Kod francuske himne najviše mi se sviđalo ono: Aux armes citoyens / Na oružje građani. Tačnije, sviđa mi se to što se u njihovoj nacionaloj himni pominje reč “građanin”. Mnogo kasnije, kod komunista, monarhista i kod naših vajnih rodoljuba reč građanin i dan danas izaziva jezu, mržnju, gnev i potmulo besnilo. Sva je prilika da u Srbiji ne postoje građani. Bilo je predratne buržoazije, bilo je komunista, zatim njihovog prvog ešalona, funkcionera iliti avangarde radničke klase, članova partije, drugova, drugarica, kućnih pomoćnica, dođoša, oficira, podoficira, milicajaca, doušnika svake vrste pola, godišta i ubeđenja, visokih i nižih rukovodilaca; bilo je “kadrova” ili kadrovika, komesara, radnika, seljaka, poštenih intelektualaca, oficirskih kamenjarki, sitnih zanatlija, genijalnih umetnika, popova, sveštenika i sveštenica, šustera, berbera, frizera, staklorezaca, direktora, sekretara, dirigenata, pevaljki, blagajnica, robijaša, zemljaka, zavičajaca, kelnera, lopova, opštinskih službenika, kafe kuvarica, lakiranih bubašvaba, tajkuna, bogatuna ili dobrih domaćina, ali je reč građanin naprosto nestala iz našeg prebogatog narodnog, tj. praistorijsko-etrurskog vokabulara.
Marseljeza je nikla u zenici aktuelnosti, sred krvavog prevratništva dok mi je ono “Bože Pravde” uvek ličilo na nekakav kilavi popadijin pesmuljak, izvučen iz poodavno razdrndanog altdeutschen Kabinett-a, iz srca udovičkog sentimenta, nalik iznenada pronađenom pretpotopskom hekleraju stare bogomoljke, probnom parčetu ili muzgavom bajagi Vilerovom goblenu sa crvenim makovima kupljenom sa gomile svakojakog đubreta na nekom od prigradskih buvljaka. U biti, tamo gde nema građanina već podanika rađa se lakrdija i sa njom sestrica zlo.
Raša Todosijević, 5. avgust 2014, Beograd
Peščanik.net, 06.08.2014.