- Peščanik - https://pescanik.net -

Greh Tomislava N. ili: o limitima nihilizma

Sve što znam o politici, naučio sam od Vojislava Šešelja.
T. N.

 
Po svemu sudeći, Tomislav Nikolić je postao novi Dragan Marković Palma. Ne “formacijski”, nego ideološki, što je, uostalom, mnogo važnije. Palma je, sećate se, onaj čovek iz Končareva koji je pod stare dane otkrio da se “patriotizam ne sipa u traktor”, što je iz korena promenilo njegov pogled na svet. A bogami i raspored političkih snaga u Srbiji. Možda se i Nikolić u poslednje vreme potajice šunjao oko nekog traktora, tek da proveri šta je istina, pa onda ubacio u prazan rezervoar izvesnu dozu provereno kvalitetnog patriotizma od 98 oktana – recimo, nekoliko probranih naslova iz produkcije Vojislava Šešelja, onaj o “ustaškoj kurvi” i onaj o “engleskom pederskom isprdku” pod obvezatno – i zatim okrenuo ključ. Pa opet. Pa još jednom. Kada se ni treći put nije dogodilo ništa, kada je traktor neumoljivo ostao mrtav kao ptica Dodo, promućurni Kragujevčanin je shvatio da sa stanovitom vrstom zapaljivog patriotizma kao pogonskim gorivom društva nešto fundamentalno nije u redu. E, tako se u Nikolić Tomislavu začela Sumnja, a Sumnja je seme svakog verootpadništva…

Ishod vidimo: kao komunistički pokret onomad, tako je i radikalski dobio svog Đilasa (uz izvinjenje uspomeni na pravog Đilasa; poređenje je, dakako, metaforično). Milovan Đilas dugo je bio dosledni sledbenik i ratnik Doktrine, štaviše, jedan od njenih prvosveštenika, zapravo i njen glavni ideolog za SFRJ; no, vernik je postao grešnik, pa potom i otpadnik, onda kada je shvatio da em što neki drugovi (“nova klasa”) gaje stil života koji svojom komotnošću izlazi daleko izvan okvira Vrline, em što – ovo je daleko bitnije – odviše dosledna primena Doktrine može nekad gadno da se sudari sa stvarnošću, i da u tom karambolu, gle, ne nastrada stvarnost, nego Doktrina. I njeni nosioci. Uostalom, sam fakat da stvarnost može da bude daleko šira i jača od doktrine, umesto da bude obrnuto (kako u svakoj pravoj Objavi piše) čini doktrinu razgolićujuće nemoćnom, oduzima joj magijske moći: umesto Apsolutne Istine, ona postaje samo svakoj mogućoj sumnji podložnagomila reči, samo jedan od bezbrojnih načelno ravnopravnih “svetonazora”. I tako drug Đido malo-pomalo postade truli građanski liberal…

Da završim s ovom paralelom i ostavim nedužnog Milovana Đ. na miru: Nikolić je sada tek u fazi “Anatomije jednog morala”, daleko je to još od ozbiljnijeg uvida o radikalnoj promašenosti same Doktrine – uvida do kojeg, uostalom, možda nikada neće ni dospeti. Ali, pukotina koja se pojavila između njega i njegovog skoro dve decenije neprikosnovenog gurua teško da ikada i ikako može da sraste. Da je u pitanju lični sukob ili sraz sujeta, to bi se dalo zalečiti; kada, međutim, dođe do razlaza na fundamentalnom pitanju da li, pri mogućnosti gorepomenutog sudara, treba da popusti stvarnost, ili ipak doktrina, onda tu nema mirenja, jer nema ni svađanja: to nije sukob, stvar ordinarno ljudska, to je raskol, stvar sudbinska i nepovratna.

Ništa od ovoga ne znači da će Nikolić potrčati da se učlani u LDP ili da će nazvati Sonju Biserko da pita treba li joj šta, ima li ogreva za zimu i, uopšte, može li kako da pomogne. Štaviše, ne verujem ni da će Nikolić – to jest, barem ne ubrzo – ni izlaziti iz radikalne stranke, pre će biti da će se pasivizovati i prepustiti drugima da vode stvari, pa dokle doteraju. No, ako bude tako, to će biti samo izraz emotivne, personalne lojalnosti nekim ljudima i stranci kao takvoj: suštinski, to više neće biti to. Sve smo to, sećate se, već odgledali na primeru Maje Gojković, koja se mrcvarila sa radikalima bar godinu-dve pre nego što su se razveli.

I baš to je, to sa Majom, veoma poučno; ta, nije li i to sa njom krenulo od naizgled sasvim sitnih, stilskih razlika u odnosu na aljkavi radikalski mejnstrim? Nije li se Maja bezbroj puta zaklela na dogrobnu vernost temeljnim radikalskim idejama, tražeći samo pravo na lični(ji) i opušteniji pristup, na stanovitu modernizaciju? Eh, ali, šta je “srpski radikalizam” nego stil i žanr za sebe, ništa manje nego kabuki, rokoko ili hevi-metal? Već i sam pokušaj da deluješ u bilo kojem smislu emancipovano – kako je sam Nikolić precizno opisao Gojkovićkino neoprostivo zastranjenje – isključuje te iz igre. Doktrina zvana “srpski radikalizam”, onakva kakvom ju je zasnovao, osmislio i razvijao Vojislav Šešelj, ima i svoj, sebi primeren vokabular, i svoje manire, i svoj outfit, i sve što uz to već ide. Ne možete u fraku, ili sa rasta-dredloksima mrtvoozbiljno pričati o Karlobagu, Karlovcu i Virovitici! Kada, dakle, Vjerica Radeta ili Nataša Jovanović, audiovizuelno stilizovane kao neprisebne prigradske alapače sa nekakvog otužnog mitinga na Ušću, kunu i proklinju imitirajući seoske nadžak-babe, to nije ništa drugo nego ritualni, u odgovarajućem stilskom ključu izvedeni naklon večnom šešeljizmu, koji prkosno poručuje: to smo što smo, tu smo gde smo, takvi smo kakvi smo, i sve će zauvek ostati isto, a svet neka propadne, ne marimo. Nikolić Tomislav se skoro dvadeset godina u svemu slaže s tim, ali ova poslednja stavka počinje da ga brine: ako propadne svet, ili barem Srbija u njemu, onda ni srpski radikalizam više nema smisla, jer nekako ostaje bez pratećeg konteksta… Drugačije rečeno, Tomislav je Nikolić dodirnuo i osetio limite svog nihilizma, i to ga je diskvalifikovalo, to ga je, zapravo, odalo; izvorna, šešeljistička Doktrina, naime, zapoveda da nihilizam ne sme imati granica.

Raskol koji se otvorio govori o dubokoj identitetskoj krizi srpske desnice, kojoj su neslavno propale sve ključne ideološke stavke (od “Velike Srbije”, Crne Gore kao “srpske Sparte” pa do “odbrane svetog Kosova” uz nos svima i po svaku cenu) i koja – tri puta u tri meseca dotučena na izborima koji su, sticajem raznih okolnosti, bili nešto mnogo više od obične sezonske promene vlasti – sada mora ili da prihvati bitno izmenjeni kontekst u kojem će ubuduće delovati (dakle: u Srbiji koja se ipak kako-tako tetura ka Evropskoj uniji), ili da čvrsto zažmuri i autosugestivno ponavlja svoje bajalice, pa kako bude, važno da je njoj lepo ovako. Šešelj i Koštunica – kojem se takođe može dogoditi neki stranački Nikolić – kao klasični narcistički Doktrinari, opredelili su se za ovo potonje, makar i po cenu potonuća. Nikolić nije čovek iz neke druge priče, on bi načelno rado ostao na palubi s njima, ali je naprosto gonjen drugačijim instinktom: kada vidi da brod počinje da tone, on spontano pođe da ga zakrpi, pa čak i da malo revidira kurs, da se ne razbije o hridine; ovi, pak, drže da je sve to ionako krivica mora, a ne broda – ili nedajbože kapetana – tako da ih se to svečano ne tiče: neka sve potone, mi i dalje držimo čas! I zato će Nikolić morati što brže da zaboravi “sve što je naučio o politici”, jer mu je to postalo neupotrebljivo: ili će, dakle, naučiti nešto drugo, ili će se posvetiti rekreativnom pečenju rakije. Naravno, dok mu zla Evropska unija i to ne zabrani.

 
Peščani sprud

Peščanik.net, 07.09.2008.


The following two tabs change content below.
Rođen u Skoplju 1965. Novinar, kolumnista, kritičar, urednik kulture u nedeljniku Vreme iz Beograda. Komentator Radija Slobodna Evropa. Objavio 21 knjigu eseja, kolumni, kritika, priča. Pisao za sve relevantnije medije u regionu, između ostalih za Feral Tribune, Peščanik, Našu borbu, Autonomiju, BH Dane, ljubljanski Dnevnik, Globus, Jutarnji list. Živi u Novom Sadu.