Negde oko pola noći na zasedanju inaugurativne skupštine, Dragoljub Mićunović, koji je neodoljivo podsećao na Tiresiju, a prizor njegovog obraćanja vlasti, i obrnuto na „disput“ Vojislava Šešelja prema Dobrici Ćosiću, pre dvadesetak godina – rekao je kako sve to što izgovara, izgovara prevashodno današnjem, sadašnjem, parlamentu. Jer gledaoci televizijskog prenosa, građani, i ovako i onako spavaju.
Prevario se Mićunović, sudeći po komentarima, i svemu što se objavljuje, kao i razgovorima među građanstvom, nije se spavalo. Oči i uši bile su otvorene. Naročito oči, jer svih dana formiranja nove vlade, kao i u noći zasedanja Skupštine gde je vlada inaugurisana, prizori, snimci i fotografije znakovitije su od izgovorenog.
„Problem sa prošlošću nije u tome što je zaboravljamo, već što ona ne zaboravlja nas“. To je moto animiranog i dokumentarnog filma „Valcer sa Basirom“ Arija Folmona o masakru u Sabri i Satili, osamdeset i druge godine. Morate videti taj film, strategija je bila ista kao u Srebrenici: mi pustimo njih da „odrade svoj posao“.
To što prošlost ne zaboravlja nas nije pitanje volje, pa ni vlasti, pa ni sile, ma koliko vlast i sila nastojali da destilišu ideologiju. Ličnosti skupštinskog zasedanja imaju svoj simbolički kapital, i taj kapital upisan je u njihov identitet, čija je promena voljna i namerna, trud hvale vredan, baš kao što su to i deklaracije o nenapadanju, o toleranciji, o „izvršavanju izborne volje građana“, čitav taj plan naslovnih strana, ali onda, prava priroda kolacije, ili prava priroda smese „svetonazora“, izbije tamo gde je oduvek i izbijala, u „patriotskom kulturnom programu“. Ili u nemoći stvaranja koja postaje moć razaranja, preseljavanja, čišćenja i „pročišćavanja“. Grafit ispisan na pošti u vreme opsade Sarajeva „Ovo je Srbija“, i pored svega, duhoviti autor je precrtao, pa je ispisao „Budalo, ovo je pošta“. Što je ravno čišćenju, „pročišćavanju“ dinara pomoću promene guvernera Narodne banke.
Simbolični kapacitet imaju i mesta, zdanja, institucije. Dakle, mesto radnje: Dom Narodne skupštine. U kome potpredsednik Vlade koga je „zanimalo“ (kao što je Velja Ilić „voleo da mu se ispuni životna želja“) da objedini ministarstva sile, organizuje čak i donošenje tri vrste bureka i jogurta umornim i izgladnelim poslanicima. Moguće je da je skupštinski „aparat“ već otišao, jer je Skupština potrajala do kasno u noć, a moguće je i da je organizatorsku sposobnost i agilnost trebalo demonstrirati od početka do kraja, od celine do detalja.
Tako je predsedavajući, objektivan, uzdržan, fini, demokratski nastrojen, proceduralan (po uzoru na zapadne demokratije) bez pokazivanja sopstvenog mišljenja i sopstvenih osećanja, tako da se događaj postepeno spušta među poslanike, koji kada hoće da se otvore, ustaju, a kada nastoje da budu lapidarni i poslovni, „na temu“, sede. Jedni ne veruju da su izgubili, a drugi ne veruju da su pobedili. Na vrh usana pridevi, do kumulacije prideva dolazi odsustvom radnje, pa tako vrhunska pretendentica (na „jedno od najvažnijih mesta u državi), „vredno“ radi, ili je kandidat za ministarsko mesto „divan“ čovek.
I sve je to lepo i krasno, tačnije rečeno, ukrašeno, mašnica je vezana, katul fermana nigde. U svemu tome premijer Ivica Dačić deluje već pomalo dekadentno. Jer je resentiman kod onih koji ne veruju da su pobedili toliki da ispada iz svake rečenice koja najavljuje da ga nema. U tim golemim patetičnim ogradama, koje susprežu gnev i najavljuju šta je na dnevnom redu kada se u pobedu poveruje.
„Tako da, ja bih mogao, a verovatno će mi se u buduće i pružiti mogućnost da vam pokažem ko ste vi zapravo, ali to ne činim sada, jer fini sam čovek, i tolerantan, i ja nikada ne bih činio to što ste vi činili, a mogu ako hoću, i samo me ljudski obzir zadržava da vam odmah ne pokažem šta bih ja sve mogao da učinim na osnovu izborne volje građana i za dobrobit i bolji život građana Srbije. Boga hvalite što sam ja pristojan čovek, kao što smo svi mi pristojni ljudi, samo zato što sam ja takav i ako mi se sada može, ja baš neću odmah da skočim, a mogao bih, ali milosrdan sam i blag…“
Da biste prepoznali ovaj tekst, pogledajte fotografije umesto didaskalija. I nemojte vi meni, jer bih ja mogao vama, neću sada odmah zato što neću, a biće vremena pa ćete videti, pokazaću vam šta je demokratija.
Mićunović se negde kasno dosetio da vlada atmosfera pretnje i unošenja straha i ucene, ali već je u ulozi Tiresije, jer su druge uloge raspodeljene i govor o prosveti zaturio se negde u govor vlasti i moći, koji luta, kao metak, i traži ideologiju.
I ničega se ne sećamo, ali ništa ne zaboravljamo, kako bi to rekla Dubravka Ugrešić.
Danas, 31.07.2012.
Peščanik.net, 01.08.2012.