Ako ne bude pažljiva, Kuba bi pre mogla da završi kao Albanija nego kao Bahami
Pre otprilike godinu dana Fidel Kastro je postao bloger. Gotovo svake nedelje ispisivao je svoja “Razmišljanja vrhovnog komandanta”. Iako to i nije pravi blog, u svojim kontemplacijama na internetu “El komandante” radi upravo ono što rade blogeri: komentariše vesti, satanizuje neprijatelje (Buš, Asnar), uzdiže do neba prijatelje (Ugo!) ili razglaba o temama koje voli (sport i politika).
U utorak je njegov najnoviji post, koji je kao i obično objavljen u listu Granma, vodećim novinama na Kubi, bio nešto drugačiji. “Nikada neću poželeti niti ću prihvatiti, ponavljam, nikada neću poželeti niti ću prihvatiti položaj predsednika Državnog saveta i vrhovnog komandanta”, napisao je Kastro. Nema mnogo blogera koji prave istoriju svojim ranojutarnjim postovima. Štaviše, u svom istorijskom postu El komandante je uverio svoje čitaoce da ne treba da brinu što napušta vlast: nastaviće da piše blog. Samo će promeniti njegov naziv u “Razmišljanja El kompanjera Fidela”.
Blogeri znaju da pišući blog rizikuju da nepažnjom otkriju previše o sebi. Ni Fidel nije bio imun na to: i on je otkrio mnogo u svojim postovima, i to često omaškom. U stvari, njegovi postovi su podjednako informativni zbog onoga što je u njima preskočeno koliko i zbog onoga što se u njima nalazi.
Na primer, na Fidelovom blogu nikada nije pomenut Raul Kastro. Tek je prošlog utorka, nakon nekoliko meseci iznošenja obimnih promišljanja, Fidel osetio potrebu da pomene Raula, koji je slučajno njegov mlađi brat, vršilac dužnosti predsednika, zapovednik oružanih snaga i njegov verovatni naslednik. Čak i tada Fidel pominje brata kako bi naglasio kakva je bila situacija kada je morao da mu preda vlast: “Raul… koji je i zapovednik oružanih snaga zahvaljujući sopstvenim zaslugama [naglašavam], bio je, poput ostalih partijskih i državnih rukovodilaca, protiv toga da napustim položaj, uprkos mome krhkom zdravlju”.
Raulova nevidljivost na Fidelovom blogu jeste manifestacija tihe borbe za vlast u cilju definisanja budućnosti Kube. Nekoliko grupa je u trci za dominaciju u eri nakon Fidela, što je bilo neminovno. Dve glavne su “Kinezi” i “puristi”. Prvima je draži kineski model sa privredom otvorenom za spoljnu trgovinu i investicije, strogo kontrolisanom politikom i vojskom koja igra značajnu ulogu u rukovođenju preduzećima u vlasništvu države.
Puristi, naprotiv, smatraju da je Kuba sada u stanju da ostvari socijalistički san Fidela Kastra: centralizovanu privredu u kojoj je politička moća snažno koncentrisana u državi i partiji. Kažu da uz darežljivost Uga Čaveza i ideološku posvećenost ovaj pristup postaje ekonomski ostvariv.
Kinesku grupu predvodi Raul Kastro, pragmatični vojnik koga više zanima logistika nego ideologija. Vođa purista je ministar spoljnih poslova Felipe Perez Roke, nekadašnji pomoćnik Fidela Kastra. Perez Roke takođe računa na Uga Čaveza. Napokon, 110.000 barela nafte koje Čavez isporučuje Kubi svakog dana moraju imati nekakvu političku težinu u jednoj inače propaloj privredi.
Nemoguće je predvideti kojim će putem Kuba poći. Najverovatniji scenario je da će se uglavnom nastaviti sa dosadašnjom politikom, a da će se povremeno testirati, usvajati ili odbacivati neki drugačiji pristupi. Ali, može se steći zanimljiv uvid u verovatni razvoj Kube ako se pogledaju iskustva drugih zemalja koje prolaze kroz tranziciju.
Jedna od otrežnjujućih lekcija jeste da je u tranziciji ka demokratskoj tržišnoj privredi mnogo češće dugotrajno propadanje nego brz uspeh. Mnogo je više zemalja zaglavljenih u razočaravajućoj tranziciji nego onih koje su, poput Češke Republike, napredovale prilično brzo nakon pada komunizma. Druga lekcija jeste da će tranzicija biti bolnija i neuspešnija što je zemlja izolovanija, centralizovanija i što je personalizovaniji bivši komunistički režim. Čaušeskova Rumunija prolazi kroz mnogo težu tranziciju nego Estonija, na primer.
Treće, razgradnja komunističke države ide mnogo lakše i brže od izgradnje funkcionalne zamene za nju. Setite se Jugoslavije. Četvrto, kao što pokazuje Rusija, surovu, zločinačku politiku moćne komunističke partije koja čvrsto drži državne institucije ne uzdi često zameni surova, zločinačka politika moćnih privatnih konglomerata koji čvrsto drže državne institucije na uzdi. I konačno, uvođenje tržišne privrede bez snažne i efikasne države sposobne da je održava daje dosetljivim preduzetnicima više podsticaja da se radije ugledaju na Al Kaponea nego na Bila Gejtsa. Setite se Bugarske.
Stoga se slobodno može pretpostviti da će, ako postkastrovski režim iznenada implodira, Kuba pre završiti kao Albanije nego kao Bahami. Umesto ogromnog upliva investicija na Kubu, Amerika će dobiti ogroman upliv izbeglica koje beže iz haotične države koja više niti može niti hoće da ih spreči da beže u inostranstvo. Domaća politička scena će biti nestabilna i gadna, a kubanska imigrantska zajednica iz Amerike samo će doprinositi njenoj složenosti.
Ako Kubanci ne obave svoju tranziciju kako treba, a borba za vlast dovede do toga da nestabilna politička scena i siromašna privreda postanu norma, Kuba bi mogla da postane epicentar karipske trgovine drogom, izvor velikog priliva izbeglica u Sjedinjene Države, utočište za korupciju i crna rupa za znatne sume američkog novca potrošenog na izbeglice i bezbednost.
Ovaj mračni scenario nije ni neizbežan ni neminovan. Ali je i moguć ako se spoljna politika izmakne kontroli, pothranjivana raznim apetitima, suparništvima, Čavezovim uplitanjem i tvrdoglavim insistiranjem SAD na neuspelom embargu. Ako se to dogodi, bar ćemo imati šta zanimljivo da čitamo na Fidelovom blogu. Naročito u vezi sa onim što bude izbegavao da pomene.
Moises Naim, “Will blogger Fidel see trouble?”,
The Times, 23.02.2008.
Prevela Olja Petronić
Peščanik.net, 22.02.2008.