Naravno, sud u Hagu nije tema razgovora. On, sam po sebi, to nikada nije ni bio. Sud u Hagu je samo dobar izgovor da se ne govori o mogućoj krivici pojedinaca i odgovornosti svih nas za ratne strahote u kojima smo na različite načine učestvovali: neki kao žrtve, drugi kao počinioci zločina i njihovi jataci, treći kao „neutralna“ publika i malobrojni kao glas razuma.
Umoran sam i zgađen od pravničkih nadgornjavanja o legitimitetu, načinu istrage, o radu i nadležnosti suda. Već godinama isti ljudi istim rečima zastupaju iste stavove. Godinama govore a ne slušaju se. Ukopani u svoju pravno /političku nepopustljivost vode „politiku“, akademski pristojno uvažavaju mišljenje sagovornika. Ljudi! Ovde je reč o masovnim zločinima, etničkom čišćenju, raznošenju leševa hladnjačama po Srbiji, genocidu…. Tu ne može biti tolerancije i ljubaznog razgovora. Ili zločinu sudiš ili postaješ saučesnik. A ljubaznih, akademski sofističiranih saučesnika u zločinu iz dana u dan sve više.
Na čelu su im, kao što valja, najodgovorniji državni funkcioneri. Oni što ih stomak zaboli kad se Hag samo pomene. Oni koji veruju da će upornim zamajavanjem na kraju uspeti da nadmudre ceo svet. Da ga pobede! Da ne sude ratnim zločincima!
Ej Srbijo.
Da bi se sakrili iza podrške naroda, a sve radi davanja legitimiteta svojoj odlučnoj neobaveštenosti, ti isti „političari“ pošalju na ulice novinare, da po patriotskom zadatku pitaju „narod“ šta misli: Treba li da NAM se sudi u Hagu? Treba li isporučiti Hagu naše generale, naše sugrađane, Srbe, patriote?
Pitani narod, kao i uvek i o svemu, ima naučeno „mišljenje“, a to je odlučno: NE.
Da se uopšte želi suditi zločinu pitanja bi zapravo trebalo da budu: Da li odobravate pokolj u Srebrenici? Sećate li se naroda koji je cvećem zasipao tenkove prilikom njihovog odlaska u ratove? Da li biste ponovo izašli na autoput da cvećem zaspete kamione koji iz Batajnice odvoze identifikovane žrtve? Šta mislite o predlogu da se za turiste u Srbiji organizuje obilazak masovne grobnice u Batajnici?
Odgovore zamislite sami.
Jad
Jadna je država u kojoj živimo. U njoj institucije, zbog kraja radnog vremena (!?!), ne stižu da pokrenu akciju privođenja optuženog ali stižu da ga obaveste da treba da beži. Potom sa optuženim, za koga ne zna gde se nalazi, država započinje pregovore o njegovoj predaji. Potom ti pregovori propadnu ali će biti nastavljeni. ‘Ej, Srbijo. Ideš na noge Hadžiću, predsedniku-magacioneru, pregovaraš s njim dok on čačka zube i u sebi broji pare otete od žrtava Oluje. Verujem da pritom, bar na trenutak, onako srpsko šeretski, pomisli: Ajde da im se predam, pa da vidim šta će onda.
Godinama plaše Srbiju političkom nestabilnošću ako se optuženi isporuče. Da li se time, već više puta pomenuti narod, poziva na ustanak ili se strepi od reakcije vojske ili policije? Razočarali su ih i narod i ovi drugi kad je privođen Šljivančanin. Tresla se gora, rodio se miš. Uostalom, seća li se neko Šljivančanina? Ne pominju ga otkad postoji mogućnost da je zaista nevin. Ako si nevin nisi heroj. A nama su potrebni „heroji“ a ne nevini.
Posebno poglavlje moralnog beščašća naše politike predstavlja otvaranje tržišta na kome su naša roba optuženi za ratne zločine. Bekstvo od suočavanja sa istinom i realnošću sublimiše se u stavu „Više nama vrede naši generali nego sva pomoć sveta.“. Trguje se varijantama ili Mladić ili generali, laže se narod jer jedino pravo i časno rešenje je da se sudi i Mladiću i generalima. Ako neće u Hagu neka im sude ovde. Šta ih u ovom trenutku sprečava da generale, za koje svi znaju gde su, privedu i započnu suđenje ovde? Šta ih sprečava da ozbiljno istraže ko je odgovoran za masovne grobnice rasute po Srbiji?
Ništa. Osim prvih rečenica Miloševićeve „patriotske“ Biblije: Srbija nikad nije u ratu. Ona samo brani svoj nacionalni interes. Bestidna je trgovina u kojoj se patriotizam meri visinom odbijene ekonomske pomoći, u kojoj se svesno žrtvuju generacije građana Srbije da bi se izbeglo suočavanje sa sopstvenom odgovornošću.
Još mi zvone u ušima horske optužbe da je Premijer Đindić prodao Miloševića za neke kredite.
Đinđić je naprosto verovao u sistem vrednosti u kome ni u Srbiji zločin ne sme ostati nekažnjen. Još mi zvoni u ušima i tišina kada je zbog toga ubijen.
Ali
Pamtim vreme kad su me pitali: Otkud znaš da „naši“ gađaju Dubrovnik, da baš Karadžićevi razaraju Sarajevo? U međuvremenu činjenice su nedvosmisleno utvrđene i valjda danas niko razuman nema dileme oko odgovora na pitanja:
– Treba li država da poštuje međunarodne obaveze koje je preuzela?
– Da li je u Vukovaru pobijena velika grupa pacijenta iz bolnice?
– Da li je Sarajevo sistematski uništavamo od strane vojske Republike Srpske?
– Da li je general Mladić snimljen kako u Srebrenici, na ulici i u autobusu, razgovara sa ljudima koji su potom netragom nestali?
– Da li su u Batajnici i na još nekim mestima u Srbiji otkopane masovne grobnice?
Pa ipak naša država na sva pitanja odgovara „Da, ali…“. Ta relativizacija odgovora svesno je razarenje sistema vrednosti našeg društva. Zapravo, to ALI treba da očuva jednoumnu ideju da Srbija i njen nacionalni interes ne podrazumevaju prihvatanje vrednosti moderne civilazacije. To ALI izjeda poverenje u institucije – može li se uopšte govoriti o pravnoj državi ako se ne pokreću suđenja za najteže zločine koje su pojedinci počinili? Kako gradani da veruju da se, u nekoj drugoj prilici, „nacionalni interes“ neće postaviti između njih i pravde? Kao da se država trudi da se pred građanima pokaže kao slaba i neodlučna, oprezna ne zbog mudrosti već zbog kukavičluka. Uporno se vlast predstavlja kao neko ko sledi želje i uputstva naroda a ne kao neko ko treba da vodi državu i njene građane prema opštem boljitku. Vlast bi sve htela i sve mogla ALI eto zbog Haga ne može.
Pa ispunite uslove koji su postavljeni, oslobodite se Haga i najzad nam pokažite šta zapravo umete i možete!
Kada će Srbiju voditi ljudi koji će mirne savesti odgovarati na pitanje: Šta ste radili, s kim ste se družili u vreme ratova?
Jed
Višegodišnje mrcvarenje Srbije sa pitanjem saradnje sa Hagom nije rezultat spoljnog pritiska već naše unutrašnje nesposobnost da se suočimo sa odgovornošću za deceniju ratovanja. Svakodnevno se suočavamo sa nespremnošću i strahom, čak i obrazovanih i pametnih, da prihvate očigledno: među Srbima, kao i u svim drugim narodima, postoje pošteni i oni drugi, postoje ljudi i zločinci. Ovim drugima, bili oni generali, magacioneri ili predsednici Republike mora da se sudi. Ne može se izgraditi moderne Srbija na zatrpanim grobnicama. Ma kako to bilo teško i bolno meni se to čini jasno, jednostavno i nadasve neizbežno. Zato me svaka manipulacija suđenjima za zločine ponižava, ispunjava nemoćnim stidom i besom.
Nije Hag pored nas. Hag je u nama. Kao i jad i jed.
Danas, 20.09.2004.
Peščanik.net, 19.09.2004.