Bosanka Biljana Plavšić doselila se iz švedskog zatvora u Beograd i uselila u stan koji je na rukohvat od crkve sv. Save. Ona, njen brat i snaha, Sarajlije, biće članovi istog kućnog saveta.
Stigla je oko vrata naoružana krstom koji treba da emituje božju zapovest “Ne ubij”. Pri oktobarskih 19 Celzijusa obučena u bundu od nerca, holivudski statusni simbol. Bunda košta 5.999 dolara. Na letnjoj rasprodaji. Koliko kanadskih kuna treba da plati glavom da bi pobožnoj bilo toplo oko srca kad sluša psalm 50:10, u kome bog kaže: “Sve šumske životinje su moja stvorenja”? Svetosavska crkva u Beogradu je najveći hram na Balkanu. Apsorbuje najmanje 10.000 vernika i jednu grešnicu.
Na otegnutoj ekavici, Tuzlanka mračne prošlosti je bogoradila beogradsku budućnost, jer je 17 godina nakon poljupca žene pauka sa Arkanom Sarajevski univerzitet oduzeo sva akademska prava bivšoj profesorki, pa će morati uzeti penziju sa srpskim koeficijentom. Osim Plavšićke, ekavicom su u Beogradu progovorili Kninjanin Milan Babić i bosanski Crnogorac Radovan Karadžić, pre ili kasnije Hažani.
Poslednji se ekavizirao iz maskirnih razloga, ostali da se umile novom okruženju da ih prihvati kao svoje. Proces je reverzibilan. “Podrška građana hapšenju Ratka Mladića prepolovljena je posle izručenja Karadžića”, rekao je ovog novembra, kad se Plavšićka skrasila u Beogradu, predsednik Saveta za saradnju sa Haškim sudom Rasim Ljajić. Natpolovična većina građana smatra da je isporučivanje haških optuženika protivno interesima Srbije. Osim sadašnje države, koja gostoprimstvom plaća ćutnju onih koji bi mogli dodati još nešto o učešću prošle Srbije u ratu u Bosni i Hrvatskoj, i građani žele da budu zatočenici nekooperativnosti sa Hagom.
Imovina haških osuđenika i optuženika u Beogradu vredi 1,8 miliona eura. Nemačka je ovog leta toliku količinu para poslala Kambodži i Laosu da do kraja godine hrane milione seljaka. Neutralna Irska je lane poklonila istu sumu za razminiranje Avganistana, Angole i Somalije u kojima godišnje od zaostalih mina pogine 20.000 ljudi.
Ratni zločinac Mladić je najskuplja srpska reč i najskuplji srpski kvadrat. Sa 290 kvadrata najveći je kućevlasnik u Beogradu. Sa placem u Valjevu vrednost imovine ovog seljanina Kalinovika je oko 700.000 eura.
Mladićev pomoćnik Zdravko Tolimir ima sedamdesetak stambenih kvadrata u beogradskoj opštini Zemun. Karadžić, Šavničanin pa Sarajlija, zaposeo je na ime sina i brata dva stana u Beogradu vredna oko 350.000 eura.
Brat Momčila Krajišnika, koji je osuđen na 20 godina robije ima trospratnih 200 kvadrata u Beogradu. Ekonomista po profesiji, Momčilo je pre odlaska u Hag sa Pala, tražio od Beograda milion eura za troškove suđenja, obećavši da će novac vratiti jer mu “imovina vredi najmanje pet miliona eura”.
Sa toliko para su Crveni krst i Crveni polumesec lane u sušnoj Etiopiji nahranili više od 76.000 ljudi. Za te novce bi se u Bosni mogle besplatno pelcovati protiv virusa H1N1 porodice svih Krajišnikovih žrtava. I još mnogo dece.
Optuženici u Hag odlaze iz Srbije, ili se u nju vraćaju kao u novu domovinu. U Srbiji imaju stanove, vikendice, kuće i državljanstvo.
Haški tribunal je objavio 19 optužnica za genocid i ostale zločine u Srebrenici. Šestorica koje preživeli Srebreničani neće zaboraviti, su osuđena. Posle srebreničkog pokolja deset od 13 optuženih sklonilo se u Srbiju. Za većinu je zadnja pošta Beograd. Predrag, Ljubomir, Milan i Dragan su imena koja se ponavljaju na spiskovima osuđenih i optuženih.
Bivši ministar za državnu upravu Srbije Zoran Lončar putovao je od Beograda do Haga u društvu optuženika Miće Stanišića, Vinka Pandurevića, Vujadina Popovića, Drage Nikolića, Ljubomira Borovčanina, Milana Gvera, Radivoja Miletića – Bosanaca koji su genocidom i zločinima protiv čovečnosti branili čast Vojske Republike Srpske – i još trojice nižeg ranga zločina. Čast Sarajlije Ljubiše Beare, pukovnika Vojske RS, optuženog za masakr u Srebrenici branio je bivši ministar pravde Zoran Stojković u VIP salonu Aerodroma Beograd, počastivši ga posebnim avionom, kamerom Vlade i obećanjem da mu penziju neće ukidati.
Prema saznanjima sarajevskog Istraživačko-dokumentacionog centra 83,33 odsto civilnih žrtava bosanskog rata su Bošnjaci. Ubijeno je 33.070 bošnjačkih žena, dece… Od tri naroda u Bosni, samo su muslimani imali više civilnih nego vojnih gubitaka. Bošnjaci čine dve trećine od 99.000 žrtava troipogodišnje agresije na BiH.
Narod Bošnjaka je najviše stradao i u Drugom svetskom ratu. Na teritoriji Jugoslavije, četiri puta većoj od Bosne, za četiri godine poginulo je 103.000 Bošnjaka.
Od 18. avgusta 1941. kada su četnici osvojili Srebrenicu do 29. januara 1942. u gradiću je pobijeno 15 odsto njegovih muslimana. Pre rata 1992. Srebrenicu je nastanjivalo 72,9 odsto Bošnjaka, a danas ih je manje od trećine.
U Beogradu živi Predrag Strugar, prvooptuženi u slučaju Kaluđerski Laz, kada je 1999. na severu Crne Gore ubijeno 23 kosovskih izbeglica, dece, žena i staraca. Dvojica od šestorice optuženih za zločin nad hrvatskim zarobljenicima u crnogorskom logoru Morinj izbegla je posle zločina u Beograd.
Oficir JNA sa Žabljaka Veselin Šljivančanin naselio se u Beogradu, dok nije počeo da odslužuje 17 haških godina. U Beograd se 1995. doselio i hrvatski državljanin Babić, “predsednik Republike Srpske Krajine”, zbog toga haški osuđenik.
U Srbiju su pobegli Bosanci Željko Meakić, optužen za zločine u logoru Omarska kod Prijedora, čiji je komandant bio Stevan Todorović, bivši šef policije u Bosanskom Šamcu zadužen za etničko čišćenje nesrpskih civila, Mitar Rašević, optužen za ratne zločine u Foči, te Vladimir Kovačević zvani Rambo, Nikšićanin optužen u Haškom tribunalu za ubijanje i pljačku oko Dubrovnika.
Višegrađanin Milan Lukić doselio se u beogradsku opštinu Obrenovac, odakle je kao komadant paravojnih “Osvetnika” predvodio kaznene ekspedicije po istočnoj Bosni. Osuđen je na doživotni zatvor. Specijalnost mu je bila utamničenje bošnjačkih civila u kućama koje bi zapalio. “Majko, ne daj me”, bile su poslednje reči Halide Kuspahić, desetogodišnjakinje spaljene sa 60 civila u kući u višegradskom naselju Bikavac 27. juna 1992.
U istu beogradsku opštinu su se doselili takođe Bosanci – braća Nenad i Predrag Banović. Predrag, stražar u logoru Keraterm na obodu Prijedora odbrojava osam godina međunarodnog zatvora.
Stojan Župljanin iz Kotor Varoši bežao je više od osam godina. Skrasio se u Pančevu gde je uhapšen 2008. Savetovao je Karadžića kako “očišćenu” severozapadnu Bosnu prisajedniti srpskoj državi. Put je popločan sa najmanje 40 ubistva i logorom Trnopolje.
Slavonac Goran Hadžić, takođe “predsednik Republike Srpske Krajine” se udomio u vojvođanskoj ravnici pre 14 godina. Na haškoj poternici je pet godina. Ima plac i kuću u Novom Sadu. Toliko ima i njegova sestra.
Posle Drugog svetskog rata Argentina je bila utočište za nacističke zločince, jer su argentinska Služba za imigrante i Ministarstvo inostranih poslova organizovali “pacovske kanale” kojima su u Argentinu stigli Erih Pribke, Jozef Mengele, Adolf Ajhman, Klaus Barbi, ustaše na čelu sa Antom Pavelićem i Milan Stojadinović. Osim Argentine, koja im je bila zajednička ljubav, ustaše su volele Urugvaj i Paragvaj, a četnici Kanadu, SAD i Australiju. Španija je krila naciste po samostanima. Najmanje 700 nacista živelo je u Španiji posle Drugog svetskog rata, a Španija je izručila samo 200, tanjeg formata. Socijalističke vlade nisu bile bolje od Franka i tako sve do hapšenja Ante Gotovine 2005.
Monitor, štampano izdanje, 13.11.2009.
Peščanik.net, 15.11.2009.