Govor Predsednika Obame na komemoraciji na Univerzitetu Arizona žrtvama atentata u Tusonu. Obama je govorio pred hiljadama studenata i građana koji su došli da odaju počast Gabrijeli Gifords i ostalim žrtvama ovog napada.

Porodicama žrtava, svima koji su ih smatrali prijateljima, studentima ovog univerziteta, državnim predstavnicima koji su se okupili ovde večeras, i stanovnicima Tusona i Arizone poručujem: ovde sam večeras kao Amerikanac koji, kao i svi Amerikanci, danas kleči zajedno sa vama u molitvi, a biće uz vas i sutra.

Nema reči koje mogu da popune prazninu koja se tako nenadano pojavila u vašim srcima. Ali jedno znam: večeras je ovde i nada jedne nacije. Zajedno oplakujemo one koji su poginuli. Pridružujemo vam se u vašem bolu. I priključujemo vam se u vašoj veri da će se kongresmenka Gabrijela Gifords i druge preživele žrtve ove tragedije oporaviti.

Kao što piše u Svetom pismu: Al veseli vodom svojom reka jedna Božiji grad,

Svevišnjega sveti stan. Bog je usred njega i on se ne koleba. Od rane mu zore Bog pomaže.

U subotu prepodne, Gabi, njeni saradnici i mnogi glasači okupili su se ispred supermarketa koristeći svoje pravo na mirno okupljanje i slobodu govora. Oni su sledili osnovni princip demokratije onako kako su to zamislili osnivači naše države – predstavnici naroda odgovaraju na pitanja svojih glasača, kako bi njihove brige preneli čelnicima naše države. Gabi je to nazivala „kongresom na vašem ćošku“ – što je savremena verzija Linkolnove vladavine naroda i za narod.

Bio je to tipičan američki događaj, uništen mecima napadača. A šest ljudi koji su izgubili živote u subotu – takođe predstavljaju ono što je najbolje u Americi.

Sudija Džon Rol služio je našem pravnom sistemu skoro četrdeset godina. Rola, koji je diplomirao na ovom fakultetu, predložio je za federalnog sudiju Džon Mekejn pre dvadeset godina. Na to mesto postavio ga je predsednik Džordž H. W. Buš. Rol je postao glavni federalni sudija države Arizona. Njegove kolege opisivale su ga kao najvrednijeg sudiju u devetom okrugu. On se vraćao sa crkvene mise i odlučio da zastane i pozdravi se sa svojom predstavnicom. Džon je za sobom ostavio svoju voljenu ženu, Morin, tri sina, i petoro divne unučadi.

Džordž i Doroti Moris – koju su prijatelji zvali Dot – bili su par još iz srednje škole. Venčali su se i rodile su im se dve ćerke. Sve u životu radili su zajedno, putujući po zemlji u svom džipu, uživajući u onome što su njihovi prijatelji nazivali pedesetogodišnjim medenim mesecom. Kada se začula pucnjava, Džordž, bivši marinac, instinktivno je pokušao da zaštiti svoju ženu. Oboje su pogođeni. Dot je umrla.

Filis Šnek, koja je rođena u Nju Džersiju, posle penzionisanja se preselila u Tuson jer joj je dosadio sneg. Međutim, svakog leta bi se vraćala na istok, gde je bio centar njenog sveta sa njeno troje dece, sedmoro unučadi, i dvogodišnjom praunukom. Filis, vešta vezilja kiltova, često je sedela i radila ispod svog omiljenog drveta. Ponekad je šila i kecelje sa logom lokalnih bejzbol timova, koje je poklanjala crkvi u kojoj je volontirala. Ovoj pristalici republikanske partije Gabi je postala simpatična, i želela je da je bolje upozna.

Dorvan i Mejvi Stodard zajedno su odrasli u Tusonu – pre sedamdesetak godina. Njihovi životni putevi su se razdvojili i svako od njih je osnovao svoju porodicu. Međutim, posle smrti svojih supružnika, vratili su se u Tuson kako bi, po rečima jedne od Mejvinih ćerki, „ponovo postali momak i devojka“. Kada nisu bili na putu u svojoj kamp prikolici, mogli ste ih videti nedaleko odavde, kako u Hristovoj crkvi u Mauntn aveniji pomažu ljudima kojima je ta pomoć bila potrebna. Dorvan, građevinski radnik u penziji, provodio je slobodno vreme vršeći sitne popravke u crkvi, u pratnji njihovog psa, Taksa. Njegov poslednji nesebičan čin bio je da svojim telom zaštiti ženu, žrtvujući svoj život da bi spasao njen.

Sve što je Gejb Zimerman radio, radio je sa strašću – ali njegova prava strast bili su ljudi. Kao direktor u Gabinoj kancelariji za programe pomoći, on je brige hiljada njenih birača preuzeo kao svoje, zalažući se da stariji građani dobiju beneficije zdravstvenog osiguranja koje su zaslužili, da veterani dobiju medalje i brigu koju su zaslužili, da vlada radi za obične ljude. Gejb je za sobom ostavio svoje roditelje, Rosa i Emili, brata Bena i svoju verenicu Keli, sa kojom je planirao da se oženi sledeće godine.

A tu je i devetogodišnja Kristina Tejlor Grin. Kristina je bila odlična učenica, volela je da pleše, bavila se gimnastikom i plivanjem. Često je govorila da želi da bude prva žena koja će igrati u prvoj bejzbol ligi, a kako je bila jedina devojčica u svom timu, svi su verovali da je to moguće. Poštovala je život kao retko koja devojčica njenih godina. Ponekad bi podsetila svoju majku „Mi smo tako srećni. Imamo najbolji život“. A na tu svoju sreću uzvraćala je time što je pomagala deci koja su imala manje sreće u životu.

Naša srca su slomljena njihovom iznenadnom smrću. Naša srca su slomljena – pa ipak, ima razloga da budu ispunjena.

Naša srca su puna nade i zahvalnosti za trinaestoro Amerikanaca koji su preživeli atentat, uključujuću i kongresmenku koju su mnogi od njih u nedelju došli da vide. Upravo sam se vratio iz Univerzitetskog medicinskog centra, samo kilometar i po odavde, gde se i u trenutku dok ovo govorim naša prijateljica Gabi hrabro bori za oporavak. I mogu vam reći jednu stvar – ona zna da smo mi ovde, zna da je volimo i zna da ćemo je hrabriti na teškom putu koji joj predstoji.

Naša srca su puna zahvalnosti za one koji su spasli druge. Zahvalni smo Danijelu Hernandezu, volonteru u Gabinoj kancelariji, koji se probio kroz haos da pomogne svojoj šefici, zbrinjavajući njene rane kako bi je održao u životu. Zahvalni smo ljudima koji su oborili napadača na zemlju kada je ovaj zastao da ponovo napuni oružje. Zahvalni smo tanušnoj šezdesetjednogodišnoj Patriciji Marš, koja je uspela da napadaču otme municiju, i time sigurno spase nekoliko života. I zahvalni smo doktorima i medicinskom osoblju hitne pomoći koji su dali sve od sebe da spasu povređene.

Ovi ljudi podsećaju nas da se heroizam ne ispoljava samo na bojnom polju. Oni nas podsećaju da za heroizam nije potrebna posebna obuka ili fizička snaga. Heroizam je ovde, svuda oko nas, u srcima velikog broja naših sugrađana, i samo čeka na poziv – kao što je to bio slučaj u subotu ujutru.

Njihovo ponašanje, njihova nesebičnost, izazov su i za svakog od nas. Oni postavljaju pitanje šta se, osim molitvi i izražavanja brige za žrtve, očekuje od nas koji nastavljamo dalje. Kako možemo da odamo poštu onima koji su poginuli? Kako možemo ostati verni uspomeni na njih?

Kada se dese ovakve tragedije, u našoj prirodi je da tražimo objašenja – da pokušamo da uvedemo neki red u haos, i damo smisao nečemu što deluje besmisleno. Svedoci smo da je nacionalna rasprava već započela, ne samo o motivima koji leže iza ovih ubistava, već o svemu, od prednosti zakona o bezbednosti oružja do nedostataka institucija mentalnog zdravlja. Veliki deo ovog procesa, ove rasprave o tome šta bi se moglo uraditi da bi se sprečile slične tragedije u budućnosti, predstavlja suštinski deo sprovođenja naše samouprave.

Međutim, u trenutku kada je naša javna rasprava postala oštro polarizovana – u trenutku kada jedva čekamo da krivicu za sva zla ovog sveta prebacimo na one koji misle drugačije od nas – važno je da zastanemo za trenutak i potrudimo se da razgovaramo jedni sa drugima na način koji isceljuje, a ne povređuje.

Biblija nam kaže da postoji zlo na ovom svetu, i da se užasne stvari dešavaju iz razloga koji prevazilaze ljudsko razumevanje. Ili po rečima Jova „svetlost sam očekivao, a mrak me obavi.“ Loše stvari se dešavaju, i mi se moramo čuvati jednostavnih obašnjenja u danima koji dolaze posle tragedije.

Jer, istina je da niko od nas ne može znati šta je tačno bio neposredan povod za ovaj strašni zločin. Niko od nas ne može sa sigurnošću znati šta je možda moglo da zaustavi metke, ili kakve su se misli krile duboko u svesti jednog nasilnika.

I zato – moramo ispitati sve činjenice koje su dovele do ove tragedije. Ne smemo i nećemo ostati pasivni u trenutku kada smo suočeni sa ovakvim nasiljem. Treba da budemo spremni da preispitamo stara uverenja kako bismo smanjili mogućnost nasilja u budućnosti.

Ali ono što ne smemo uraditi je da iskoristimo ovu tragediju kao još jednu priliku da se okrenemo jedni protiv drugih. Kada raspravljamo o ovim pitanjima, hajde da svi to radimo uz veliku dozu smernosti. Umesto da pokazujemo prstom jedni na druge i pripisujemo krivicu, hajde da iskoristimo ovu priliku da proširimo naše moralne pretpostavke, da jedni druge slušamo sa više pažnje, da izoštrimo svoja osećanja empatije i da podsetimo sebe na koje su sve načine povezane naše nade i naši snovi.

Na kraju krajeva, šta najveći deo nas čini kada izgubi nekoga u svojoj porodici – posebno ako taj gubitak dođe neočekivano. To nas izbaci iz naše dnevne rutine, i prisili da misli okrenemo prema  sebi. Razmišljamo o prošlosti. Pitamo se da li smo proveli dovoljno vremena sa roditeljima u njihovoj starosti. Da li smo im pokazali zahvalnost za sve ono što su za nas žrtvovali? Da li smo našem partneru govorili koliko ga beskrajno volimo, ne samo s vremena na vreme, već svakoga dana?

Nagli gubitak drage osobe razlog je da se okrenemo prošlosti – ali nas navodi i da gledamo u budućnost, da se zamislimo nad sadašnjošću i budućnošću, nad načinom na koji živimo svoje živote i gajimo odnose sa onima koji su još uvek sa nama. Možemo se zapitati da li smo pokazali dovoljno pažnje i velikodušnosti prema ljudima u našim životima. Možemo se zapitati da li se dovoljno dobro ponašamo prema našoj deci, ili zajednici kojoj pripadamo, i da li su naši prioriteti dobro postavljeni. Suočavamo se sa sopstvenom smrtnošću, i opomenom da u vremenu koje nam je preostalo na ovom svetu, a koje proleti tako brzo, ono što je važno nisu ni bogatstvo, ni status, ni moć, ni slava – već koliko smo voleli, i kakvu smo ulogu, koliko god ona mala bila, odigrali u poboljšanju života drugih.

Taj proces preispitivanja, proces u kome se trudimo da svoje vrednosti uskladimo sa svojim postupcima – verujem da je to ono što ova tragedija od nas zahteva. Jer oni koji su povređeni, oni koji su ubijeni – oni su deo naše porodice, deo američke porodice koja broji 300 miliona. Možda ih lično nismo poznavali, ali sigurno vidimo sebe u njima. U Džordžu i Dot, u Dorvanu i Mejvi, mi prepoznajemo trajnu ljubav prema našim muževima, našim ženama, našim životnim partnerima. Filis – ona je naša mama ili baka; Gejb naš brat ili sin. U sudiji Rolu, mi prepoznajemo ne samo čoveka koji je cenio svoju porodicu i izvrsno radio svoj posao, već i čoveka koji predstavlja oličenje američke privrženosti zakonu. U Gabi, mi vidimo odraz našeg javnog duha, želje da učestvujemo u tom neprekidnom procesu stvaranja bolje zajednice, koji ponekad izaziva frustracije, ponekad sporove, ali je uvek nužan.

A u Kristini vidimo svu našu decu. Tako radoznalu, punu poverenja i energije, punu čarolije. Koja toliko zaslužuju našu ljubav. I koja toliko zaslužuju da im budemo dobar primer. Ako tragedija podstakne razmišljanja i rasprave, kao što i treba da bude slučaj, hajde da mi osiguramo da oni budu dostojni onih koje smo izgubili. Hajde da osiguramo da se rasprava ne vodi na uobičajenom nivou politike i skupljanja poena i sitničavosti, koji će izbledeti već u narednom ciklusu vesti.

Gubitak ovih divnih ljudi trebalo bi da navede svakog od nas da teži ka tome da bude bolji u svom privatnom životu – da bude bolji prijatelj i komšija, kolega i roditelj. I ako nam, kao što se govorilo poslednjih par dana, njihova smrt pomogne da civilizujemo našu javnu raspravu, hajde da upamtimo da to nije samo zbog toga što je upravo nedostatak civilizovanosti izazvao ovu tragediju, već zato što samo civilizovanija i poštenija javna rasprava može da nam pomogne da se suočimo sa izazovima koje imamo kao nacija, i da to uradimo na način na koji bi oni bili ponosni. To treba da se desi zato što želimo da budemo dostojni ljudi kao što su Džon Rol i Gabi Gifords, koji su znali, prvo i pre svega, da smo svi mi Amerikanci, i da možemo dovoditi u pitanje ideje drugih, bez dovođenja u pitanje ljubavi tih drugih prema našoj zemlji, i da je naš zadatak, da radeći zajedno, stalno širimo krug našeg delanja kako bi budućim generacijama zaveštali Američki san.

Verujem da možemo biti bolji. Oni koji su ovde ubijeni, oni koji su ovde spasli živote – oni mi pomažu da u to verujem. Možda ne možemo zaustaviti svako zlo na svetu, ali znam da isključivo od nas zavisi kako se ponašamo jedni prema drugima. Verujem da smo mi, i pored svih naših nesavršenosti, ispunjeni dobrotom i pristojnošću, i da sile koje nas razdvajaju nisu tako jake kao one koje nas ujedinjavaju.

To je ono u šta ja verujem, delimično i zato što je u to verovala i devojčica kao što je bila Kristina Tejlor Grin. Pomislite: ona je bila devojčica koja je tek počinjala da bude svesna demokratije; tek počinjala da shvata građansku odgovornost; tek počinjala da shvata naznake činjenice da će možda jednog dana ona takođe dobiti priliku da učestvuje u oblikovanju budućnosti naše nacije. Bila je izabrana u veće učenika; smatrala javnu službu za nešto zanimljivo, nešto što pruža nadu. Zaputila se da upozna svoju kongresmenku, nekoga za koga je bila uverena da je dobar i važan i da bi mogao biti dobar uzor. Sve je to gledala očima deteta, koje nisu bile zamagljene cinizmom ili zlobom koju mi odrasli često uzimamo zdravo za gotovo.

Želim da budemo dostojni njenih očekivanja. Želim da naša demokratija bude onoliko dobra koliko je ona to verovala. Svi mi – treba da učinimo sve što je u našoj moći da osiguramo da ova zemlja bude dostojna očekivanja naše dece.

Kristina se rodila 11. septembra 2001. godine, kao jedna od 50 beba rođenih tog dana, čija slika se našla u knjizi Lica nade. Sa druge strane njene fotografije u ovoj knjizi nalaze se jednostavne lepe želje za život jednog deteta. „Nadam se da ćeš pomagati onima kojima je to potrebno“, jedna je od njih. „Nadam se da ćeš znati sve reči himne i pevati je sa rukom na srcu. Nadam se da ćeš skakutati po kišnim baricama.“

Ako postoje kišne barice u raju, Kristina danas skakuće po njima. A ovde na zemlji, mi stavljamo ruke na naša srca, i obavezujemo se, kao Amerikanci, da ćemo stvarati zemlju koja će uvek biti vredna njene plemenite, srećne duše.

Neka Bog blagoslovi i čuva one koje smo izgubili i neka im podari večni mir. Neka voli i čuva one koji su preživeli. I neka Bog blagoslovi Sjedinjene Američke Države.

Prevela Bojana Obradović

YouTube, 12.01.2011.

Peščanik.net, 17.01.2011.

Srodni linkovi:

Barack Obama – Posle masovnog ubistva u Oregonu

The New Yorker – Politika očaja

The Guardian – Odlazak iz Amerike

Michael Moore – Tri uzroka naše nesreće

The New York Review of Books – Naš Moloh

Amy Davidson – Obama u Njutonu: šta će uraditi povodom oružja?

Hugo Schwyzer – Masovne ubice i povlašćeni beli muškarci

Charles Simic – Nakon Aurore: očajanju nema kraja

Vladimir Arsenijević – Holmes, Breivik i ubojita mržnja