Kad bismo se samo mi koji smo poniženi i uvređeni javnim prevozom u Beogradu, ali svi mi, okupili na jednom mestu, u podne jednog radnog dana, život bi stao, ispunili bismo celu Nemanjinu, do pokojne železničke stanice, neki od nas bi se prelili u Beograd na vodi, a slava naša doprla bi do ušiju i same Brnabić Ane, o ministarki saobraćaja da i ne govorim.
Čekao sam osamdesettrojku duže od pola sata, na vetru nedovoljno jakom da nas ratosilja smoga, ali dovoljno studenom da prođe kroz moj kaput i epitel, pomislio sam da se ništa, ama baš ništa ne bi dogodilo, kad se više nikad ne bi pojavio nijedan autobus koji povezuje bratske opštine Vračar i Zemun: trolejbusa, tramvaja i autobusa je sve manje i manje u toku dana, stanovništvo dostojanstveno ćuti, zebe i čeka: koliko je radnih i neradnih sati protraćeno na stanicama bog sveti zna, koliko je prehlada zarađeno na čekalištima, koliko je duša izdžepareno u dušegupkama koje se ipak još uvek pojavljuju…
Ako ti država isprazni jedan džep, ti joj okreni i drugi, zaista, reketiranje stanovništva proširuje se stalno na nove i nove oblasti, s druge strane bezobzirno nam se ukida ono što nam zacelo pripada: jedno od ljudskih prava zar nije pravo na pravičan prevoz u razumnom roku?! Javni prevoz je baš kao i pravda do pre godinu dana bio spor, ali dostižan, sad se po nas šalje sve manje vozila, i nismo dostojni ni hinjenog izvinjenja (da je reč o privremenoj krizi usleg toga i toga…); svakog bogovetnog dana još je gore nego juče, a desetine hiljada ljudi ćute, kako rekoh, cvokoću i drežde, čekajući kad će se pojaviti već preopterećeno i krcato ljudima vozilo slavnog GSP-a (koji nam prisilno i samovoljno prodaje, ili je to Grad, nove i nove plastične bus-plus kartice, iako ih nismo izgubili ni oštetili!!! Istekao im rok trajanja, tako se kaže, i svake godine se od milion putnika otme dvesto pedeset miliona dinara za plastiku koja džumle košta možda dvesto evra); ovaj antinarodni režim bi mogao da spozna gde su granice ljudskih mogućnosti tako što bi za svaku liniju slao dnevno samo po jedan autobus, tramvaj, ili trolejbus – krasan naučni eksperiment sa milion besplatnih zamorčića – mi reč ne bismo rekli! Pa je li moguće da se samo ja, koji i ne idem na posao u drugi kraj grada, bunim kao Grk u apsu?!
&
Grk u apsu, Grk u apsu – šta se time hoće reći? Po moemu, da Heleni ne daju na sebe ni onda kad ih neka sila privremeno i nadvlada, doklen mi smo posve drukčiji slučaj. Nas je zakačio onaj stokholmski sindrom, mi se za ove koji su nas oteli emotivno vezujemo i nećemo da im kvarimo njihovo otmičarsko raspoloženje?
Ali, neće biti da je to smisao fraze: ona pre znači da busanje u grudi i glasan govor neće pritvoreniku baš nimalo pomoći, jer oni koji su ga smestili iza rešetaka ne razumeju grčki, možda čak ni latinski, i ne kopka ih ni najmanje šta to ovaj pokušava da im saopšti. Grk u apsu je metafora usamljenog pojedinca, civila i stranca, koga su skleptali ljudi drukčijeg kova, uniformisani predstavnici domicilne sile, i sve što čudak na jeziku otaca bude kazao otići će u zatvorski hodnik kao dosadna i uzaludna larma.
&
Predsednik Republike je možda i mene kroz crna službena stakla uočio kako se vozim sam u mom dotrajalom automobilu, ukorio me je kao jednog od zagađivača, ali ako ne budem vozio škodu iz 1989. godine, zar neću pasti u gradsko saobraćajno ropstvo?
Da, ako se čovek načeka tramvaja, a svakome je žao da mu propadne pola sata čekanja, pa ulaže još sedam ili osam minuta, i ako uspe da se udene među druge nesrećnike, pa se nađe u možda ne miomirisnoj, ali toploj utrobi kita, onda sluša automat koji mu ljubazno govori dokle je preopterećeni tramvaj, dar Bazela Beogradu, dospeo: „Pijaca Zvezdara!” U životu nisam čuo taj izraz. Onome ko je obeležavao stanice činilo se suviše familijarnim i seljačkim da kaže „kod Cvetka“; stanica kod Sredačke ulice još je pompeznija: „Op-ština Zvez-dara“, iako bi bilo umesnije da se kaže „Sredačka“, „Tramvajske štale“, ili čak „Orao“, pošto više ljudi ide u „Orao“ nego u Opštinu, ali ovo su već zakeranja kad si u toplom i kad tramvaj klizi, umilno zvoni i približava te tvom sitnosopstveničkom cilju.
Kad bi gradski oci Bazela videli kako se sa njihovim tramvajima ovde postupa, pokajali bi se, kao Zevs što se pokajao jer je nepromišljeno na Pelejevoj svadbi poklonio besmrtne konje, a ovi će na zemlji plakati gledajući kako smrtnici ubijaju drug druga, ali, preopterećujemo mi i autobuse koje nam je poklonio narod Japana, koji nas je jedino bio zamolio da ih svakog jutra peremo, pa Švajcarci kao darodavci barem nisu dovedeni u neravnopravan položaj.
U nadi da ću umereno razjariti i ogorčiti barem petoro sugrađana, i da ću ih podsetiti na njihovu dužnost da se u okviru sv. mogućnosti odupru zulumu, predočiću svim čitaocima barem deo Brehtove pesme „Mušterija“; želim, iako nisam glumac, ni spiker, da ja to pročitam. Ako svi mi kojima je javni transport postao muka, danguba, rizik i uvreda, ne budemo obelodanili kako nam je, moglo bi se pomisliti da nam je sve potaman:
Kao stara mušterija
Brižljivo sam birala namirnice,
Nisam uzimala više no ranije, ali ni manje,
Stavljala sam zemičke kraj hleba, i luk kraj kupusa, i tek kad bi
Sabrali, uzdahnula bih
I počela da prebiram ukrućenim prstima po svom kožnom buđelaru
I priznavala bih, mašući glavom, da nemam dovoljno novca
Da platim one malenkosti, i izlazila bih
Iz radnje mašući glavom, naočigled svih mušterija,
Mislila sam:
Ako se svi mi koji ništa nemamo
Ne budemo pojavljivali tamo gde su namirnice izložene,
Moglo bi se pomisliti da nam ništa ne treba,
Ali ako budemo dolazili, a ništa ne budemo mogli da kupimo,
Znaće se kako nam je. (1934)
Širi dalje!
Peščanik.net, 21.01.2020.