Ostalo je još svega dve nedelje do potpisivanja sporazuma o udruživanju između EU i Ukrajine, a oko tog događaja se već par dana pletu tajanstvene priče dostojne pera Julijana Semjonova. Mada je puštanje Julije Timošenko na slobodu jedan od glavnih uslova koji je postavila Evropska unija, Kijev i dalje uporno pokušava da se cenjka sa Briselom oko njenog lečenja u inostranstvu.
Istovremeno raste intriga oko tajanstvenih pregovora Janukoviča i Putina. Ako je verovati podacima pojedinih sredstava javnog informisanja, ovaj tajni susret se dogodio na nekakvom vojnom aerodromu. Neki posmatrači tvrde da je sastanak urodio plodovima senzacionalnog napretka za obe strane, a da se Putin i Janukovič uzdržavaju od komentara samo radi uroka. Neki drugi pa tvrde obratno, i govore kako su obe strane ostale pri svome. No jedno se pitanje ovde prosto samo nameće: ako je Ukrajina juče odbila da primi isporuku već ugovorenih količina ruskog gasa, o kakvom se to senzacionalnom napretku u pregovorima može govoriti!
Pregrejani mozgovi eksperata izlažu potpuno neverovatne scenarije. Na primer: Moskva je stupila u direktne pregovore sa Vašingtonom i nudi odbeglog Snoudena u zamenu za nepotpisivanje sporazuma o udruživanju Ukrajine sa EU. I sve se to odigrava na fonu ne histerije, već neke vrste epileptičkog napada koji je zahvatio sve federalne kanale ruske televizije. Zaduženi državni propagatori poput Dmitrija Kiseljova, s penom na ustima govore o „novom mazepizmu“ ukrajinskog rukovodstva, o sektašima, o narodu koji izlazi na ulice Kijeva, o Krimu kao rasadniku vahabizma i, naravno, o užasnim posledicama koje će nakon potpisivanja sporazuma o udruživanju zadesiti Ukrajinu: sveopšte siromaštvo, opšta degradacija i krah državnih i komunalnih službi. I uopšte, čeka ih UŽAS, pravi UŽAS…
Sasvim je očigledno da je ova tele-histerija odraz raspoloženja koje vlada u samom Kremlju. Usiljena ravnodušnost glavnog načelnika koji izjavljuje da je odluka o potpisivanju sporazuma čisto ukrajinska stvar, ne bi trebalo nikoga da dovede u zabludu. Težnja Kijeva da pristupi Evropi je težak udarac u najbolniju tačku putinske politike. I zbog toga i sledi tako ljutit odgovor.
U prvom redu, potpisivanje sporazuma Kijeva i EU u potpunosti i definitivno poništava glavni politički cilj trećeg Putinovog mandata – okupljanje sovjetskih zemalja. Glavni ruski načelnik je razradio sasvim jasan i, reklo bi se, logičan plan. Za početak će Carinski savez u sebe usisati sve bivše sovjetske republike, a potom, kada se uključe i ostali mehanizmi zajedništva, on će se vremenom pretvoriti u nekakvo savremeno Evroazijsko ekonomsko prostranstvo, analogno SSSR-u. Projekat, naizgled, sasvim osnovan. Njegovom realizacijom bi se stvorilo tržište, možda ne gigantskih, ali po veličini ipak sasvim pristojnih razmera sa preko 300 miliona potrošača. Jedini problem je što se usput pokazalo da Rusija nema šta da prodaje. Čitavo tržište je stvoreno isključivo za potrebe kineskih švercera koji zahvaljujući Carinskom savezu, sada preko Kazahstana, potpuno neometano unose svoju robu u Rusiju.
Manje-više je razumljivo da svi ovi projekti nemaju nikakvog ekonomskog smisla. Ali i pored toga, samo radi zadovoljenja post-imperijalističkih kompleksa Vladimira Putina, Moskva je spremna da snosi uočljive i značajne finansijske gubitke. Međutim sada, bez učešća Ukrajine čitav poduhvat „vraćanja zemalja“ u celosti ostaje bez sadržaja. Niko se nigde neće vratiti. Zbog želje Kijeva da stupi u Evropu, putinska spoljna politika je izgubila svaki smisao.
I drugo, naslućujem da želja Ukrajine da se integriše u evroatlansku zajednicu zemalja, iz korena ruši ceo sistem koji kremaljskim načelnicima služi da sami sebi pravdaju svoju vlast. Razume se da Putin sebi ne govori „da, ja sam uzurpator koji će barem dvadeset godina vladati ovom zemljom“. On sebi govori nešto sasvim drugo. On govori da ruski narod, s njegovom teškom istorijom, nije sposoban da se razumno koristi slobodom i demokratijom. I u februaru 1917. i u avgustu 1991, višak slobode se pretvorio u haos. Jer (naravno) ruskim narodom se može upravljati isključivo putem „ručnih komandi“.
Zanimljivo je da su se ranije „ručne komande“ pominjale kao instrument upravljanja dovoljan za maksimum deset godina vladavine. A danas se već zucka o najmanje četvrt veka. I evo baš sad, donedavno najbliskiji (ako koristimo terminologiju federalnih kanala „doskora bratski“) narod izjavljuje kako je, sve u svemu, spreman da se pridruži evropskoj zajednici naroda. Da je sazreo toliko da ponese taj teret slobode, kao i deo odgovornosti pride. Ispada da nije stvar u ropskoj prošlosti, u teškoj istorijskoj sudbini, a još manje u želji da njime vlada strog ali pravedan „car“. Ukrajinski rukovodioci koji su donedavno od svih proruskih izgledali najproruskije, otvoreno se spremaju za integraciju sa Evropom, a ne sa putinskom Rusijom. Oni su spremni da ovu svoju nameru plate i odustajanjem od jeftinih energenata, jedinog bonusa koji im se nudi za učešće u putinskim projektima.
Ne znam hoće li Kremlj uspeti da u ovoj igri odigra na kartu iracionalnog Janukovičevog straha od oslobađanja Julije Timošenko i da tako odloži potpisivanje sporazuma sa EU. Međutim, postalo je očigledno da to neće izmeniti vektor kretanja Ukrajine od Rusije a ka Evropi. Zato je Kremlj i pao u histeriju s tele-pljuvanjem koje sada posmatramo.
Ежедневный журнал, 12.11.2013.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 17.11.2013.