Trenutno se čini da je MMF na strani dobra. Njihova samokritika o uticaju mera štednje podjednako je neobična i pohvalna. Izgleda da priznaju i da je guranje Grčke dalje nego što ona može ili treba da ode glupost najvišeg reda. Proizvode neke od trenutno najboljih empirijskih makroekonomskih istraživaja (na primer ovde i ovde). Međutim, to je isti onaj MMF koji je u maju bio koorganizator konferencije o Letoniji, koja je izgledala kao reklama za kratku i oštru šok-štednju. (Neki linkovi su ovde i ovde.) Stav MMF-a prema štednji ostaje promišljen i definisan u zavisnosti od zemlje (kao što se primećuje ovde, na primer).
Neću se baviti time da li se ovi naoko oprečni pogledi mogu pomiriti. Umesto toga, pokušaću da pružim institucionalnije objašnjenje čitave navodne konfuzije. Prvo treba istaći da je MMF izuzetno velika organizacija: oko 150 ekonomista radi samo u Evropskom odeljenju, a to odeljenje je jedno od mnogih: neka su geografska, neka funkcionalna (npr. fiskalni poslovi, istraživanja). Ovo su vrlo obrazovani, vrlo bistri i često vrlo iskusni makroekonomisti.
Druga stvar je da, za sada, izgleda ne postoji snažna rigidna partijska linija koja se nameće s vrha. Izgleda da državni timovi koji sprovode i pišu godišnje izveštaje „Članak IV“ imaju određeni stepen nezavisnosti, pa ne moraju da potpuno prilagode svoju analizu političkim afinitetima upravnog odbora ili direktora (što je očigledno u slučaju Britanije, na primer). Ovo je naravno daleko od potpune nezavisnosti: postoje mehanizmi koji pokušavaju da uvedu neku doslednost u pristupu, ali oni nisu dovoljno snažni da postignu potpunu homogenost.
Sa toliko talentovanih makroekonomista, sa tolikim poznavanjem konkretnih ekonomija i u odsustvu snažne komandne i kontrolne strukture, različita mišljenja nisu iznenađujuća. Štaviše, može se očekivati da će se čitav opseg stavova izvan organizacije (među stručnjacima i političarima) odraziti u određenoj meri i na organizaciju. Ne bi bilo ni ljudski da na državne timove pomalo ne utiču i dominantni makroekonomski stavovi u tim zemljama. Na kraju, uticaj MMF-a najčešće je, u najboljem slučaju, marginalan, tako da je poznavanje raspoloženja u zemlji od ključne važnosti.
Pošto smo sve to naveli, možda je ipak pomalo čudno naći u jednoj organizaciji takve razlike kakve smo videli u proteklih nekoliko godina. U periodu 2008-09, MMF je zagovarao ekspanzivnu fiskalnu politiku za svetsku ekonomiju, ali do 2010. zastupao je fiskalnu konsolidaciju. Sada se klatno opet vraća, jedno objašnjenje, da možda netačno citiramo jednog britanskog premijera, jesu „događaji, dragi momče, događaji“. Pre tri godine, vladala je panika zbog potencijalne nove Velike depresije. Ta panika je do 2010. popustila, ali onda je krenula panika zbog Grčke.
Dublje objašnjenje je argument da je ustaljeni model u MMF-u u prošlosti bilo nametanje štednje državama koje su se previše zadužile. Tako je povratak na promovisanje štednje 2010. predstavljao vraćanje na poznati teren. Iz ove perspektive, zanimljivije je zastupanje stimulansa u najgorem periodu recesije. Da citiramo iz odličnog rada Farela i Kigina[1] :
„Obnova kejnzijanizma nije samo poizvod krize. Kejnzijanska analiza i srodni predlozi počeli su da se javljaju u stručnim raspravama u januaru 2008, pre nego što je kriza udarila punom snagom. Dominik Stros-Kan, direktor MMF-a, izjavio je u Davosu da je „nova fiskalna politika danas verovatno ispravan odgovor na krizu“, što je Larija Samersa navelo da primeti kako je ovo „prvi put u 25 godina da se direktor MMF-a zalaže za povećanje fiskalnog deficita“ [Giles i Tett, 2008]. I Stros-Kan i glavni ekonomista MMF-a Oliver Blančard bili su pragmatični kejnzijanci, sa teorijskim naklonostima koje su primetno odudarale od ranijeg ustaljenog stava u instituciji ozloglašenoj po zastupanju fiskalnog rezanja za problematične zemlje.“
Ova promena stanovišta 2008/9. verovatno odražava pragmatičan ali i znalački odgovor na jedinstveni (nakon 1930-ih) položaj u kome se našla globalna ekonomija, sa kamatama na nultoj kamatnoj stopi. Zanimljivo je da je MMF uspeo da naravi taj iskorak, uprkos reputaciji da promoviše fiskalnu disciplinu, dok su druge institucije poput ECB ili Evropske komisije (i neki delovi naučnih krugova) bili manje prilagodljivi. Možda je u poređenju sa njima MMF relativno slobodan od političkog uticaja, tako da je osnovna kejnzijanska logika mogla da prevagne, ali to je samo moja pretpostavka. U svakom slučaju, dobro je videti da se ovakvo gledište vraća nakon katastrofalnog preusmeravanja na štednju 2010.
Simon Wren-Lewis, Social Europe Journal, 22.10.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 27.10.2012.
- Farrell, H and Quiggin, J (2012) Consensus, Dissensus and Economic Ideas: The Rise and Fall of Keynesianism During the Economic Crisis. ↑