Svetogorski manastir Hilandar je jedna od retkih srpskih institucija koja se može pohvaliti kontinuiranim postojanjem od skoro devet vekova, možda upravo zahvaljujući svojoj fizičkoj odvojenosti od srpske države. Kao “žižak nebeske Srbije” i “barometar narodnog bića” Hilandar je u nacionalnoj svesti Srba bio simbol neiskvarenog pravoslavlja i moralne čistote. Otuda je kao magnet privlačio vladare i političare koji su ga posećivali u trenucima iskušenja i istorijskih izazova, tražeći u njemu “molitveno pribežište”. Neki ga opisuju kao “prestonicu idealne Srbije”, “ogledalo srpske istorije” i svetionik koji sa padina Atosa osvetljava maticu i svedoči o “srpskoj slavi i mukama”.
Poslednjih nedelja Hilandar se sve češće pominje kao izvor raznih senzacija – od glasina da je američkom predsedniku tamo uskraćen boravak jer je musliman, do otkrića o srpskom poreklu Hašima Tačija, za šta navodno postoji pisani dokaz pohranjen upravo u hilandarskoj riznici.
U godinama komercijalizacije i estradizacije svega i svačega, pa i pravoslavlja, Hilandar je postao i svojevrsni seaside & mountain resort u kome folk-pevači sa beogradskih splavova traže “protivtežu burnom načinu života”, odmaraju se nakon planinarenja i “hrane dušu” uoči velikih koncerata. Na te rekreativno-rehabilitacione hadžiluke idu u društvu kolega sa novokomponovanih VIP-lista i kontroverznih biznismena “kako bi i njima nakon povratka (sa Hilandara) sve u životu krenulo” kako treba.
Nekoliko puta godišnje u Hilandar dolazi i desetak majstora realnog aikida koji pomažu monasima, iščekujući igumanov blagoslov za organizaciju seminara putem kojih bi podsetili svet na “nekadašnje velike pravoslavne borce”. Čak se i sadašnja “majka svih srpskih lepotica”, poznata po ratnohuškačkim reportažama iz 90-ih, crnim tunikama i pozamašnoj krstači oko vrata opasno približila obalama Atosa pripremajući svoje missice na susednom kraku Halkidikija. Ne bi me iznenadilo kada bi u naletu svoje duhovnosti i estradnog doživljaja pravoslavlja pokušala da poput carice Jelene, “prve dame” Dušanovog carstva, prekrši crkvene kanone i sa dvadesetak budućih polaznica R&B koledža kroči na tlo Svete gore.
Šalu na stranu, nedavno je osvanula i vest da se izvesni Arkanov prijatelj Žak, “najveći balkanski gangster bez dokaza” preobratio u Hilandaru te da je zahvaljujući monahu Fotiju “uveden u tajnu iskupljenja”. Štaviše, otac Fotije je rešio da spoji lepo i korisno pa je Žaku poverio tajnu misiju spasenja vrednih manastirskih relikvija koje su svojevremeno opljačkali ziloti. Tako je specijalista za obijanje sefova po Zapadnoj Evropi dobio od Fotija zadatak da, koristeći se svojim veštinama, vrati dragocenosti iz neimenovanog svetogorskog manastira (obližnjeg Esfigmena?) u Hilandar.
Blagosiljanje bivšeg portparola JUL-a koji je kao pravi pastir odveo kandidate kosovskih Srba u Hilandar i izdejstvovao im “poruku mira” uoči izbora na Kosovu samo je još jedan u nizu srozavanja ugleda manastira prema kome su i najveći ateisti gajili strahopoštovanje. Sociolog Mirko Đorđević u tome vidi pokušaj simboličke kompenzacije realnog političkog gubitka (Kosova).
Nazad u daleku istoriju
Pod blještavim šarenilom ovakvih primera profanacije verske tradicije, stekao sam utisak da priroda odnosa prema Hilandaru prvenstveno zavisi od ozbiljnosti same države koja se predstavlja njegovom “maticom”. Kako bih malo predahnuo od te hilandaromanije i medijske najezde pomodarskih hodočasnika, rešio sam da ponovo prelistam izvanrednu knjigu Radmile Radić “Hilandar u državnoj politici Kraljevine Srbije i Jugoslavije 1896-1970”, koju je 1998. objavio Službeni list SRJ. Iako nema direktne veze sa onim što me je podstaklo da napišem ovakav tekst, podsećanje na istoriju manastira mi je dobro došlo kao osveženje i antiemetik.
Dakle, od začetka monaškog života na Atosu u VIII veku pa do proglašenja Atonske Gore za Svetu Goru nisu prošla ni dva veka, a srpski vladari su počeli graditi crkve po njoj. Prvih godina XII veka manastir Hilandar je opusteo, pa su se za njega zainteresovali Simeon i Sava, a osnove hilandarskog vlastelinstva postavljene su Nemanjinom osnivačkom poveljom i Savinim tipikom (1200). Srpska feudalna država je nestala pred naletima turske vojske, ali ne i Hilandar čije se vlastelinstvo i dalje širilo zahvaljujući darovima srpskih kneževa i despota. Iako turske vlasti nisu potpuno ukinule privilegije koje je manastir uživao u doba vizantijskih careva, svetogorci su postali “otomanski subjekti” i morali su plaćati danak, zadržavši osnovna obeležja autonomije.
Od XIV veka život svetogorskih monaha bio je pod uticajem mističnih struja koje su zagovarale pustinjaštvo. Nakon ukidanja Pećke patrijaršije 1766. u Hilandaru je pojačano prisustvo Grka i Bugara, a promenjen je i način upravljanja manastirom: umesto igumana, na čelu uprave su se našla dva epitropa i Sabor staraca, dok se igumanom Hilandara počela smatrati čudotvorna ikona Bogorodice Trojeručice.
Niz nepovoljnih okolnosti uticao je da broj hilandarskih monaha tokom XIX veka bude u neprekidnom padu (grčki ustanak, turska vojska u manastiru, kuga, evakuacija kaluđera i povratak bugarskih monaha favorizovanih od Turske). Nakon Drugog srpskog ustanka Turska je zabranila Srbima da prilaze manastiru, dok su veze kneza Miloša sa manastirom bile regulisane hatišerifima i proklamovanom crkvenom autonomijom. Ustavobraniteljski režim Srbije je poklonio manastiru 100.000 groša, a knez Aleksandar Karađorđević je u Hilandar slao 500 dukata godišnje.
Nakon što je ruskim posredovanjem uspostavljen Bugarski egzarhat (1870), veze Srbije sa Hilandarom dramatično slabe što se može zaključiti i po prestanku distribucije srpske štampe u manastiru. Iako je odlukama Berlinskog kongresa (1878) ruski protektorat nad Svetom gorom zamenjen međunarodnim, jedna srpska delegacija iz 1882. je posetila manastir i zaključila kako se tamo više nijedan monah ne izjašnjava kao Srbin. Pet godina kasnije propao je pokušaj slanja srpskih monaha u Hilandar, jer su ih bugarski kaluđeri odlučno proterivali. Činilo se da je srpska crkva bila nesposobna da povrati svoj uticaj u Hilandaru bez adekvatne podrške države.
Zasluge za vraćanje kontrole nad manastirom pripisuju se arhimandritu Vasiliju koji je službovao na jednom hilandarskom imanju u Nišu. Iako su manastirom i dalje dominirali Bugari, hilandarsko bratstvo više nije raskidalo veze sa Srbijom. U Hilandaru je 1894. boravio istoričar Ljuba Kovačević čiji je rad na sređivanju tamošnje arhivske građe nastavio episkop Dimitrije. Dve godine kasnije i kralj Aleksandar Obrenović je posetio manastir odakle je doneo Nemanjinu osnivačku povelju i Miroslavljevo jevanđelje, uz obavezu da ih vrati. Nesrećnim spletom okolnosti dokumenti su nestali 1915, dok je jedno jevanđelje iz manastira Krušedol završilo u rukama ustaša 1941. godine.
Budući da su Bugari i dalje dominirali u Hilandaru, srpski sveštenici su smatrali da “ne treba žaliti sredstva kod Porte” kako bi se dokazale zloupotrebe bugarskih “fanatika”. Istovremeno, srpski političari su bili razočarani “bugarskim bezobrazlucima” u manastiru. Krajem 1897. Ljuba Kovačević, ovoga puta u svojstvu ministra prosvete i advokat Aleksa Novaković su krenuli za Svetu goru s namerom “da se lično uvere u neprijateljsko držanje hilandarske uprave prema Kraljevini Srbiji”. Hilandarski monasi su ih ubeđivali da im se iz Srbije šalju “rđavi kaluđeri” i nedovoljno novca, pa su stoga bili upućeni na Bugarsku koja im je obećavala dvostruko veću pomoć.
Tokom 1900. godine manastir je i dalje bio u dugovima, pa je sa Srbijom potpisan ugovor kojim se bratstvo obavezalo da će u Sabor primati i dva monaha iz Srbije, te da će u svoje redove primati isključivo Srbe. Zauzvrat, Srbija se obavezala da će otplatiti sve dugove manastira i nastaviti da mu isplaćuje godišnju pomoć od hiljadu lira. Međutim, tri godine kasnije raste interesovanje Rusa i Bugara za Hilandar, dok je dve trećine monaha i dalje bilo bugarskog porekla. Za jačanje srpskog uticaja u manastiru bio je zadužen srpski generalni konzul u Solunu čija je komisija zapazila “neslogu u bratstvu”.
Prvih godina vlade Petra I Karađorđevića poslat je episkop Melentije u manastir, koji je nakon povratka zatražio od srpske vlade da tamo hitno pošalje iskušenike. Istovremeno je razmatran model “opštežića” u manastiru, ali je zaključeno da ta ideja treba da sačeka neka bolja vremena “kada u Hilandaru bude srpska većina”. Bojazan od rusifikacije Hilandara i Stare Srbije nagnala je srpsku vladu da razmotri neke koncesije koje bi se mogle učiniti Rusima.
Zanimljivi izveštaji prote Dimitrijevića iz 1906. kažu da su se srpski monasi više starali “ko će steći više imovine”, pa su ih međusobne razmirice ometale da drže đake. Primitivna obrada zemlje, cvetanje trgovine rakijom, zloupotrebe mesečnih porcija namirnica koje su dobijali monasi – bila je depresivna slika manastira toga doba. Smatralo se da je svemu kriv idioritmijski način života (a zagovaralo se opštežiće), iako je bilo sve više srpskih iskušenika u manastiru. Prota Dimitrijević u svom izveštaju pominje zloupotrebe pri transportu novca iz Srbije, ali i nezgodnu naviku srpskih iskušenika da se nerado prihvataju manastirskih poslova. Većina njih je imala običaj da onako srpski, bez cilja skitara po ćelijama i tamo prazno ćaska, da frazira patriotski, svaki odmah oće da je reformator, ima svoje planove i zna sve, kritikuje svakog iz reda, ne zna za autoritet, ne pokorava se opštem redu.
Poseta kralja Petra Karađorđevića 1910. za trenutak je popravila stanje, ali je manastir i dalje bio u dugovima. Sve češće se govorilo o “žalosnim rezultatima” srpskog rada u manastiru, pri čemu je apostrofiran loš izbor iskušenika i monaha (pričalo se da u manastir dolazi “sve i svašta”). Za uzroke lošeg stanja označeni su sistem gazdovanja koji se odomaćio u vreme Bugara “da Hilandar živi bez ikakvih računa i bez podataka o poslovanju manastirskom”, kao i opstajanje turskog sistema bakšiša, tj. podmićivanja sabornih staraca.
Londonskim ugovorom iz 1913. cela Sveta gora je dodeljena Grčkoj, što je potvrđeno i odredbama Bukureštanskog ugovora iz iste godine. Osnovna dilema srpske vlade bila je – kako odstraniti ruski uticaj u manastiru a zadržati rusku političku podršku? Krupni politički lomovi na Balkanu (1912-1918) doneli su promene i u položaju manastira. U vreme kada nastaje SPC (1919), guverner Svete gore je izvestio vladu Kraljevine SHS da Hilandar više neće primati bugarske monahe, pa je od tada srpska uprava u manastiru bila pod nadzorom Generalnog konzulata u Solunu. Mlada jugoslovenska država je sa puno entuzijazma planirala kupovinu parobroda kojim bi se povećao broj hodočasnika, ali je ideja propala zbog potrošenih kredita.
Mirovnim ugovorima u Neiju, Sevru i Lozani priznat je grčki teritorijalni i personalni suverenitet nad Atosom, dok je Sveta gora definisana kao teokratska republika pod suverenitetom Grčke, “uz garanciju nepovredivosti negrčkih manastira”. U sklopu pojačanog interesa države za manastir ranih 1920-ih, arhitekte sve češće putuju u Hilandar, a u planu je bila i izgradnja velike biblioteke. Posredovanjem srpskog generalnog konzula u Solunu hilandarci su oslobođeni služenja vojnog roka, dok je monaška škola iz manastira Rakovica preseljena 1927. u Hilandar. Ipak, rekonstrukcioni radovi u manastiru su zabeleženi tek uoči izbijanja Drugog svetskog rata, u vreme boravka arhitekte Đurđa Boškovića.
Sve do 1933. Hilandar je primao dotaciju Kraljevine Jugoslavije od simboličnih 30.000 dinara, kada je i ona ukinuta pošto je vladika Nikolaj Velimirović policijski proteran iz Grčke. Tih godina bile su aktuelne nedoumice oko uvođenja novog kalendara na Svetoj gori. Državne svetogorske službe su preuzele novi, gregorijanski kalendar, dok su manastiri zadržali julijanski kalendar, ali i vizantijsko računanje vremena (po kome dan počinje sa zalaskom sunca).
Tokom Drugog svetskog rata na Svetoj gori su boravili Bugari, a izvori Nedićeve vlade iz Hilandara su poručivali da je tamo “sve u redu”. U vreme posete referenta za verske poslove pri nemačkoj policiji 1943. u manastiru je bilo svega 35 članova bratstva, mahom starih i bolesnih ljudi. Nemci su odobrili slanje nekoliko monaha, ali je naknadno utvrđeno da su neki od kandidata bili u službi nemačke policije pa je aktivnost obustavljena.
Socijalistička Jugoslavija i Hilandar
Iako su nove vlasti posredstvom generalnog konzula u Solunu i dalje snabdevale manastir, bratstvo Hilandara je 1946. bilo spremno da prekine saradnju sa komunističkim režimom u Beogradu. Do definitivnog udaljavanja Hilandara od Jugoslavije došlo je već u narednim godinama, u doba grčkog građanskog rata. Po njegovom okončanju SPC je svoju akciju počela da usaglašava sa državnom politikom FNRJ. Problemi sa nesređenom arhivskom građom Hilandara su prevazilaženi tako što je početkom 1950-ih država slala stručnjake za mikrofilmovanje hilandarskih akata koji su za svega godinu dana napravili oko 11.000 snimaka.
Iz Hilandara su 1954. stizali izveštaji da Grčka sprečava dovođenje kaluđera u manastir. Iste godine Tito je posetio Grčku, a u manastiru je boravila ekipa arhitekata i restauratora. Iz SIV-a su obećavali podizanje postrojenja za hidrocentralu, pa se tim povodom u Hilandaru obreo jugoslovenski konzul u Solunu: Popović je po dolasku u manastir imao utisak kao da je u njemu vreme stalo 1940. godine, jer nije bilo ničega što bi podsećalo na novu Jugoslaviju. Juna iste godine, na inicijativu Rodoljuba Čolakovića je osnovana Komisija za pitanja manastira Hilandara koja je jako teško funkcionisala. Država je putem nje pokušala da manastirsko bratstvo snabde vatrogasnom opremom i traktorom, ali su grčki carinski organi to sprečili, dok su problemi sa izdavanjem viza odlagali prelazak novih kaluđera u manastir.
Ono što je upadljivo narušavalo odnose manastira i jugoslovenske države bile su veze hilandarskog bratstva sa emigrantskim krugovima, ali i loši odnosi između Savezne komisije za verske poslove i Patrijaršije. Po zidovima monaških kelija visile su slike kralja Petra II, a poseta patrijarha Vikentija Hilandaru 1955. rezultirala je zanimljivim uputstvom koje je ovaj dao jugoslovenskom konzulu u Solunu: “Nikom od onih u Hilandaru ne verujte! Oni vode politiku: pomoz` bože na sve četiri strane”. Od 1957. u manastir počinju da stižu izdanja SKZ, dnevni list Politika, kao i geografske karte aktuelne Jugoslavije, pošto su hilandarci raspolagali samo kartom Kraljevine SHS. Povodom jedne slobodnije reportaže o životu hilandarskih monaha objavljene u NIN-u, iz emigracije su počele stizati optužbe na račun monaha “komunista i izdajnika”.
Postavljanjem Germana za srpskog patrijarha (1958) hilandarsko pitanje je prebačeno na diplomatski teren, pa se na ambasadorskom nivou raspravljalo o popuni kaluđerskog bratstva, tj. o broju novih monaha i iskušenika. Početkom naredne decenije država je poslala ekipu konzervatora i arhitekata za restauraciju kompleksa, ali je radove omelo novo zahlađenje grčko-jugoslovenskih odnosa. Izgradnju manastirske biblioteke prekinula je 1964. karejska policija, a pokušaji tadašnjeg ambasadora u Atini Peka Dapčevića da sa Grcima pregovara o Hilandaru pokazali su se uzaludnima.
Posete princa Tomislava Karađorđevića i Jakova-Jaše Ljotića, rođenog brata osnivača ZBOR-a Hilandaru uslovile su sve snažnije uključivanje organa NR Srbije u hilandarski problem, kao i intenziviranje hilandarskog odbora SANU. U pitanju je bio opravdani strah da uticaj političke emigracije ne prevlada u manastirskom bratstvu. Grčko-jugoslovenski pregovori o kulturnoj saradnji koji su sadržali i klauzulu o Hilandaru su prekinuti nakon vojnog udara u Grčkoj, a krajem 1969. u Beogradu je održano savetovanje o Hilandaru u organizaciji Komisije za kulturne veze sa inostranstvom.
Stereotipne predstave o nemarnom odnosu komunista prema manastiru delimično su ogoljene, ali je ostao utisak da se hilandarsko pitanje rešavalo isključivo u sklopu privredno-političkih odnosa Jugoslavije i Grčke. Zajednički cilj nekoliko srpskih/jugoslovenskih državnih tvorevina i SPC bio je da stave manastir pod svoju kontrolu, uvedu opštežiće i obnove monaški kadar što je do 1970. činjeno sa promenljivim uspehom.
Destrukcija pod svetionikom nacije
U godinama jačanja nacionalizma i eksponiranja religije kao njegovog pouzdanog rezervoara iz doba SFRJ, Hilandar je ponovo došao u središte pažnje. U proleće 1973. ka Svetoj gori je krenuo i crveni pežo 404 u kome su bila dva radoznala pisca – Vidosav Stevanović i Milorad Pavić. Prema Stevanovićevom svedočenju objavljenom u novosadskom Dnevniku (br. 11207), tamo ih je dočekao lično Jaša Ljotić. Međutim, još jači utisak na njega je ostavilo to što je izvesni ljotićevac Mitrofan bio zadužen da održava vinograd koji je u krugu manastira zasadio Dobrica Ćosić: Komunisti i ljotićevci koji sade i obdelavaju isti vinograd, ta ideja mi je vo vremja ono izgledala neprirodno, crnohumorno. Zar nisu bili ljuti protivnici? Ali u stvarnosti je bilo drukčije: ljotićevci su lako postajali komunisti. Sad obrnuto: komunisti s istom lakoćom postaju ljotićevci. Stevanović je ironično zaključio kako su konzervativni hilandarski monasi usvojili samo dve tekovine modernog doba: telefon i nacionalizam!
Nakon što je Slobodan Milošević sa pet helikoptera aterirao na manastirsku baštu sa paradajzom aprila 1991. većina monaha se sklonila u svoje kelije i na obližnje imanje u Kakovu kraj Jerisosa. Neprijatna dužnost da dočekaju “faraona” zapala je igumanu Pajsiju i ocu Serafimu, koji su mu taj interni nadimak i nadenuli. Kada je Milošević otišao, monasi su navodno deterdžentom uklanjali njegove tragove. Otac Jovan, predratni emigrant i vatreni antikomunista, prestao je da seje “opoganjeni” deo bašte. Tek u leto 2000. na tom zemljištu je posadio povrće što su monasi protumačili kao najavu skorog pada Miloševića.
Nakon te čuvene posete u manastir je doleteo i Blagoje Adžić, osioni Miloševićev general koji je kao načelnik Glavnog štaba JNA igrao značajnu ulogu u rasplamsavanju sukoba u Hrvatskoj. Istovremeno je na državnoj televiziji izigravao strašilo i pretio rezervistima u Srbiji čija je mobilizacija bivala sve izglednija. Prema svedočenju Pavla Raka, Adžić je pred okupljenim manastirskim bratstvom, novinarima i nekoliko grčkih generala (sa kojima je i doleteo helikopterom) obećao kako će srpski komunistički generali voditi pravoslavni rat, te da shodno tome, očekuju podršku od svoje “grčke braće”. Na istom mestu je izgovorio i famoznu rečenicu: ”Ova je Jugoslavija u krvi stvarana, u krvi ce se i rušiti”.
Iza tog zadrtog hercegovačkog brkajlije u manastiru su se izređali Miloševićev ministar prosvete Danilo Ž. Marković, ali i tadašnji opozicioni lideri poput Vuka Draškovića i Vojislava Koštunice. Uoči proslave osam vekova Hilandara režim je vešto koristio audio-zapise iz manastira kojima je bojio suvoparne emisije o “podvizima” Miloševića i njegove partije. Decembra 1996. Pavle Rak je izrazio bojazan da bi glasine o mogućem sakrivanju ratnih zločinaca u manastiru mogle lako i da se ostvare.
Većina mlađih hilandarskih monaha je aktivno podržavala antirežimske proteste u Beogradu, pa su uoči Božića 1997. poslali studentima badnjak “da razgori duhovnu vatru” koja je uveliko plamtela gradovima Srbije. Vasilije Hilandarac, zamenik igumana Mojsija je svedočio kako je manastirsko bratstvo nakon brutalnih okršaja režima sa demonstrantima “utrostručilo molitve”.
Duhovno naličje tranzicije
Ubrzo nakon petooktobarskih promena novi predsednik Koštunica je sa brojnom pratnjom od sedamsto ljudi (neki kažu i hiljadu i po) posetio Hilandar. Sa njim je doputovao i tadašnji premijer savezne vlade Zoran Žižić. Grčka štampa je izveštavala o dolasku prvog “predsednika-vernika” koji je čak učestvovao u ponoćnom bdenju, ponavljajući kako je došao da prikupi snagu za predstojeću “duhovnu obnovu”.
Otprilike u isto vreme Ivan Čolović beleži posetu rukovodstva i fudbalera Partizana Hilandaru koja se, slučajno ili ne, poklopila sa godišnjicom petooktobarskih promena. Zvanično, klub je posetio manastir kako bi obeležio godišnjicu svog osnivanja koja pada 4. oktobra. Čelnici kluba su izjavili da su bili na bdenju uoči klupske slave, Začeća Svetog Jovana Krstitelja kao i na jutarnjoj liturgiji. Prema Čolovićevoj interpretaciji, ovaj marketinški pokušaj “srbizacije Partizana” bio je sračunat da podvuče nacionalni identitet kluba koji je poslovično vezivan za JNA i komunističku ideologiju.
Tokom izborne kampanje 2002. Hilandar su posetili Miroljub Labus i Mlađan Dinkić, dok su juna 2003. u manastir stigli tadašnji premijer Zoran Živković i Goran Svilanović sa pozamašnom donacijom od 310.000 evra.
Početkom marta 2004. Hilandar je zahvatio veliki požar koji je krenuo iz dimnjaka konaka na zapadnoj strani kompleksa. Neki monasi su zavapili kako se radi o božjem znaku koji je najavljivao “pročišćenje, preporod i iskupljenje”. U masi nacionalističkih tekstova koji su preplavili internet dominirala su tumačenja da je požar bio gnev svevišnjeg “zato što su Srbi skrenuli sa puta Svetog Save na straputicu jugoslovenstva i svakog anacionalnog internacionalizma”. Protojerej Žarko Gavrilović je na osnovu kontradiktornih informacija koje su stizale iz zapaljenog manastira verovao da se radi o podmetnutom požaru. Sumnju je budilo i to što je zvaničan uzrok požara bio baziran isključivo na izveštaju lokalne poluamaterske ekipe vatrogasaca iz Poligirosa.
Uporedo sa zvaničnom verzijom uzroka ove velike nesreće, pojavile su se i glasine da je požar podmetnula britanska služba MI-6 tragajući za ratnim zločincima, te da je potonja donacija princa Čarlsa bila ništa drugo do izraz pokajanja i griže savesti zbog “podmetnutog požara”. Pozivajući se na saznanja podgoričkog Monitora, beogradski list Danas je 2. aprila 2007. objavio tekst prema kome su ruski obaveštajci u saradnji sa nekoliko grčkih sveštenika organizovali transfer Radovana Karadžića u Hilandar, gde je ovaj navodno pronašao monaški mir i krenuo sa pisanjem poezije i memoara.
Do danas je obnovljeno nešto više od polovine kompleksa, a prema rečima samog igumana Metodija, u pitanju je najveća obnova manastira još od doba kralja Milutina. Sva sredstva za obnovu manastira država Srbija je uplaćivala iz budžeta Ministarstva kulture i Ministarstva vera na račun Svetog arhijerejskog sinoda SPC. Godišnji izdaci iz državnog budžeta namenjeni obnovi Hilandara iznosili su oko milion evra. U akciju se uključila i srpska dijaspora, pa je tako decembra 2011. srpska zajednica u Moskvi sakupila 100.000 evra i predala ih delegaciji hilandarskih monaha.
Vojislav Koštunica je nakon velikog požara bio još najmanje tri puta u Hilandaru. Neposredno pred usvajanje Ustava iz 2006, on se sa još nekoliko ministara i “nacionalnih radnika” (poput Matije Bećkovića) zaputio ka Svetoj gori kako bi odande pozvao nezainteresovane građane Srbije da izađu na referendum. Čolović tvrdi da je ovo bio još jedan od dokaza da je srpska nacija prerastala u religijski kult.
U odsustvu ideološko-vaspitnih destinacija iz socijalističkog perioda kakav je bio Kumrovec, čak je i Vojna akademija na svom vebsajtu počela reklamirati poklonička putovanja. Na osnovu sporazuma Odbora za versku nastavu Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, SPC i Vojne akademije započeta je serija verskih predavanja i obilazaka manastira po Srbiji, a juna 2009. pedesetak studenata je zajedno sa oficirima posetilo i Hilandar. Oficiri su izražavali zadovoljstvo što su studenti dobili priliku da se upoznaju sa istorijskim i duhovnim vrednostima srpskog naroda, dok su se pitomci potpuno saživeli sa ambijentom, učestvujući u liturgijama i redovno se pričešćujući: Dvojica studenata, Dušan i Nemanja, odlučili su da Svetu tajnu krštenja prime na iskonski način, krštenjem u moru, na obali Egejskog mora pod okriljem manastira Hilandar.
Ministarstvo kulture Srbije je nastavilo da pomaže obnovu manastira, pa je tako maja 2010. potpisalo sa direktorom Zadužbine Svetog manastira Hilandar ugovor o obnovi i konzervaciji u visini od 80 miliona dinara. Sticajem okolnosti, pomenutog direktora pamtim još iz Studenskog grada iz ranih 1990-ih i mogu reći da je čitava ta ekipa oko njega delovala kao grupa posvećenih, dobroćudnih zanesenjaka koja je pojala, uredno postila, čitala Novu iskru i rado degustirala rakiju. Ne bih se mogao zakleti, ali mislim da je i sadašnji iguman Hilandara Metodije (Vladimir Marković) bio jedan iz te neobične grupe studenata ETF-a koju su sa nama, “običnim” studentima, spajali gađenje prema Miloševićevom režimu i preferans. Dok sam pisao ovaj tekst shvatio sam da su upravo ti ljudi, gotovo svi rodom iz čačanskog kraja, nova generacija koja je od kraja 90-ih “preuzimala” Hilandar.
Međutim, ubrzo su javnost zapljusnule glasine o malverzacijama na manastirskom posedu Kakovo, a koje su dolazile iz samog Hilandara. Na meti su bili mladi monasi Serafim i Metodije kojima su upućene optužbe da su nelegalno zidali kuće za članove svoje familije i istaknute ljotićevce iz emigracije. Inače, imanje se sastoji od male crkve, nekoliko zgrada i ribnjaka koji podseća na minijaturu kakvog švajcarskog jezera. U okviru poseda je i 2.000 hektara šume koja se eksploatiše u pilani koja se takođe nalazi u okviru metoha. Starešina poseda u Kakovu je otac Serafim koji govori srpski sa izraženim ruskim akcentom i između ostalog se bavi prevođenjem knjiga koje se mogu naći u knjižari u okviru metoha.
U reagovanju na te optužbe oglasio se Hilandarac van Hilandara (moj poznanik iz pomenute grupe iz Studenjaka), navodeći da se radi o konacima u Kakovu koji služe za sve ljude koje put tamo nanese, uglavnom turiste. Čitavu kampanju protiv hilandaraca, “stubova pravoslavlja u smutnim vremenima”, pripisao je mondijalizmu Đinđićeve vlade. Usledio je odgovor grupe hilandarskih monaha koji su Serafima i Metodija predstavili kao “srebroljupce” i sledbenike pokojnog monaha Mitrofana koji je i započeo gradnju objekata u Kakovu, a krajem 1997. uručio zlatnik Slobodanu Miloševiću povodom osam vekova Hilandara.
Kako su rasle donacije za obnovu Hilandara tako su se u štampi gomilale spekulacije o njegovim zloupotrebama. Jeromonah Ignjatije je u tekstu “Dugi prsti ispod mantije” optužio sadašnjeg igumana Metodija za mahinacije sa nekretninama, neprimereni luksuz i kadriranje u Saboru staraca u koji je dovodio svoje (pre)mlade istomišljenike i zemljake.
***
Sav ovaj metež od informacija i utisaka o zloupotrebi Hilandara u političke svrhe i napajanju posrnulih političara i generala na svetogorskom rezervoaru nacionalizma, začinjen je medijskim pričama o netransparentnom trošenju sredstava za obnovu manastira i pomodarskom hodočašću grešnika iz sveta estrade i tranzicionog biznisa. Međutim, odijum u javnosti nije jedini problem sa kojim se suočava najjači simbol verskog identiteta Srba.
Zahvaljujući rusofilstvu značajnog dela srpske vladajuće elite ali i simpatijama samog bratstva, Hilandar je na dobrom putu da potpadne pod dominaciju ruske crkve. U vezi sa tim nameće se i jedna istorijska analogija. Radi se o tzv. dečanskom pitanju s početka prošlog veka kada su ruski sveštenici preuzeli manastir Dečane. Naime, srpski monasi u to doba nisu uspeli da održe većinu nad bugarskim bratstvom u Hilandaru, niti da odbrane Dečane od napada Albanaca. Srpska vlada je došla na ideju da sa Svete gore dovede ruske monahe kako bi sredili situaciju u srpskim manastirima i istovremeno ojačali branu katoličkoj propagandi. Ipak, na kraju se ispostavilo da je Rusija tražila srpske manastire i deo Hilandara kao “nagradu” za diplomatsku podršku i zaštitu Srba na Kosovu i Metohiji.
Srbija je danas ekonomski slomljena i očerupana, međunarodno kompromitovana, ucenjena i poluzavisna država. Rusija se ponovo šepuri kao kakav velikodušni pravoslavni zaštitnik koji (formalno) nije priznao Kosovo, istovremeno nadzirući pipke svog Južnog toka. Možda će sve češći boravci zagovornika državnog saveza sa Rusijom i Belorusijom u Hilandaru dati odgovor na pitanje o daljoj sudbini manastira kojim trenutno upravlja pomenuti čačansko-ruski menadžment.
Peščanik.net, 21.10.2013.