kurs istorije novog ruskog kapitalizma.
Hodorkovski i ja smo se površno poznavali, pisali jedan drugom dok je bio u zatvoru, a prva pisma smo počeli da razmenjujemo još 1997. Hodorkovski je tada u Nezavisnoj gazeti objavio jedan dugačak tekst (na celoj stranici), članak čiji bi se sadržaj ukratko mogao svesti na sledeću tezu: „Najunosniji posao u Rusiji je politika i tako će uvek biti. Mi smo među sobom bacali kocku ko će od nas otići u vladu. Kocka je pala na Vladimira Potanjina i on je na tom mestu mnogo toga uradio za svoju kompaniju ONEKSIM. Sledeći put će u vladu poći neko drugi.“
Kao što vidite, sasvim u duhu čuvenog trijumfalističkog manifesta Borisa Berezovskog, objavljenog u oktobru 1996: „Mi, nas sedmorica najbogatijih biznismena u Rusiji, uložili smo ogroman novac u predizbornu kampanju Jeljcina, unajmili Čubaisa kao glavnog menadžera te kampanje i na kraju Jeljcinu obezbedili pobedu. Sada je došlo vreme da uberemo plodove naše pobede i da zauzmemo ključna mesta u vladi“. I tu nema ničeg čudnog, jer budući da je Hodorkovski tada bio jedna od ključnih figura te grupe „sedmorice bankara“ (семибанкирщина) i on je, kao i svi ostali, isto tako mislio. Pri čemu su svi oni iskreno smatrali da sve što je dobro za njih, mora biti dobro i za celu zemlju.
Ja sam tada redovno pisao za Moscow Times i u svojoj rubrici sam se oštrom kritikom obrušio na članak Hodorkovskog. Na ugovoreni dan, za mene sasvim neočekivano, moja se kritika nije pojavila na stranicama novina. Ispostavilo se da je značajan deo akcija MT pripadao banci Menatep, pa je američki urednik, taj reprezent i nosilac vekovnih tradicija slobodne štampe, odlučio da se za svaki slučaj osigura, i od vlasnika zatraži dozvolu za objavljivanje. I ovde Hodorkovskom treba odati priznanje: odmah je izdao naređenje da se moj članak obavezno objavi.
Da, Hodorkovski je bio jedan od onih koji su u tim burnim godinama prvobitne akumulacije ruskog kapitala bili imenovani od strane superbogate ruske, a u nekim slučajevima još uvek sovjetske birokratije, da rukovode ogromnim nasledstvom samourušene sovjetske ekonomije. O tome je u svom pismu iz tuđine, upućenom redakciji lista Komersant, s obezoružavajućom otvorenošću, čak s prostodušnošću, pisao i Boris Berezovski: „Bilo ko ko tih godina nije sedeo skrštenih ruku, mogao je podmićujući činovnike, za praktično beznačajne sume novca dobiti ogromne komade državnog vlasništva.“
Oligarh nije samo veoma bogat čovek. Bil Gejts ili Sergej Brin su takođe veoma bogati ljudi, ali njih niko ne svrstava među oligarhe. Oligarhija je binarni odnos biznisa i vlasti. A ruski model oligarhijskog kapitalizma je model u kojem najkrupniji biznismeni mogu da rade i uvećavaju svoju imovinu isključivo zahvaljujući takozvanom administrativnom resursu, to jest zahvaljujući svojim tesnim vezama u vrhovima vlasti, model u kojem se birokratija enormno bogati i cveta. Ponekad se događalo da je ovo stapanje novca i vlasti bilo dovedeno i do svog logičnog završetka, do stvaranja svojevrsne „personalne unije“. Potanjin je recimo bio potpredsednik vlade, a Berezovski zamenik sekretara Saveta bezbednosti.
Kao i ostali ruski oligarsi, milijarder Mihail Hodorkovski je izrastao iz tog rodoskvrnog saveza Novca i Vlasti. Tokom druge polovine 90-ih, njega je pratila prilično loša reputacija na Zapadu. Zapadni manjinski akcionari koje je Hodorkovski, obilato se koristeći tim istim administrativnim resursom, grubo izbacivao iz svojih kompanija, protiv njega su vodili čitav niz sudski procesa. Ali na jednoj od sledećih etapa svoje poslovne karijere, Hodorkovski je bio prvi ruski oligarh koji je postao svestan dve suštinski važne stvari. Prvo, da bi JUKOS od strane svetskog elitnog biznisa bio prihvaćen kao ravnopravna kompanija, ova firma bi morala principijalno da promeni model ponašanja koji je stekla radeći u uslovima ruskog banditskog kapitalizma. I drugo, što je mnogo važnije, pupčana vrpca kojom je novorođeni ruski kapitalizam bio vezan za vlast i koja se 1997 još uvek toliko sviđala Hodorkovskom, ne samo da nije bila prekinuta, već je vrlo brzo narasla u ogromno i nezasito debelo crevo. Za samo nekoliko godina, u taj mračni mehur je upala i piramida nastala besomučnim štancovanjem kratkoročnih državnih obveznica, i prvobitne založne licitacije, i novonastale imperije raznih abramoviča, timčenka, kovaljčuka, rotenberga.
Uspeh svih preduzetnika u Rusiji nije zavisio od organizacije efikasne proizvodnje i stvaranja uslova za uspešnu konkurenciju, već isključivo od stepena bliskosti ili direktne pripadnosti „vladajućoj vertikali“, od umešnosti u eksploataciji svog administrativnog resursa – malog ili povećeg parčeta države – i od apsolutne lojalnosti rukovodećoj brigadi i njenom šefu. Tako se rodio mutant kontinuirane nomenklaturne privatizacije forever, nakazna pojava koja proždire zemlju lišavajući je bilo kakve istorijske perspektive.
Hodorkovski je toj tendenciji počeo da se suprotstavlja spontano, kao državnik, i pre svega svojim ličnim primerom. On je svoju kompaniju učinio potpuno transparentnom, u nju uveo zapadni sistem knjigovodstva i korporativnog upravljanja, otvoreno pokazao i objavio svoje prihode, počeo da troši velike sume novca na socijalne i obrazovne projekte. Izlazak iz senke ga je učinio potpuno nezavisnim od birokratije i vlasti. Bivši oligarh se pretvorio u savremenog poslovnog čoveka koji svoje poslove vodi kako nalažu pravila otvorene ekonomije XXI veka.
On je za deset godina prošao put od oligarha Savla do modernizatora Pavla, put kojim su američki robber barons prolazili čitava tri pokolenja. I upravo se u toj njegovoj silovitoj poletnosti krila glavna opasnost. Na čuveni sastanak Putina sa biznismenima, u februaru 2003, Mihail Hodorkovski je došao potpuno ubeđen u to da je reorganizacija ruskog privrednog i poslovnog sistema više nego neophodna. Njegov plan da se Putinu predoči neophodnost promena pravila igre koja će se, ako se po njima i dalje budu rukovodili, pogubno odraziti na sudbinu zemlje, prethodno je bio usaglašen s tadašnjim rukovodiocem predsedničke administracije Aleksandrom Vološinom, s njegovim prvim zamenikom Dmitrijem Medvedevim i s čitavim rukovodstvom Saveza ruskih industrijalaca i preduzetnika.
Plan i koncepcija Hodorkovskog je tobože od svih bila odobrena i istovremeno je bilo dogovoreno da će njihovu opštu poziciju Putinu predočiti jedan drugi preduzetnik, Aleksandar Mamut. On se tog presudnog dana razboleo, te je na kraju krajeva sam Hodorkovski morao da referiše Putinu njihov zajednički stav. Njegova primedba „gospodine predsedniče, vaši birokrati su korupcionaši i lopovi“, umesno ilustrovana krađom od 600 miliona dolara skrivenoj iza kupovine državnog „Rosnjefta“ privatnim „Severnim njeftom“, nije bilo trivijalno rusko tužakanje caru-baćuški njegovih nemarnih i prepredenih slugu. Poruka Hodorkovskog je bila mnogo ozbiljnija: „Ja svoje poslove hoću da vodim po novim pravilima otvorenog, konkurentnog, od birokratije nezavisnog i u potpunosti zakonitog poslovanja. Mnoge moje kolege su spremne da slede moj primer. To je jedini način da našu ekonomiju izvedemo iz ćorsokaka banditskog kapitalizma u koji smo je svi mi, zajedno s vama, poslednjih godina doveli. Jedino ćemo tako uspeti da spasemo zemlju od zastoja i marginalizacije na koju je inače osuđena. Ali mi sami nismo u stanju da prekinemo tu poročnu vezu Novca i Vlasti. Za jednu takvu operaciju morala bi se pripremiti i sama vlast, cela njena birokratska mašinerija i u tome je vaša istorijska odgovornost gospodine predsedniče.“
Predsednik nije poželeo da razume smisao njegove poruke ili ju je zapravo odlično razumeo, ali ne kao predsednik već kao šef korporacije koga zanima i njegov lični merkantilistički „intereščić“ u svemu tome. Posao „Putin – Abramovič“ (prodaja Sibnjefta Gaspromu) obavljen godinu dana kasnije, a koji je zapravo klasični rimejk operacije „Bogdančikov – Vavilov“ gde je 600 miliona dolara zamenjeno za 13,6 milijardi, događaj je koji, mada spretno zamagljen, nagoveštava baš to.
Tako je Hodorkovski, otkrivši nedoličnu tajnu vrhuške režima, ne podozrevajući ništa, udario u veoma bolno mesto samog vrha vlasti. Očigledno da je petrogradska brigada već tada imala razrađenu šemu keširanja imovine „ispravnih“ članova ruske oligarhije i fantastičnog ličnog bogaćenja. Afera oko „Severnog njefta“, zapravo je bila samo skromni probni prvenac čitave ove operacije.
Vreme je pokazalo da je Hodorkovski bio u pravu. To što je on predlagao i to što je poslednjih par godina pred njegovo hapšenje i sam radio, sve je to bilo usmereno ka izlazu zemlje iz zamke oligarhijskog kapitalizma, usmereno na stranu koja nikako nije odgovarala birokratiji i njenim oružanim odredima, pripadnicima službi bezbednosti. I zato su se svi oni, čim su naslutili Putinovu komandu „drž’ ga!“, tako krvožedno bacili na svoju žrtvu. Put Hodorkovskog je bio put razdvajanja poslovne delatnosti od vlasti, put koji bi ih lišio te slatke uloge na koju su se već bili navikli. Hodorkovski je zapravo predložio ukidanje reketiranja čitave ruske ekonomije, od naftnih kompanija, pa do prodavnica nameštaja i najobičnijih kioska za prodaju prehrambenih proizvoda.
Ofanziva bezbednjaka na sve poslovne strukture koja je potom nastupila, nije bio borbeni pohod za obnovu socijalne pravde, već bunt dolarskih milionera protiv dolarskih milijardera, ne demontaža poročnog sistema kriminalnog kapitalizma, već borba za preraspodelu vlasti i imovine unutar tog istog sistema. Hodorkovski je bio kažnjen ne zato što je bio oligarh, već zato što se usudio da to više ne bude.
Najpodliju ulogu u ideološkoj opravdanosti obračuna sa Hodorkovskim i učvršćivanju sistema banditskog kapitalizma u Rusiji odigrao je referat pod nazivom Država i oligarhija, tekst koji su od Saveta za nacionalnu strategiju naručili bezbednjaci. U njemu su svi predznaci bili prosto zamenjeni suprotnima. Hodorkovski je bio predstavljen kao vođa zavere koju su organizovali oligarsi, a pripadnici službi na čelu s Putinom, kao zaštitnici državnih interesa. Dobro, što se njih tiče je ionako sve bilo jasno. Ali šta je sa pripadnicima poslovnog sveta i liberalima u vlasti, sa svim tim ljudima koji kao da su bili spremni da podrže Hodorkovskog? Kuda su svi oni nestali kada je započet obračun sa Hodorkovskim? Niko od njih se nije javio da ga zaštiti.
Lakejske ovacije koje su delegati 13. kongresa Saveza ruskih industrijalaca i preduzetnika ubrzo posle hapšenja Hodorkovskog priredili V.V. Putinu, po svom trajanju i ulizičkoj ushićenosti se može uporediti isključivo sa ovacijama koje su delegati 17. kongresa VKP(b) 1934. priredili J.V. Staljinu. Burni, beskrajno dugi aplauzi, svi ustaju da ne bi seli (u zatvor), a i jedni i drugi imaju sasvim dovoljno razloga da ne vole tog onižeg surovog čoveka kome tako mahnito aplaudiraju i kojeg se ozbiljno plaše.
I jedni i drugi su tajnim glasanjem, sa šakama stisnutim u šipak, tog trenutka donosili svoje poslednje političke odluke u životu. Delegati kongresa pobednika su, tajno ubacivši još nekoliko desetina crnih loptica u glasačku kutiju, izabrali svog novog generalnog sekretara, a delegati kongresa pobeđenih su na mesto već uhapšenog Hodorkovskog, izabrali novog člana uprave Saveza ruskih industrijalaca i preduzetnika. Oba kongresa su simbolično označila granicu smene postrevolucionarih elita. Onaj iz 1934 – smenu lenjinske staljinskom, a ovaj iz 2003 – smenu jeljcinske putinskom. Razume se da je ova s početka XXI veka bila neuporedivo manje krvoločna od one u prvoj polovini XX. Svi koji su za to bili zainteresovani mogli su da emigriraju. A ostali potanjini i fridmani, položivši svoje oružje pred Ordenom mača i štita (grb KGB) i davši zakletvu na vernost, mogli su da sačuvaju svoj osnovni kapital, nekretnine, naložnice i još kojekakve sitnice.
Ali je zato sva jeljcinska elita (oligarsi prvog reda, „liberalni reformatori“, ideološko osoblje režima) otišla s vodećih mesta, i to skrušeno i sasvim pokorno.
U svoje vreme je veliki broj istraživanja bio posvećen pitanju kako to da je lenjinska garda toliko pokorno pošla pod nož staljinskih represija. Čak su pred zidom za streljanje nastavljali da uzvikuju: „Živeo Josif Visarionovič!“ Među njima je bilo ljudi izuzetno hrabrih koji su tu svoju hrabrost pokazali u toku Građanskog rata i ljudi natprosečno pametnih koji nisu mogli da ne predvide kuda će ih taj tok događaja odvesti. Ali budući da ju je ona sama, korak po korak prilježno gradila, prema njoj bila apsolutno lojalna, vrlo udobno se u nju smestila i s njom zajedno vršila sva zlodela uključujući i uništavanje miliona ruskih seljaka tokom godina kolektivizacije – boljševička nomenklatura nikako nije mogla da se odupre staljinskoj diktaturi. Strasno želeći da ostane unutar sistema, ona je aplauzima podržavala sve staljinske represije, uključujući i streljanja svoje sopstvene braće i žena. Staljinizam za njih nije bio poricanje lenjinizma. On je za njih bio njegov logičan i sasvim prirodan produžetak.
Po istom principu i s jednakim motivima, funkcionisala je i jeljcinska elita. Jednom pustivši u rad mehanizam kontinuirane nomenklaturne privatizacije koja će u očima velike većine stanovništva zauvek ostati nepravedna, a za ekonomiju zemlje pogubna, ona više nije umela da nađe demokratski put za očuvanje vlasti i imovine. Njoj je zatrebao ruski Pinoče koji će „gvozdenom rukom povesti Rusiju putem budućih liberalnih reformi“, a što je na njenom jeziku značilo dozvoliti joj da i dalje s lakoćom cedi novac kroz crevo administrativnog resursa. Ona nije podržala Hodorkovskog ne zato što se toliko bojala Putina. Ona se mnogo više bojala toga da ostane bez Putina, da ostane nasamo sa zemljom i narodom, nasamo s njoj tako tuđom otvorenom ekonomijom i slobodnom konkurencijom koju joj je predlagao Hodorkovski.
Prošlo je već više od deset godina, a svi oni još uvek stoje na tom istom kongresu, spušenih gaća i rukama podignutim u vis frenetično aplaudirajući. O tome veoma otvoreno govori nedavno objavljeni referat ideološkog štaba ostataka „jeljcinske elite“, Komiteta za građanske inicijative: „Članove elite možda i muči veoma ozbiljna ljutnja i nezadovoljstvo time što se zapravo dogodilo, ali njih mnogo više muči strah od svih onih koji nisu „uključeni u piramidu koju drži sprega imovine i vlasti“.To su najširi slojevi stanovništva, od elitnih grupa na periferiji, pa do ogromnih klastera potpuno upropašćenog društva. Za njih je Putin politički zaklon bez kojeg današnji režim jednostvano ne bi mogao da opstane.“
Pri visokoj ceni nafte, ovakav sistem dosta dugo može da stagnira, ali on je za bilo kakav sadržajni razvoj, bilo kakvu poslovnu inicijativu i bilo kakve inovacije u principu apsolutno nesposoban. I Hodorkovski je pre 11 godina baš to, na pristupačan način pokušao da objasni Putinu.
Stvarno, neverovatna gordost! A oni što su manje gordi, poput Putina ili Abramoviča, nesmetano su nastavili (i danas nastavljaju) da kradu. Za rezultat imamo to da su i Hodorkovski, i naša zemlja, nepovratno izgubili 11 dragocenih godina života. On se najzad isčupao iz Putinovog carstva mrtvih, a mi smo evo, u njemu i dalje ostali. Ali on nama ništa nije dužan. On je još 2003. učinio sve što je mogao. On je kao onaj heroj iz romana Kena Kizija (do đavola!), makar probao, makar pokušao da promeni nešto.
Radio Sloboda, 13.01.2014.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 03.02.2014.