Posle terorističkih napada u Parizu usledile su protivrečne reakcije francuske štampe. U svojim uvodnicima, Le Figaro, Sud-ouest i Le Parisien opisali su napade kao čin rata, ali tekstovi unutar novina su jednoglasno pozivali na mir. Le Figaro je intervjuisao ljude koji su se usudili da izađu na ulice, „podnoseći strah onako kako podnose hladnoću“.
Le Parisien je pozvao čitaoce da ostanu pribrani: „Ti varvari… žele da gurnu Francusku u stanje šoka. Da je zastraše, parališu i podele. Ali u ime pravih mučenika jučerašnjeg dana, u ime nevinih žrtava, u ime Republike, Francuska mora ostati jedinstvena i jaka.“
Le Monde je takođe nastupio stoički: „Pred panikom, dostojanstveni. Pred ubicama, odlučni. U vreme očaja, lucidni. U vreme užasa, pribrani… I iznad svega, jedinstveni u ovom velikom iskušenju.“
Lepo rečeno. Ali šta podrazumeva stoicizam na koji ovi tekstovi upućuju? To je pitanje koje su članovi foruma Moderni stoicizam nedavno pretresali na veb stranici Sedmica stoicizma , od 2. do 8. novembra. Inače, u Sedmici stoicizma učesnici iz čitavog sveta razmatraju moguće primene načela drevnog stoicizma u svakodnevnom životu i izvode vežbe i meditacije inspirisane delima rimskog državnika Seneke i filozofa i vladara Marka Aurelija.
Stoicizam se od drugih filozofskih škola razlikuje usmerenošću na stvarnost ljudskog života, uključujući i politiku. Ne toliko škola mišljenja koliko program obuke za upravljanje sobom, stoicizam nas priprema da uvek postupamo i reagujemo na najprimereniji način. Stoičko učenje posebno naglašava kontrolu nad emocijama radi očuvanja pribranosti i ravnoteže, a pravi test ove doktrine su ekstremne situacije i iskušenja.
Pozivi na pribranost u vreme očaja bliski su Aurelijevim opisima stoičkih vrlina istrajnosti, odmerenosti, dostojanstva i ljudskosti. Ostati hladnokrvan pred užasom nije lako. Pitanje o tome gde pronaći potrebnu mentalnu snagu je složeno i ukazuje na tačku razilaženja između moderne stoičke retorike i mentalnih disciplina drevnog stoicizma.
„Francuska će ostati jaka“, izjavio je predsednik François Hollande, pozivajući na „jedinstvo, duh zajedništva i razboritost“. Ideja o tome da je nacionalno jedinstvo tačka oslonca iz koje svi građani crpu snagu u vreme rata i krize duboko je usađena u modernu demokratiju. Pribranost i jedinstvo su neraskidivo povezani, kao što pokazuje govor Margaret Tatcher posle bombaškog napada 1984. u hotelu u Brajtonu gde se sastala sa svojim kabinetom. „Činjenica da smo okupljeni ovde“, rekla je, „uzdrmani, ali pribrani i odlučni, pokazuje ne samo da ovaj napad nije uspeo nego i da će svi budući teroristički pokušaji rušenja demokratije biti bezuspšeni“.
Njena vizija jedinstva je ograničena na naciju, a nacionalistički lideri kao što je ona često izazivaju unutrašnje razdore. Njeni govori pre konferencije u Brajtonu bili su puni otrovnih optužbi na račun „unutrašnjih neprijatelja“.
Hollandeova perspektiva je naglašenije internacionalistička, naročito posle podrške koju je dobio od lidera drugih zemalja, ali i on govori u ime države izložene napadu. U takvim situacijama države se fokusiraju na granice i posebnost svog istorijskog identiteta.
Filozofsko nasleđe stoicizma postavlja pred nas teži zadatak. Kada Marko Aurelije govori o jedinstvu, on misli na nešto drugo. „Treba uvažiti isprepletenost svih stvari u kosmosu“, piše on u svom filozofskom dnevniku, „i njihov međusobni odnos. Jer su sve stvari povezane i tako su sve u srodstvu. Jedan događaj proističe iz drugog. Jedna stvar pokreće drugu, one dišu zajedno i jesu jedno“.
Ovo više liči na duhovnu viziju nego na politički upotrebljiv savet. Ipak, Marko Aurelije je vladao velikom imperijom i živeo u burna vremena. Borio se u ratovima i doživeo užase bojnog polja. Za njega je politika bila način života i svakodnevno se nosio sa političkim krizama. Možda je shvatanje sopstvenog života i delovanja u okviru velikog planetarnog ciklusa stvaranja i razaranja tehnika koja mu je pomogla da sačuva unutrašnju ravnotežu u teškim trenucima. Ali njegovo razmišljanje je mnogo više od auto-terapije.
Primenjena na sferu javnog života, doktrina stoicizma polaže temelje za civilno društvo. „Kada govorimo o drugim građanima“, piše Aurelije, „država koju imamo na umu mora biti ceo svet. Jer u kakvom bi drugom zajedničkom uređenju moglo da učestvuje celokupno čovečanstvo? A baš otuda – iz tog zajedničkog uređenja – prozlazi i naša sposobnost mišljenja, naš razum i naši zakoni.“
Ovaj stav upućuje na zajedničke osnove evropskih i islamskih filozofskih i zakonodavnih tradicija. Zapravo, može se tvrditi da je stoicizam u islamskom svetu izvršio jednako snažan uticaj kao u Evropi. Teško je zamisliti bilo kog od današnjih šefova država kako se obraća biračima kao „građanima sveta“, ali samim biračima ova ideja je sve bliža.
U noćnim satima posle napada, kada zbog policijske blokade mnogi stanovnici Pariza nisu mogli da se vrate kućama, njihovi sugrađani su im ponudili svoje domove, koristeći hešteg #PorteOuverte. Taksisti su besplatno vozili one kojima je bio potreban prevoz, po ugledu na sidnejske taksiste koji su to činili dok je trajala opsada u njihovom gradu. Takve kampanje nedvosmisleno premošćuju jazove koji dele građanstvo.
U doba kada sporost i sumnjive odluke Ujedinjenih nacija izazivaju skepticizam prema ideji građana sveta, ovakvi postupci su važan čin vere, novi oblik kolektivne savesti koji se mora graditi od temelja. U tome važnu ulogu igraju društvene mreže, ponekad na neočekivan ili čak kontraproduktivan način, ali i to je odraz ljudske prirode.
U nedelju ujutro, Fejsbuk je bio preplavljen bojama francuske zastave, u statusima, na profilnim slikama, snimcima Sidnejske opere i Ajfelove kule. „Danas smo svi Parižani“, glasila je poruka. Ali onda je usledila reakcija. Zašto samo Parižani? Samo 24 sata pre napada u Parizu, u Bejrutu se dogodio sličan masakr u kojem je ubijena 41 žrtva i ranjeno još 300. Jedan čovek je žrtvovao život da bi zaustavio bombaša samoubicu koji se uputio prema ulazu u džamiju.
Do kraja vikenda Bejrut i Pariz su se izjednačili na mojoj Fejsbuk stranici i plima trobojki se povukla. Neko će reći da je to samo politička korektnost, ali možda je ona jedini izlaz kada se nađete na pogrešnoj strani izazova inkluzivnosti. Posebno sam zapamtio jedan od postova toga dana. Bio je to običan beli kvadrat sa stihovima mlade somalijske pesnikinje Warsan Shire:
kasnije te noći
otvorila sam atlas sveta
prelazila sam prstom preko njega
i pitala šapatom
gde najviše boli?
atlas sveta je odgovarao
svuda
svuda
svuda
Jane Goodall, Inside Story, 16.11.2015.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 19.11.2015.
AVGANISTANNAŠ TERORIZAM
