Konsensualno, EU je 26. jula ponovo ponudila posredovanje u razgovorima Beograda i Prištine o praktičnim stvarima. Ista ponuda dostavljena šest dana ranije je odbijena, jer je Beograd tražio da se pregovara o statusu Kosova. EU, čije su 22 zemlje priznale Kosovo, ne može prihvatiti nove pregovore o vlasništvu nad Kosovom. Početkom jula je Evropski parlament sa 455 glasova za i 150 protiv pozvao pet neodlučnih članica EU da priznaju nezavisnost Kosova. I komesar za proširenje Štefan File bio je “za”.
Omekšivač je ministrima spoljnih poslova EU 26. jula u prtljag svog izaslanika spakovao srpski predsednik Boris Tadić. Dok se omekšivač raspakovao u Briselu, pošiljalac je u Beogradu poručio da će Srbija “nastaviti borbu za Kosovo, ali neće odustati od članstva u EU”, a posle dvanaestočasovne rasprave 192 od 220 poslanika glasalo je da Srbija “nikada neće, ni eksplicitno ni implicitno” priznati nezavisnost Kosova, poštujući amanet Slobodana Miloševića “Nismo dali Kosovo” od 10. juna 1999. – dan nakon kapitulacije i početka povlačenja srpske vojske i policije sa Kosova.
Prethodna parlamentarna rasprava o Kosovu u Srbiji bila je 2008. godine, dan nakon što je Kosovo proglasilo nezavisnost. Skupštinski odbor za Kosovo se za ovih 29 meseci nije nikada sastao.
Međunarodni sud pravde (MSP) je savetodavnim mišljenjem 22. jula ocenio da Deklaracija o proglašenju nezavisnosti Kosova iz 17. februara 2008. godine nije prekršaj međunarodnog prava. Dodao je i da Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN koja je Kosovo krotila od 1999. ne zabranjuje izglasavanje Rezolucije.
Osam sudija MSP su iz zemalja koje su priznale Kosovo, a sedam iz država koje se tome protive. Odnos sudijskih glasova je bio deset prema četiri.
Nakon odluke vrhovnog suda UN, srpski poslanici su tražili izbore, proglašenje Kosova delom okupirane teritorije Srbije, tužbe protiv država koje su priznale Kosovo, ostavke tvoraca “samoubilačke politike” i konstatovali “smrt srpske diplomatije”.
Beograd je terajući lisicu, isterao vuka, a naročito Vuka Jeremića, svog ministra spoljnih poslova koji je za 21 mesec, otkako je zatražen haški savet višestruko oplovio, preleteo i obletao članice Organizacije američkih država, Afričke unije, Organizacije islamske konferencije, udruženje električara izmenične struje srednjeg napona, crtače crvenih tačaka na obodima pečuraka, dobrovoljce kalviniste sa Mažino linije i Kinu.
“Objavljivanje mišljenja MSP-a biće trenutak istine i opomena za one u Prištini koji su mislili da jednostranim aktima mogu da menjaju osnovne norme međunarodnog prava” izjavio je Jeremić sedam dana pre haške objave.
Beograd je tražio savet, a dobio odluku. Kao da je dokumentaciju o “slučaju Kosovo” predao na pogrešnoj haškoj pisarnici, jer je u neorenesansnoj palati osim MSP i Stalni arbitražni sud.
Iako je od početka Srbija izjavljivala da će poštovati svaku, pa i najmučniju odluku MSP-a Jeremić je, kad je čuo zaključke MSP-a rekao da Srbija nikad neće priznati Kosovo. Tadić mu povlađuje.
Kosovo je priznalo 69 članica UN, među njima tri od pet stalnih članica Saveta bezbednosti. Tadić je odmah posle 22. jula odaslao skoroteče u 55 država da spreči nova priznanja Kosova. Dvonožni golubovi pismonoše nose lične poruke Tadića u 55 nijansi. Jer, ako još 55 država prizna Kosovo, ono postiže dvotrećinsku većinu i postaje član svetske organizacije.
I MMF je znao kakav će biti ishod u MSP-u, pa je dan ranije odobrio Kosovu aranžman od 109 miliona eura u trajanju od 18 meseci.
I Betoven je znao kako će glasati haške sudije, pa je 1824. kao kosovsku himnu komponovao “Odu radosti”.
Poreklo principa samoopredeljenja naroda je u Francuskoj revoluciji, Povelji UN, konvencijama o ljudskim pravima i u Završnom aktu iz Helsinkija.
Srpska pravoslavna crkva (SPC) je 22. jula, posle završetka gregorijanskog radnog vremena i 50-ak minuta nakon objavljivanja mišljenja MSP-a vršila moleban za povoljno rešenje u MSP-u. Pet minuta, a sa gotovo satom zakašnjenja, bogoradila su crkvena zvona po Srbiji i RS. U najvećem hramu na Balkanu, koji prima 10.000 vernika molilo se posle strašnog suda stotinak ljudi.
Slično su pogrešili i zaposleni u gotskoj katedrali Notre Dame koji su 28. juna 1389. potezali konopce u čast srpske pobede na Kosovu Polju.
Moleban je bogosluženje povodom opštih nedaća. Srpska državna himna je rezignirani vapaj “Bože pravde” kojim se Srbija zanosi od 1872.
Miting u severnoj Kosovskoj Mitrovici na kome su kosovski Srbi trebalo da kažu šta misle o odluci MSP-a je otkazan naprasno, bez objašnjenja. Bio je zakazan za 17.30 kako bi i onih osam Srba od 30 građana koliko je u Kancelariji za civilne usluge Vlade Kosova u severnom delu grada za dve nedelje zatražilo kosovsko državljanstvo, ličnu kartu i pasoš mogli da stignu na miting kad završi kosovsko evropsko radno vreme. Srpsko Ministarstvo za Kosovo osudilo je Srbe koji hoće kosovska dokumenta.
Branko Miljković u pesmi: “Ja primam na sebe osudu propevale gomile” kaže: “Ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju”, što je Goran Bregović prepevao na ijekavicu.
Milošević je ispunio obećano na mitinzima – smene, hapšenja, teror, ukidanje autonomije Vojvodine i Kosova, a na Vidovdan 1989. je sa Kosova Jugoslaviji navestio četiri rata.
“Ako neće da izađu neka krepaju” i ubistvom 32 demonstranta u Prištini naoružanih Titovim slikama i parolom “Ne damo ustav iz 1974. godine”, odgovorio je Beograd 1988. na višednevni boravak 1.350 rudara u rudniku Stari Trg.
Policija i vojska su na Kosovu ustoličile marionetsku vlast i uvele vanredno stanje. Godine 1991. sa Kosova se povlači jugoslovenska policija. Miloševićevo Kosovo ima dve stvarnosti. Kao i 17. februara 2008. parlament Kosova iz albanske stvarnosti je 2. jula 1990. proglasio Republiku Kosovo, koju je priznala samo Albanija.
Nasilje Srbije nad Albancima motivisalo je NATO intervenciju u martu 1999. godine. Već 11 godina Kosovo nadziru UN i KFOR kojim komanduje NATO. Na Kosovu je bio prvi “humanitarni rat”, ocenio je Václav Havel. Republika Kosovo je raspuštena 2000. Tlapnja o Kosovu kao neotuđivom delu Srbije ugrađena je i u postmiloševićevski ustav.
Medicinski časopis Lancet je kosovskom ratu pripisao 12.000 mrtvih. Od toga je 1.051 žena starijih od 15 godina. Međunarodna i srpska komisija za nestale su se saglasile da je od početka 1998. do kraja 2000. poginulo 13.472 ljudi – 9.260 Albanaca, 2.488 Srba i 1.254 osoba nepoznatog etniciteta. Kosti Albanaca su rasute od beogradskog sportskog terena Batajnica na severu do drvare u Andrijevici na jugu.
U martu 2007. izaslanik UN Marti Ahtisari predložio je Savetu bezbednosti “kontrolisanu nezavisnost Kosova” jer se posle 16 meseci pregovora o decentralizaciji, zaštiti srpskih manastira, kulturno-istorijskog nasleđa, ekonomskim i imovinskim pitanjima “nema sporazuma o statusu Kosova”. Nakon poslednje runde pregovora šefovi srpske delegacije, Tadić i premijer Vojislav Koštunica nisu hteli ni da ručaju sa Albancima i izaslanikom svetske organizacije, koji je posle toga zaslužio Nobelovu nagradu za mir. Albanci su prihvatili plan.
Dopunskih pet meseci su Beograd i Priština pregovarali pod patronatom EU, Rusije i SAD. U decembru 2007. godine nisu položili popravni ispit, pa je dva meseca kasnije Kosovo pošlo svojim putem. Principe na osnovu kojih su pregovarali nametnula je Kontakt grupa, koju čine četiri od pet stalnih članica Saveta bezbednosti (SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Italija i Rusija). Principi glase: nema podele Kosova, nema povratka na stanje pre 1999, nema pripajanja Kosova drugoj državi. Dva principa su diplomatski sofizmi a prvi je – suprotan međunarodnom pravu.
Monitor, štampano izdanje, 30.07.2010.
Peščanik.net, 31.07.2010.