Grof fon Štaufenberg bio je nacistički oficir koji je kasno shvatio da je deo zločinačkog sistema. Ali je nakon toga ipak postupio hrabro.
Bio je jedan od glavnih aktera vojnog otpora protiv Hitlera i pokušao je da na njega izvrši atentat. Iz rata je izašao kao slomljen čovek: telesno i duševno teško ranjen, bez iluzija o onome što je nekad bila i njegova ideologija. Nacionalsocijalizam i rat nisu Nemačku uzdigli do vodeće svetske nacije, već među one najjezivije, kako je naknadno uvideo. Kasno, ali ne i prekasno.
Neposredno pred okončanje rata, kada je postalo jasno da mu se bliži kraj i da će zločinci završiti na vešalima, hteo je da spase sopstvenu kožu – tako glasi jedna od zamerki koje su se Štaufenbergu prebacivale nakon rata. Zaverenici su oficiri koje je izjela ambicija, rekao je iHiHHitler još iste večeri nakon pokušaja atentata u Vučijoj jazbini, čija je ključna figura i glavni akter bio Štaufenberg. Štaufenberg, koji јe, kao oficir, položio zakletvu lično Hitleru. Štaufenberg, onaj koji je upravo iz svog kasnog razmimoilaženja sa sistemom u koji je verovao, crpeo hrabrost i odlučnost, po čemu će se razlikovati od svojih savremenika. Grof Klaus Šenk fon Štaufenberg umro je u noći između 20. i 21. jula 1944. u zadnjem dvorištu berlinskog Bendler-bloka, zajedno sa svoja četiri suzaverenika.
Poticao je iz gospodske kuće, rođen u bavarskom Jetingenu, vaspitavan kao katolik, vernik, što je čitavog života i ostao. Kao mlad oduševljavao se mističnim idejama o rajhu i nazorima pesnika Štefana Georgea, čijem je elitističkom diskurzivnom krugu pripadao zajedno sa svojim bratom Bertoldom. Njegova vojna karijera napredovala je vrtoglavom brzinom. Štaufenberg je bio u najboljoj dobi kada su nacionalsocijalisti došli na vlast – imao je 26 godina. Slike o njemu svedoče kao o čoveku odlučnog pogleda, finih crta lica. Iste godine zasnovao je porodicu – oženio se Ninom Frein fon Lerhenfeld sa kojom će dobiti dve ćerke i tri sina. Štaufenberg je tridesetih godina učestvovao u reformi konjice, koju je od čisto jahačke trebalo modernizovati u motorizovanu, oklopnu jedinicu.
Tada je počeo rat i poručnik se našao usred poprišta, prvo u Poljskoj, zatim u Francuskoj. Godine 1940. bio je pozvan u organizaciono odeljenje vrhovne komande. Do preokreta je došlo tek 1942, pošto je spoznao pravo lice sistema kojem je do tada služio. Nečovečnost, svirepost prema stanovništvu u pohodima na Istok, ali i progon i ubijanje Jevreja naveli su ga da počne drugačije da razmišlja. Povrh toga, video je velike slabosti u vojnom rukovodstvu, koje je nekada izričito podržavao. „Vreme je da se nešto učini“, kazao je. „No, onaj ko se usudi da nešto uradi, dakako mora biti svestan da će u nemačku povest ući po svoj prilici kao izdajnik. Pa ipak, ako to propusti, biće izdajnik sopstvene savesti“.
Grof Klaus Šenk fon Štaufenberg nije bio pacifistički „dobrotvor“, niti je takva grupa ikada postojala u redovima vojnog otpora, ma kako se nakon 1945. žarko žudelo za njom u obe Nemačke. Borci otpora imali su različite biografije i poglede na svet. Pre svega su se slagali u neprijateljstvu prema siledžijskom nacionalsocijalizmu. Okupljali su se u neformalne grupe, koje su se sretale samo tajno, te stoga sporadično, i pravili koncept za Nemačku bez Hitlera. No, oni se nisu zalagali za parlamentarno-demokratski ustavni poredak kakav je Nemačka dobila nakon rata posredstvom savezničke okupacije.
Priča o 20. julu 1944. i njegovoj genezi jeste pripovest o nekolicini hrabrih muškaraca na čijem čelu se nalazio Štaufenberg. Sa silnom krivicom u prvom planu, koju su Nemci sebi natovarili u periodu nacionalsocijalizma, oni i druge grupe otpora deluju poput usamljenih svetionika, koji nadvisuju ostale – kao primeri nesebične građanske hrabrosti, pomalo i kao spasioci najelementarnije časti.
U zaverenike oko Štaufenberga ubrajali su se ljudi koji su već duže vreme planirali novi poredak. Centar građanskog otpora obrazovao je Kraisauški krug. To ime je dobio naknadno, pošto su se simpatizeri sastajali na imanju grofa Helmuta Džejmsa fon Moltkea u donješleskom Krajsauu, ali i u Minhenu i Berlinu. Među opozicionarima su bili građani, plemići, radnici, kao i pripadnici političkog katolicizma i protestantizma. Dvadesetak osoba pripadalo je tvrdom jezgru, drugih 20 je simpatisalo njihove ideje.
Zaverenici su stremili radikalno novom poretku ljudskog života. Polazili su od toga da su nacionalsocijalistički zločini samo vrhunac jedne po sebi pogrešne, apsolutističke države. Tome su suprotstavili evropski koncept. Grof fon Moltke je čak zahtevao stvaranje evropske savezne države bez uporišta u nacionalnoj državi – što je jedna nazadna tendencija koja se nadovezivala na stari, srednjevekovni koncept carstva.
Nasuprot tome, trebalo je čoveka, koji je u središtu tog diskursa, naučiti da iznova preuzme odgovornost. Država nije iznad svih kao vrhovni poglavar, već garantuje slobodu pojedinca. Ekonomiju treba iznova zasnovati na malim i srednjim preduzećima. Ratne zločince treba izvesti pred sud.
Kada su saveznici 1943. odlučili da Nemačku prisile na potpunu kapitulaciju, brojni pripadnici Krajsauškog kruga su se opredelili za državni udar. Planovi su polako sazrevali a onda je grof fon Moltke u januaru 1944. uhapšen, kružok izgubio središte, a opozicija se pregrupisala. Ona je i tako održavala odnose sa drugim opozicionarima unutar Nemačke, recimo sa disidentskim delovima vojske i sa krugom oko Karla Fridriha Gerdelera, nekadašnjeg gradonačelnika Lajpciga, koji je iz protesta prema antisemitizmu što se širio po Nemačkoj napustio tu funkciju. Krug oko Gerdlera bio je konzervativno nacionalnoliberalan i želeo je povratak monarhije.
Tada su pripadnici obeju grupa počeli da se postepeno okupljaju oko grofa fon Štaufenberga, koji je već radio na konceptu prevrata i novog poretka sa drugim oficirima Vermahta – na operaciji „Valkira“. Za planirani državni udar pridobili su na desetine drugih pristalica unutar Vermahta i izvan njega. Mnogi među njima nisu održali datu reč kada je puč propao, Štaufenberg aktivirao bombu u Vučijoj jazbini, a Hitler preživeo napad.
„Hitler je mrtav“, javljali su zaverenici 20. jula u 15 časova u pravcu Bendlerštrase. Pretpostavljalo se da je operacija počela. Po planu „Valkira“, državni sekretar u ratnom ministarstvu trebalo je da postane grof Klaus Šenk fon Štaufenberg. No, samo nekoliko časova kasnije, njegov život je okončan. Štaufenberg, Verner fon Heften, Albreht Riter Merc fon Kvirnhajm i Fridrih Olbriht streljani su već tokom noći 21. jula 1944.
Štaufenberg je bio uveren da je ubio Hitlera i mnoge njemu bliske sledbenike i, uprkos protivrečnim vestima, čvrsto se držao svog plana. Hajnrih Himler je naredio da se njegov pepeo, kao i pepeo njegovih saučesnika, pospe po poljima, nakon što su, po Himlerovoj zapovesti, izvađena već sahranjena tela. Nije mogao da ugasi sećanje na ljude koji su zamalo ubili Hitlera. Štaufenberg nije ostao upamćen kao izdajnik, kako se onomad pribojavao. Već kao neko ko je hrabro i nesebično stajao iza toga da je nekada napravio pogrešan izbor. I ko se dosledno borio da zbog toga nešto učini. Uzor.
Katja Riedel, “Claus Schenk Graf von Stauffenberg – Ein Mann mit Gewissen”, Focus, 15. novembar 2007
Prevela Hana Ćopić
Peščanik.net, 24.04.2008.