Mogu li bajkeri učvrstiti jedinstvo slovenskih naroda?
Do pre godinu dana sam mirno živeo u ubeđenju da bi ovo pitanje mogao da postavi samo neki potuljeni provokator udobno smešten na platnom spisku ili mračnih sila Svetske zavere protiv slovenske civilizacije, ili vašingtonskog obkoma (oblasnog komiteta), a možda i međunarodne cionističke organizacije Džoint (Joint Distribution Committee).
No pokazalo se da sam bio u dubokoj, nepatriotskoj zabludi. U julu mesecu prošle godine, počele su da se rađaju prve mutne sumnje u vezi ove moje nesrećne greške. Tada je Vladimir Vladimirovič posetio međunarodni bajk-šou na Krimu, i na čelu kolone najžešćih bajkera, motorom se provozao po ovom poluostrvu ruske slave. Bila je to bučna i živopisna grupa žestokih i neobrijanih momaka, obučenih u kožne jakne i glava čvrsto vezanih u marame, ispod kojih su se na vetru vijorile njihove duge kose i brade. Kraće rečeno, baš kao u nekom holivudskom filmu. Nakon ove manifestacije, jedinstvo ruskog i ukrajinskog naroda je počelo naglo da se učvršćuje. Čak su i čuvenog rusofoba Stepana Banderu lišili zvanja Heroja Ukrajine.
A kada je Putin, došavši u Srbiju, uz ovacije ushićenih fudbalskih navijača, družeći se s mesnim bajkerima počeo da učvršćuje jedinstvo dva bratska slovenska naroda, najzad sam konačno shvatio da su za našeg premijera upravo bajkeri ti koji su pozvani da predstavljaju avangardu borbe za jedinstvo vascelog slovenskog sveta. Na fonu njegove oštre osude američke soldateske i ostalih savremenih krstaša angažovanih u zločinu protiv mučeničke Libije, ova je progresivna uloga bajkera postala još uočljivija.
I dok gledam i slušam sve to, jedna mi se misao neprestano vrzma u glavi. Da li Vladimir Vladimirovič zna da on za svoje blagorodne ciljeve koristi jednu od tvorevina tipično američke subkulture koju je CIA, u to sam uveren, u okviru svog programa razaranja ruske, pa prema tome i slovenske samobitnosti, specijalno lukavim metodama proturila u rusku stvarnost. I još mnogo toga je uključeno u ovaj zloćudni program. Od Barviha Luxury Village na periferiji Moskve, pa preko moćnih džipova marke Cadillac i ogromnih motornih jahti u kojima vole da se vozaju naši načelnici, pa sve do Mekdonaldsa i tih istih bajkera, sve je to jednih ruku delo. Naravno u to spada i ona ružna, čisto američka, navika primene i poštovanja zakona jednakog za sve, kao i čudna sklonost ka podeli i reizboru vlasti, dve napasti kojima još uvek uspešno odolevamo.
Da se Vladimir Vladimirovič pozabavio time da spoljni izgled bajkera uskladi sa tradicijama iskonsko ruske, slovenske kulture, sve bi mi bilo kudikamo jasnije. Da ih je na primer preobukao u duge kaftane ili krznene bunde, široke pantalone i safijanske čizme, posadio ih na konje ili, u najgorem slučaju, taljige ili saonice upregnute u besne trojke i opremio ih psećim glavama nabodenim na kratke motke i dugim bičevima. Umesto marama, ruskim bajkerima je na glave mogao da natakne krznene ušanke, a brade i dugu kosu, naravno da im ostavi.
Za takvim bi bajkerima pošli ne samo Ukrajina i Srbija, ili ona tamo Bugarska, već čak i ona slovenska braća koja su se na nesreću u svojoj zlosrećnoj istoriji jeftino prodala katolicima, kao na primer Poljska ili Češka.
Mnogi će reći da ja zanovetam i da u ovom slučaju nije važno kako bajkeri izgledaju. Važan je rezultat, odnosno praktična primena onoga što se postiglo. Nije isključeno ni to, da Vladimir Vladimirovič za dobrobit slovenskog jedinstva namerno koristi ideološko oružje protivnika i da, praveći se da ne primećuje podmukle namere neprijatelja, umrtvljuje njegovu budnost.
Recimo da bi se s tim čak i ja možda mogao složiti. No ono što u meni izaziva neprijatnu nelagodu i što, na kraju krajeva, vređa moja čula, to je stilistička protivrečnost koja je kod Vladimira Vladimiroviča tako snažno i nažalost veoma često izražena. Naravno ja ovde nemam u vidu razmimoilaženja koja je, na primer, „stilistički disident“ Andrej Sinjavski svojevremeno imao sa sovjetskim sistemom, već onu protivurečnost koju Vladimir Vladimirovič ima sa samim sobom.
Ali, ako on sam to ne primećuje, tu se više ništa ne može učiniti. Jer, kako znamo, davati sugestije Vladimiru Vladimiroviču je apsolutno uzaludan posao.
Boris Tumanov, Новая Газета , 27.03.2011.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 01.04.2011.