Nije se dovoljno promenilo vreme od onoga kad nas je gradonačelnik Bogdan Bogdanović prebacivao tramvajem u XXI vek, dok nam je Milka Planinc u programu ekonomske stabilizacije isključivala struju, uredno po zonama, i uzgred ukinula kafu, čokoladu i Marlboro. Takva je i onda bila stvarnost, smrknuta i nadrndana. Ovaj grad nije slučajno mizeran, prljav, nadzidan, podzidan, izlokan, podlokan, musav, poseljačen. Prvi gradonačelnik komunističkog Beograda bio je Mihailo Stolarić, „Stolar“, u funkciji Narodnooslobodilačkog odbora grada između 1944. i 1947. Predsednik Odbora od 1947. do 1951. bio je Ninko Petrović, član Izvršnog odbora Leve zemljoradničke stranke. Đurica Jojkić, rođen u selu Turija kod Srbobrana, upravljao je u dva mandata, između 1951. i 1961. U međuperiodu, od 1955. do 1957, gradonačelnik je bio Miloš Minić, rođen u Preljini kod Čačka. Poznatiji je kao potonji ministar spoljnih poslova, i, prethodno, javni tužilac Srbije i važna ličnost Beogradskog procesa generalu Dragoljubu Mihailoviću koji je 15. jula 1946. osuđen na smrt streljanjem, trajan gubitak političkih i građanskih prava kao i oduzimanje celokupne imovine. Ubijen je 18. jula u Lisičjem Potoku u Beogradu, i sahranjen bez obeležja u jarku na mestu streljanja. Presuda se pozivala na ratne zločine i kolaboracionizam, dok je Mihailovića komandant francuskog pokreta otpora general Šarl de Gol odlikovao Ratnim krstom, a američki predsednik Hari Truman posthumno ordenom Legije zasluga za spasavanje američkih pilota oborenih iznad Jugoslavije. Peti gradonačelnik Beograda bio je Milijan Neoričić, od 1961. do 1965, koji je bio značajan i kao svršeni užički gimnazijalac. Branko Pešić, predsednik Skupštine grada Beograda i važnom periodu velikih građevinskih poduhvata i masovne imigracije, 1965-1974, završio je gimnaziju i Višu političku školu „Đura Đaković“. Tada su se auto-putem i petljama Mostar i Autokomanda čitava rezidencijalna zona i delovi grada koji su do tad pripadali širem centru getoizirali, a saobraćaj primorao da, do danas, konstantno kolabira. Jedan od članova njegovog kabineta bio je Slobodan Milošević. Danas predsednik Evropskog pokreta u Srbiji, Živorad Kovačević bio je prvi čovek Beograda od 1974. do 1982. Iz tog vremena gotovo da su zaboravljene afere Medenica, Obradović i „Beograd-inženjering“, mada je Kovačević negirao svoju upletenost. Evropski pokret posredno učestvuje u vlasti Borisa Tadića i podržava njegovu politiku. Itd.
Od „Stolara“ do Đilasa, Beograd je bio predmet urbanističkih i arhitektonskih promašaja, propalih i pokradenih investicija, konglomerat izgubljenih ljudskih sudbina, kakofonija neuređenih prava i interesa. Grad je dodatno opterećen pridruživanjem Barajeva, Grocke, Lazarevca, Mladenovca, Sopota, Surčina i Obrenovca, naročito njihovim većinskim nekompetentnim i iracionalnim političkim odlukama. Na Beogradu se izređala cela jedna dinastija dogmatskih komunista, ruralnog bašibozuka, prigradskih genija i korupcionaša. Njihovi politički i poslovni interesi nisu mogli da dopuste razvoj uokviren vladavinom prava i trajnu emancipaciju građanstva, između ostalog posredstvom jasne, nedvosmislene i institucionalizovane asimilacije. Zato su i naredne generacije doseljenika, već rođene u Beogradu, prestonicu osećale dalekom, tuđom i neprijateljskom. Od gradskih vlasti mogle su preuzeti istovetan model odnosa i ponašanja, naročito prema javnim prostorima, zajedničkoj imovini i sugrađanima.
Svaka od beogradskih administracija ostavila je na gradu duboke, neizbrisive ožiljke. Denacionalizacija i restitucija nisu politički profitabilne. Gube se glasovi, a na takvoj platformi predaju osnovne poluge vlasti. Gradsko građevinsko zemljište je i dalje u vlasništvu republike. Kako tim zemljištem i svojim nadležnostima barata gradska uprava očigledno je zahvaljujući pojedinostima tekućih afera Ušće, Luka Beograd, Marakana i bezbroj manjih pojedinačnih slučajeva u nadležnosti „građevinske mafije“. Zapatili su se saobraćajni haos i saobraćajno nasilje. Jednako su bahati bogataši u džipovima i sirotinja u krševima. U opipljivoj stvarnosti je obespravljeno i često fizički ugroženo građanstvo koje obavlja osnovne funkcije, privredne, upravne, obrazovne.
Ogledalo Beograda i danas je u nespremnosti da se politički profilišu potrebe svakodnevice. Moć gradonačelnika nije u njegovom ličnom bogatstvu, pristupu basnoslovnim marketinškim resursima državnih monopola ili obećanjima da će zasad nejasnim partnerstvima ostvariti himere metroa i mostova. Njegova moć je utisnuta po štrokavim pločnicima, zagađenim parkovima, zakrčenim kolovozima, u zatrovanom vazduhu, po trotoarima kojima su pešaci plen biciklista, motorista, džipova i pasa, uključujući metaboličke viškove i nusproizvode. Noć muzeja, predatih partijskoj koteriji, da ih zatvori, traje gotovo celu deceniju. Ponekad zamišljam koji su to delovi grada, koji eksterijeri ili intimni ambijenti u kojima gradonačelnik ili bilo koji nosilac javne funkcije ne uspeva da oseti stvarnost koja je ne samo dominantna, nego uporno guta i retke preostale oaze kulture, tolerancije i zdrave pameti.
Zbog dugog, upornog trajanja vizije Bogdana Bogdanovića koji nam je u XXI vek predao olupine sovjetskih tramvaja i trolejbusa, ta stvarnost je katkad tragikomična, podrazumevajući svakodnevne patnje korisnika takvih oblika prevoza. U duhu tadašnjeg socijalizma i aktuelnog banditizma, zbog rekonstrukcije tramvajske pruge otkazan je koncert koji je trebalo da održi rock-blues megazvezda Joe Bonamassa. To je zapravo istinski politički i nacionalni koncenzus „prve“ i „druge“ Srbije čiji su istaknuti predstavnici jednako doživljavali Beograd, i svaku drugu javnu funkciju kao ličnu i zasluženu privilegiju, a svaku alternativu, svako bekstvo u kontekst zapadne civilizacije kao opasno odstupanje od narodne volje i opšteg društveno-političkog karaktera.
Potreba da se Beograd reformiše i dobije veću upravnu, zakonodavnu i sudsku samostalnost u odnosu na republiku ostala je u senci političkog dogovora kojim se formiranje gradske vlasti poistovetilo s podelom plena. Sheme organizovanog kriminala koje se naziru u tekućim aferama zasad se tumače uobičajenom, decenijskom korupcijom, propustima ili sukobom interesa. Denacionalizacija, restitucija, privatizacija gradskog građevinskog zemljišta (pojma koji će uskoro početi da se piše velikim slovom), privatizacija javnih i komunalnih preduzeća, deruralizacija, odvajanje prigradskih opština od gradske strukture, eventualno ukidanje opština, uvođenje gradske i komunalne policije, sve su to bila predizborna obećanja koja su dobila podršku manje od desetine birača, ali su potom kidnapovana u kombinacijama koje uobičajeno obesmišljavaju svaku politiku prožetu dobrima namerama i odgovornim odnosom prema zajedničkom i javnom interesu. Ali je, u odnosu na dosadašnje iskustvo, jednako zavodljiva retorika o poslednjoj propuštenoj šansi, o nepostojanju alternative, o izvesnosti da će se ubuduće uporno i principijelno apstinirati, da je ideja o promenama jedva jednom postala zamorna i uzaludna. Upravo je svojom političkom kulturom manične depresivnosti Beograd često podsećao da mu nedostaju urbani, ne samo demokratski kapaciteti.
- Joe Bonamassa – The River
Close to the Edge
Peščanik.net, 25.05.2009.