“Ne damo Hong Kong” (bgd. grafit).
Zvanična srpska politika raspala se u paramparčad. Ali su njene pojedinačne osobine ostale iste. Takođe je, u dezintegrisanom stanju, ona nastavila da racionalan nacionalni interes obezvređuje za račun poriva otuđenih, predatorskih elita i jedne strane sile, koja se upravo odrekla svojih poslednjih, jedva stečenih demokratskih kapaciteta. Sile zasnovane na udvoričkom potčinjavanju neometanoj vlasti, koje je Rusiju vratilo u jednopartijski sistem lišen opozicije, parlamentarne kontrole i nezavisnih, emancipovanih institucija.
Putinizacija Srbije odvija se istovetnom metodologijom. Liberalna i proevropska opozicija se demonizuje i marginalizuje, ukljujučući slična raspoloženja u vladajućim strukturama, a radikalska uvlači u dominantni tribalni koncenzus. Predsednika Srbije koji na početku svoje kampanje obećava napredak i razvoj, “bolji život”, demantuje njegov sopstveni ministar spoljnih poslova koji podseća kako ne dolazi u obzir bilo kakva “trgovina teritorijom” Srbije radi njenog ulaska u EU. Predsednik, ohrabren, odgovara francuskom predsedniku koji Srbiji preporučuje da se, između ostalog i zarad sopstvenih interesa, suoči s najnovijom prošlošću i isporuči nadležnom sudu ratne zločince, i prizna nezavisnost Kosova kako bi s Kosovom učestvovala u izgradnji precizno institucionalno uokvirene zajedničke evropske budućnosti. “To što Evropa odluči da prizna neizbežnu nezavisnost Kosova ne čini nas odgovornim za činjenicu da Srbi i Kosovari ne žele više da žive zajedno. Da li smo mi odgovorni za ono što se dešavalo u Bosni, u Sloveniji i bivšoj Jugoslaviji? To više ne postoji, ne možemo oživeti maršala Tita. Trebalo bi da je s tim završeno. Trebalo bi razmišljati o Evropi 2007. i 2020. godine, a ne o 1945, o kojoj bi mnogo toga zanimljivog trebalo da se kaže”.
Nova vladajuća podvala nameće zaključak da evropska integracija Srbije podrazumeva njeno odustajanje od Kosova. Da je evropski put Srbije bio pogrešan, a politika na Kosovu koja je dovela do NATO intervencije ispravna. Da se Kosovo prodaje za vrednosti kojima većina čovečanstva (Rusija, Kina, Indija, itd), nasuprot liberalno-demokratskoj manjini, okreće leđa. Da će “nova snaga” Rusije pomoći Srbiji da se naruga svojim susedima i njihovim uređenim životima. Da će Kosovo do Ibra postati nova Krajina, a severnomitrovačka bolnica sveslovenski Bondstil.
Srpski šef diplomatije kao da namerno zaboravlja prethodni tok raspada Jugoslavije, koji je Srbiji odneo desetine hiljada ljudskih života, neprocenjivu i nenadoknadivu materijalnu štetu, i celokupan jugoslovenski prostor. Računajući na kratko pamćenje, on tvrdi kako se Srbija “bori za očuvanje vitalnih interesa” i da je “očuvanje teritorijalne celovitosti svakako vitalan interes”. “Boreći se za očuvanje teritorijalne celovitosti, mi se borimo za našu evropsku budućnost”. Mada je Srbija ostala bez “teritorijalne celovitosti” još 1999, i može je obnoviti samo novim nasiljem nad kosovskim Albancima. Na drugoj strani stvarnosti, koja predstoji, pred Srbijom je izbor između priznavanja nezavisnosti Kosova, koje će pripasti nadzoru evropskih institucija, i negacije svih svojih interesa ukoliko obavi još jedno političko samoubisvo prepustivši se obmani zvanične ruske diplomatije.
Odbijajući da prizna kosovsku nezavisnost Srbija će, u odnosu na Kosovo, sebe lišiti svih institucionalnih kapaciteta. Odustavši od evropskih i evroatlantskih integracija Srbija će dodatno institucinalizovati svoju nemoć i nesposobnost. Utrkujući se s Koštunicom i Jeremićem, Nikolić preti blokadom Kosova, kojom će srpsku privredu lišiti dela zarade, a decu u Srbiji prava da upoznaju svoje albanske i srpske vršnjake, koji su, i jedni i drugi, u svemu nevini, i upoznaju se sa spomenicima srpske srednjovekovne kulture. Sumanutih ideja ovde nikad nije nedostajalo. U svakom slučaju, Srbija će samoizolacijom gubiti uticaj kod svih svojih suseda, koji je krenula da obnavlja od početaka svoje demokratske i miroljubive politike 2001. Prema istom obrascu, da bliskost s ruskom politikom nije podrazumevala bliskost s ruskom kulturom, Srbija će, pravednim durenjem koje predlažu premijer i njegovi istomišljenici, poput popa koji se, u narodnoj izreci, naljutio na selo, sebi sama odseći svoje vitalne organe. Ostaće, u međunarodnim odnosima, samo sporedan krak ruskog gasovoda, kao nova, musava gubernija. I, u svakom smislu, bez Kosova.
Druga Jugoslavija nikad se nije uspela do kraja oporaviti od sovjetizacije svoje politike, ekonomije i kulture. Sovjetizacija je prevazišla njene ukupne integrativne, demokratske i razvojne kapacitete. Zatim je dovela do nasilnog raspada Jugoslavije, najavljenog resovjetizacijom srpske politike i kulture sredinom osamdesetih. Putinizacijom svoje politike, zvanična Srbija najavljuje povratak u izolaciju i siromaštvo, koji podrazumevaju opšti nered i nemoć. Dok su se njene elite obezbedile računima i nekretninama u EU.
Na drugoj strani, u stvarnosti koja izmiče zvaničnoj politici, Srbija je prešla jedan deo tranzicionog puta, svi njeni susedi uključeni su u proces evropskih integracija, a njeno građanstvo, bez obzira na uvide i porive, većinski evropski opredeljeno. I za pretpostaviti je da EU neće voditi krutu politiku koja je na početku devedesetih izolovala Srbiju ne nudeći puteve raspleta koji bi išli dalje od priznanja otcepljenih republika. To su morale da čine SAD intervencijom u Bosni i na Kosovu. Na prošlonedeljnom samitu u Briselu šefovi država ili vlada EU postigli su dogovor da EU preuzme glavnu institucionalnu i bezbednosnu ulogu u okončanju procesa rešavanja statusa Kosova, a da bi Srbiji trebalo dati mogućnost da po ubrzanoj proceduri dobije status kandidata za EU. Naravno, usledilo je negodovanje Jeremića i Koštunice.
Danas, 18.12.2007.
Peščanik.net, 17.12.2007.