To da će se nešto slično dogoditi – od samog početka je bilo jasno. Ali da će se sve odigrati tako brzo – to ni najmaliciozniji komentatori nisu mogli da predvide. Brzo se pokazalo da temelji ambicioznih planova o stvaranju nekakvog „strateškog“ saveza između Rusije, Turske i Irana leže ne na pesku, već na (oprostite na izrazu) žitkom dreku. Povoljan vetar planovima koji će, naravno, odlučujuće uticati u jačanju strateškog potencijala Moskve na Srednjem Istoku, dali su pomirenje Rusije i Turske krunisano susretom Putina i Erdogana, a odmah zatim i pristanak Irana da nam privremeno ustupi par vazdušnih vojnih baza na svojoj teritoriji. Međutim, našim vajnim stratezima je jedva nedelju dana bilo dozvoljeno da se prse i trse, i da se na sva zvona hvale našim novim geopolitičkim planovima i tekućim uspesima. Ubrzo posle toga, Iranci su „zamolili“ naše vojnike da napuste vazdušnu bazu Hamadan. A što je najgore, oni su uz tu svoju „molbu“ priložili i krajnje uvredljiv garnirung. Ministar odbrane Irana Husein Dehgan, javno je iskritikovao Rusiju zbog oglašavanja činjenica o zajedničkoj vojnoj saradnji, bez prethodnog dogovora sa Iranom. „Razume se da Rusi hoće da pokažu da su svetska supersila, da su uticajni i da su aktivni činilac bezbednosti u celom svetu, pa i u bliskoistočnom regionu. Međutim, nadmenim i kočopernim razglašavanjem ove informacije, naši moskovski prijatelji su pokazli do koje mere oni ne uvažavaju svoje partnere“ – rekao je Dehgan. I što je dodatno poražavajuće, povodom svih tih očiglednih uvreda čak se ni Marija Zaharova, naša nadaleko čuvena midovska specijalistkinja za svađu sa čitavim svetom ni jednom jedinom rečju nije oglasila.
A nakon par dana, Turska je započela svoju kopnenu operaciju u Siriji. Turski tenkovi su ušli u područje grada Džerablus koji je potom ubrzo prešao u ruke opozicionih grupa koje kontroliše Ankara. Ova operacija je izvedena uz podršku snaga koalicije koju predvode Sjedinjene Američke Države. Asadov režim kojeg kao što znamo podržava Kremlj, obratio se svetskoj javnosti sa saopštenjem da je Turska izvršila oružanu agresiju na Siriju. Prema tome, Turska ne samo da nije u savezu sa Rusijom, već direktno ugrožava njene interese na Bliskom i Srednjem istoku. Postalo je očigledno da Ankara nema nameru da toleriše širenje teritorija pod kontrolom Kurda i da je to za nju mnogo važnije od mira s Moskvom.
Ponovo se pokazalo da je realan svet nešto komplikovaniji od sveta Realpolitik 19. veka, vremena u kojem i dan-danji obitava Kremlj.
Logika kremaljskih analitičara je najblaže rečeno primitivna. Svaka zemlja koja spovodi politiku suprotnu interesima slobodnog sveta, ranije ili kasnije će pasti pod udar međunarodne izolacije i biti izopštena iz međunarodne zajednice. I tu je Kremlj video svoju šansu. Rusija, koja se zbog aneksije Krima i tajnog rata u Donbasu takođe našla pod udarom međunarodne izolacije, stvoriće savez izopštenih zemalja i pretvoriti ga u efikasan instrument Moskve u borbi protiv Zapada. Ali ova strateška konstrukcija ima jednu prilično očiglednu grešku: savremeni izopštenici imaju svoju sopstvenu gordost. Oni nemaju nameru da budu samo figure koje će neko drugi pomerati po šahovskoj tabli međunarodne politike. Na međunarodnoj političkoj sceni oni sebe vide u ulozi potpuno ravnopravnih igrača. Zato je iranskog ministra odbrane tako pogodila želja Rusije da vojnu saradnju s Teheranom iskoriti za pokazivanje svoje nadmoći u srednjeistočnom regionu. Zemlje izopštenice, osim toga što imaju i svoje geostrateške planove, hoće samostalno da odigravaju svoje kombinacije, da se same suprotstavljaju Zapadu – pre svega SAD. U trgovini sa Zapadom, one same, bez učešća Rusije, žele da postavljaju svoje političke uslove.
Za Putina to ne bi smelo da bude neko iznenađenje. On se na samom početku svoje predsedničke karijere već sudario sa ovim problemom. Putin je 2000. godine posetio Pjonjang i tamo vodio pregovore s Kim Džong Ilom, tadašnjim Vrhovnim vođom Severne Koreje. Izuzetno ponosan na svoj diplomatski uspeh, on je nakon ove posete objavio svetu da mu je severnokorejski diktator obećao da će obustaviti nuklearni program namenjen potrebama armije. Bukvalno sledećeg dana, Kim Džong Il je izjavio da se šalio, jer kao što sam već pomenuo, izopštenici imaju svoju sopstvenu gordost. Njima ni na kraj pameti nije da budu sluge Kremlja.
Ежедневный журнал, 25.08.2016.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 31.08.2016.