To samo govori u kakvoj zemlji živimo danas…
Ovako bi mogao da se sažme zaključak svakog kritičkog novinskog teksta koji tretira aktuelne socijalne, političke i kulturne događaje u Srbiji. Isti ton nemoći karakteriše i kritičko promišljanje u svim zemljama regiona, sa izuzetkom Kosova na kome se i dalje mogu pronaći ostaci pojmova “nada” i “progres”, koji su nevešto zalepljeni na mainstream politički diskurs.
Građani zemalja nastalih raspadom Jugoslavije uglavnom žive u svojim lokalizovanim realnostima, bez ikakvih uvida u situaciju u okruženju i samim tim lišeni mogućnosti proširenja konteksta. Lokalni konteksti su istovremeno kontrolisani i piramidalno spinovani. Gotovo sve informacije (koje su nam ponuđene od strane tradicionalnih medija) su izmišljene ili interpretirane u skladu sa dnevnopolitičkim interesima. Svakodnevna promena tih interesa automatski povlači za sobom i rekonstrukciju realnosti.
Da bi se razumeo kauzalitet između događaja i informacije o tom događaju potreban je pristup autentičnom izvoru informacija, koji je postao privilegija elite (tajkuni, političari, crkva, i korporacije). Za ostale građane rezervisana su zvanična tumačenja pojmova. U tako elastičnoj, lokalnoj realnosti u kojoj se problemi ne rešavaju već reimenuju, vreme je beskonačno.
Tamo gdje postoji manjak realnoga, on se uvijek nadomještava viškom fantazmatskoga. Problem je, dakle, u tome što je postkomunističko stanje nakon pada Berlinskoga zida u načelu neprestano insceniranje izvanrednoga stanja. (Paić 2009)
Takav recept anesteziranja javnosti, iako je proizvod specifičnosti lokalne kulture, sreće se u svojim kreativnim mutacijama i manje ili više ekstremnim oblicima širom sveta. Samozaljubljenost izolovanih realnosti takođe nije lokalni fenomen, ali budući da smo izloženi tom specifičnom tranzicionom (postmodernom) mutantu, pojedine njegove manifstacije zaslužuju detaljniju analizu.
Predhodno naznačen kontekst trebalo bi dopuniti tezom da se u postmodernističkom dobu kultura javlja kao novi oblik ideologije, te da opisani diskurs nemoći (nelagode, nesnalaženja) ne treba tražiti na psihološkom polju pojedinca vec na polju kulturne produkcije. Patnja pojedinca nije uzrok, nego posljedica kulturne implozije, čija su prva žrtva mladi.(Galimberti 2007)
U ovako postavljenim okvirima fokusiraću se na analizu ponašanja određenih (sub)kulturnih grupa mladih u Srbiji, koji se od avangardnih umetničkih pokreta 60-tih smatraju vesnicima promena i radikalnim kritičarima sistema, kao i na njihov odnos sa današnjom mainstream kulturom.
Scena
Opšti utisak o delovanju studentskih organizacija, levičarskih pokreta i umetnika (u najopštijem smislu) je potpuna dezorijentisanost. Pod time podrazumevam centriranost “scene” po parametrima modernističke fantazam-utopije, koja u novonastalim uslovima naprosto ne komunicira sa bazom kojoj se obraća.
Dobar primer za to predstavlja muzički projekat “Nova srpska scena”. Projekat je nastao kroz delovanje rubrike “Scena” u okviru web magazina Popboks, kroz koju je mladim i neafirmisanim autorima ponuđena pomoć oko diskografske i medijske aktivnosti, odnosno predstavljanja njihovog rada široj publici. Popboks je nastao na ruševinama onoga što je u izvesnoj formi predstavljalo kontinuitet rok kulture u Srbiji i razvio se isključivo zahvaljujući fanatičnom entuzijazmu osnivača i ogromnoj finansijjskoj pomoći privatnog ktitora. Temeljan i relativno dobro osmišljen rad rubrike “Scena” rezultirao je edicijom Nova srpska scena, u kojoj je Popboks zajedno sa producentskom kućom Digimedija (isti vlasnik) objavio sedam izdanja novih (srpskih) bendova.
U osnovi plemenita ideja u ovom trenutku izgleda kao melanholični konstrukt prošlog vremena.
Ako se sama muzika ostavi po strani, a pažnja posveti poetici bendova, stiče se utisak da su bendovi spremni za dolazak apokalipse. Takva poetika oslanja se i nadovezuje na osećaj poraza nakon masakra scene 80-ih. Teza da najbolji prvi umiru i zauvek ostaju neshvaćeni i nepriznati upotpunjuje mračno i nihilističko nasleđe lokalne subkulture sa kraja epohe modernizma. Stihovi pojedinih bendova objavljenih u okviru edicije Nova srpska scena precizno ilustruju to konstruisano stanje duha.
Pukotine rastu, ja srastam sa njima… oni viču na mene. (Repetitor)
Ne treba mi niko da mi kaže da me voli! (Repetitor)
Sve smo već videli sve smo već probali, nas ovo više ne zanima, nas ovo više ne pogađa. (Petrol)
Opreznost, nezgodno vreme, opasni dani. (Petrol)
Samo magli pripadam. (Nežni Dalibor)
Na osnovu atmosfere u pesmama i na koncertima ovih grupa moglo bi se zaključiti da je sve spremno za dolazak velike katastrofe koja će nas sve pokositi. Heroin, aids i rat se jesu desili jednoj drugoj “sceni”, ali ne i njima.
Ovi autori su izabrali da kroz svoju poetiku ignorišu i sadašnjost i budućnost (bez nihilističkog poricanja smisla) i usredsrede se na “proverene” vrednosti nasleđenog poraza.
Rezultat je da tako konstruisana “scena” ne komunicira sa ciljnom grupom, odnosno ne vrši svoju osnovu ideološku funkciju. Relanost je ostala neartikulisana u umetnosti. Realnost je ispred umetnosti.
Pored poetike, drugi osnovni razlog inhibiranosti “scene” trebalo bi tražiti u arhaičnom obliku distribucije muzike. To nije pitanje produkcije već distribucije. (Veličković 2008)
Umesto besplatne viralne distribucije muzike preko interneta i novih medija, muzika ovih bendova do sada je distribuirana preko tradicionalnih CD izdanja, koja su zbog ekonomske neisplativosti štampana u malim tiražima. Tradicionalno shvaćena umetnost mora biti redefinisana i decentralizovana. Iako postoje najave promene ovakve izdavačke politike, i dalje ostaje otvoreno pitanje dezorijentisanosti autora u vezi sa sopstvenom kulturnom ulogom. Ovu kritiku ne bi trebalo shvatiti kao uskraćivanje prava na avangardnost muzičkog izraza, već kao ohrabrenje za preispitivanje sopstvenih kapaciteta i pozicija.
Kao ilustracija te pozicije može nam poslužiti pregled stanja na youtube-u.
Spotovi iz edicije Nova srpska scena koji se nalaze na youtube-u, imaju između par stotina i par hiljada pregleda (views). Ubedljivo najgledaniji video iz ove kategorije je spot grupe Repetitor “Opet jak” reditelja Miloša Tomića. U ovom času gornja granica Nove srpske scene je 18 000 pregleda.
Pogledajmo kako to radi Milan Stanković, jedan od autora iz projekta/produkcije Zvezde Granda. (U javnom diskursu preovlađuje stav da su vrednosti Nove srpske scene i Zvezda Granda neuporedive, ali taj diskurs je opterećen pojmovnim aparatom prošloga doba i samim tim nije previše upotrebljiv. Ko potencijalima social network sajtova i web.2 tehnologije kao medija za distribuciju i popularizaciju umetničkih dela konfrontira fiksirane vrednosti estetike i etike, taj ne razume vreme u kome živimo.)
Ovo delo je dobar primer za analizu nekoliko važnih segmenata. Početni stihovi nude pogled na savremene međuljudske odnose, bez uvođenja dodatne simbolike.
Kuckaš mi poljupce, danima crtaš mi osmehe. Šalješ mi klipove, noćima nudiš mi linkove. Pa preko kamere nazirem namere, sve je to bez veze kad nisi kraj mene.
Ovakva poetika ne oseća potrebu za dodatnom simbolikom, jer intuitivno oseća da savremena komunikacija egzistira na do banalnosti izvedenim slojevima simbola.
U Srbiji je registrovano više od milion korisnika facebook-a. To je više od milion ljudi koji svakoga dana razmenjuju i komentarišu određeni sadržaj. Pored toga, prisustvujemo evoluciji emotivnih pomagala (social network features: like, rate etc) kroz koje korisnici interneta vežbaju međusobnu (ne)afirmativnu komunikaciju i svakog dana pronalaze nove načine povezivanja. Ukoliko pogledamo sekciju related videos na strani ovog spota, možemo videti dugu listu izvođenja iste pesme postavljene od strane drugih korisnika. Kada se saberu pojedinačni pregledi iste pesme dolazimo do najmanje milion ljudi koji su ovu pesmu čuli preko interneta. Za to su najzaslužniji pojedinačni korisnici interneta, “juzeri”. Na ovom primeru takođe možemo videti kako korisnici pesama dolaze u interakciju sa samim delom, nad kojim potom vrše njegovu nadgradnju. Tako mozemo poslušati opsukrni remiks ove pesme koju je uradio anonimni DJ Elvis, i koja ima tri puta više pregleda nego najpopularnija pesma Nove srpske scene.
Fenomenom viralne eksplozije sadržaja detaljno se bavi antropolog Michael Wesch, profesor antropologije kulture. U svojoj studiji “Uvod u antropologiju Youtube-a” on analizira na koji način novi mediji redefinišu socijalne odnose unutar savremenog konteksta kulturne inverzije. Jedna od njegovih teza je da korisnici interneta kroz participaciju u cyber zajednicama vrše uzbudljivu i nepredvidivu nadgradnju kreativnog izraza i sadržaja fluktuirajući od mainstreama do avangarde i nazad.
Osnova decentralizovane distribucije postaje zainteresovani “juzer”.
Ovakvi fenomeni specifično su mutirali i u lokalnom kontekstu. Hiljade tinejdžera sede u kućama gde na svojim računarima prave i remiksuju muziku. Oni tu muziku potom prebacuju u winamp, i-pod i cd formate, koje onda razmenjuju i slušaju po žurkama. Tu muziku žanrovski je moguće odrediti kao postmodernistički mutant baziran na nasleđu dominatne mainstream muzičke kulture 90tih. Tako u Srbiji odrastaju deca postmoderne (samo tehnološki neuporedivo pismenija), koja se u procesu formiranja pozicije svog identiteta melanholično (pozajmljujući nostalgiju) okreću epohi turbo-folka. Rezultat se može meriti različitim estetskim i etičkim merilima, ali njegova personifikacija jeste Milan Stanković. Njegov spot kompatibilan je sa sličnim inostranim projektima (Lady Gaga) i u njemu se može uvideti uobičajeno zastrašujuća kakofonija identiteta i stilova, koja pritom savršeno komunicira sa publikom kojoj se obraća. (videti takođe: Zašto Ceca nije na MTV-u?, Veličković 2009) Kada u drugom delu pesme ovaj autor vizionarski poruči:
Diskonektuj se s neta, odjavi se sa chat-a, zar nije lepši stvarni od nestvarnog sveta?,
trebalo bi da znamo da su se sa ovim rečima (ne)svesno identifikovale desetine hiljada tinejdžera koji igraju uz tu pesmu po splavovima i klubovima. Tako turbo-folk mutant spaja online i offline aktivnosti vršeći svoju kulturno-ideološku funkciju. Poslednji stih je pitanje aktuelno još od 60-ih godina prošlog veka. Odgovora i dalje nema.
Sa druge strane, bendovi Nove srpske scene sviraju muziku za generaciju koja nije njihova i pevaju o temama koje su njihove samo uslovno, kroz maglu melanholije. Incident u kome je mladi beogradski DJ i producent Felony Flats uradio klupski remiks za numeru grupe Petrol “Sve jedno je” predstavljao je uzbudljiv trenutak za “scenu”. Bio je to znak da se različiti žanrovi povezuju i nadovezuju u jedinstvenoj poetici. Međutim nihilistički krik koji se mogao čuti na podijumima pojedinih beogradskih klubova pre godinu dana, zapravo je bio uzdah nemoći i kao takav ostao je na nivou incidenta i bez uticaja.
Poetika je stvar ličnog senzibiliteta autora, ali bi ti isti autori pre izlaska u javnost morali da se radikalno suoče pre svega sa sobom i svojim osećanjima, jer je pitanje poetike jednim delom i pitanje razumevanja konteksta.
Nakon godina izolacije, svaka “scena” koja se danas oslanja na tradicionalne medije zarobljena je u konstruktu lokalne realnosti i kao takva ne vrši svoju kritičku ulogu, jer biva apsorbovana kompromisima.
Još opasnije je što autori, koji se formiraju unutar tako inhibirane “scene”, upadaju u zamku zamišljanja sveta, umesto interakcije sa njim.
Masovna upotreba novih medija i proširivanje konteksta mogu biti dobra strategija za ozdravljenje “scene” u ideološkom smislu. Kroz interakciju i refleksiju u drugim kontekstima, mladi (a i stari) biće u mogućnosti da jasnije sagledaju banalnost kojom su svakodnevno okruženi i koja kroti njihove svetonazore po merilima palanke.
Svaki umetnik/aktivista koji danas stvara nešto u Srbiji bez razumevanja makar regionalnog konteksta i realnosti, neodgovoran je prema sebi i svom radu i u potpunosti je odgovoran za sopstveni poraz. Kao takav on se mora simbolički (samo)ubiti.
Nastaviće se (o hip hopu, klabingu, nevladinim organizacijama i anarho-kamikazama).
Hvala Radovanu Hiršlu.
Peščanik.net, 14.11.2009.