Poslednji Peščanik emitovan je 2. jula 2010. Koliko god to prošlo tiho i koliko god indifirentno srbijansko javno mnjenje to ignorisalo, ova vest je jako loša (i da, još uvek je vest, nije dovoljno vremena prošlo da bi ste dozvolili sebi da se osetite naviknutima na činjenicu). Kao što to već biva u kaljugama, glavni sponzor nemilog događaja je fašizmom zanesen živalj Srbije; i time ne mislim na naložene balavce koji hrabrost nalaze u metalnim šipkama, ni na horde upristojenih falangi koje balave po državnim i državotvornim medijima – ne sumnjajte dragi čitaoci, čak i ovih novina, da je vaša podrška fašizmu ključna i neprocenjiva. Izmaštanih ideoloških okvira kojima se ta podrška kanališe ima na pretek, kreću se od raznih varijacija izdaje naše stvari (nije specijalno bitno da li to ima formu optužbe za gubljenje Kosova, podsećanja na svojevremeno kritikovanje pokojnog premijera ili zahteva za dodatnim političkim angažmanom), preko tobožnje uslovljenosti tobožnjim tržištem (ili tranzicijom ili svetskom krizom, kakogod već vam prija da zovete reket), do običnog sleganja ramenima (nevažno da li je razlog vera u božju volju ili u ličnu nemoć) i dalje u nedogled, jer, između još uvek živih ideologa, njihovog nepismenog podmlatka, spasilaca duše u mantijama i onih u uniformama, bogova distribucije reklama (ne, to nije marketing, oni samo vole da ih tako oslovlite) i svih medija koje oni nagrađuju propagandnim porukama monopolista, proizvodnja izgovora je neumorna –because you’re worth it.
Muka je (a vama možda više i nije?) što prihvatanje tih velikodušnih opravdavanja zapravo znači pridruživanje poluljudima, koji se prave da veruju u privid snage ili čak samo bezbednosti, poklonjen im, milostivo, u zamenu za neometano poslovanje. Naime, u ćutanju se zaista odlično razumemo, a ono prati svoju mučnu logiku, pa onda iz tajca u kojem je Svetlanama oduzet glas sasvim jasno sledi (recimo) da će Pančića tući, u mrtvoj tišini, klinci koji jedino hoće da budu na sekund najbolji u očima velikih (deca nisu glupa, sasvim lako razumeju šta se od njih očekuje, koje se vrednosti računaju i kako će steći vaše poštovanje), a da će potom junačenje uzeti oblik grotesknog keženja zuba u pravcu dva dečaka čiji je život konačno upropašćen. Muka je što nakon prihvatanja izgovora, nakon stisnutih zuba i gledanja u stranu, zgražavanje zvuči šuplje, apsurdno i lažno – ili vama možda više i ne? No, vratimo se stvarima važnijim od vas i vaših savesti.
Peščanik je, dakle, prestao da se emituje, uz podršku sopstvene publike. Za društvo u kojem se dobrota ljudi opisuje minimumom onoga što nisu učinili – ne krade, ne siluje, ne bije nikoga – ovo je težak udarac. Onaj deo javnosti koji jeste primetio da se nešto desilo, mahom je interpretirao objašnjenje emitovano u poslednjoj emisiji kao objavu zamora, poput nekog obaveštenja o penzionisanju zaslužnih revolucionara koje sada treba ostaviti da se odmaraju na miru. Otupljeni međusobnim razumevanjem u trpljenju šamara (pod parolom „sve nas to, valjda, čeka“), novinari Srbije – istraživački kao i oni pošteniji – prevideli su sve tragove korupcije i brutalnosti: čaršijske priče o otuđenoj distanci državnog službenika Matića i o tome da se emisije već dugo niti snimaju niti montiraju u njegovoj firmi, činjenicu da produkciju sve vreme plaća pogrešan narod (neću vas ovde zabavljati debatom o očiglednoj istini da je Peščanik, oduvek, morala da finansira država, a emituje javni servis), jasnu poruku autorki o naporima da nađu način da nastave sa radom, razmetanje tajkuna o tome da korporacija moljaka za pare, nikad kažnjene pretnje i nasilništvo (fizičko ili simboličko) tokom svih ovih godina.
Zainteresovanima bi jako teško promaklo i da B92 zaista traži novac po bilo koju cenu, bez hrabrosti da budućim investitorima ograniči moć, da kupci, takvi kakvi su, nisu zainteresovani za negovanje demokratije u propalim državama (odnosno da kupci koji bi bili zainteresovani za kvalitet ili kontroverzu ne bi bili pogodni, da je takvima pristup tržištu u Srbiji perfidno onemogućen), da je pad ubrzan obavezama dobrotvora, kojima je nemoguće da svoje ograničene fondove troše na projekte u beznadežnoj situaciji, te da je time zavrnut i poslednji dotok sredstava koja su omogućavala produkciju Peščanika (produkciju koja je zaista odavno istisnuta iz fondova i prostorija beskičmene korporacije).
Svo to skandalozno mrvljenje-do-gašenja najboljih među njima mediji listom ignorišu, neki da bi sakrili svoju sramotu, drugi da ne bi izazivali dobru sreću. Podrška, istraživanje ili makar pobuna protiv nepravde, od strane kolega, saboraca, saradnika i sagovornika, postojali su u besmisleno malim tragovima. Profesionalna solidarnost svedena je tako na prihvatanje da je sasvim ok da oni, koji nisu već nasilno otkupljeni, na tome aktivno rade, vođeni ubeđenjem kojem smo se nekad podsmevali, da smo svi u duši sitni i sebični, samo neki to bolje kriju. Od profesionalnog ponosa ostao je minimum pismenosti kojim će se prekucavati agencijske vesti, a profesionalni integritet sada znači odbranu prava da se nazivate kolumnistom dok branite srpstvo. Obrazi su vremenom postali jako debeli i nema sramote u sramnom, stomaci su ojačali i nema gađenja nad gadnim, pa su smišljeni brojni načini da se i tu objasni ukidanje poređenja po kvalitetu ili po hrabrosti. Pri tome, sramotno i gadno nije da šljam, iznesen na leđima propagandnog truda devedesetih, takav pristup potura kao stručan, nego da esnaf to prihvata, i da oni koji su nekad znali bolje pristaju na ušuškanu zaštitu jednakosti dobrog i lošeg. Posle svega, ostaje zaista tužna pomisao da sam ja sada, pišući ovo u vozu na putu ka svom pravom poslu, u samom vrhu novinarstva u Srbiji.
Bilo bi lako na ovom mestu naklapati detaljno o tome da li postoje drugačija rešenja i koliko je kriza sagovornika ili aktivnost sunčanih pega uticala na volju da se ta rešenja nađu, ali meni lično ne pada na kraj pameti da se blamiram ispitujući integritet i posvećenost ekipe Peščanika (to je tabu, jer posle deset godina predložiti da je postavljanje takvog pitanja bilo šta nego kukavičje jaje naprosto je besprizorno, gotovo u jednakoj meri u kojoj bi cela diskusija za ovu priču bila nebitna). Još lakše bi bilo upustiti se u potragu za mestom sloma opštih sistema vrednosti, u otkrivanje detalja socijalno-istorijske uslovljenosti ciničnog sebičluka u profesiji, ali mene već ozbiljno zamara takvo uvođenje razumevanja za loše i ružno, kao da društvo formira ljude, a ne obrnuto. Ukratko, volje za objektivno razmatranje vrednosti relativizacija raznih vrsta mi je sasvim ponestalo, mnogo bih radije o nečem drugom.
Peščanik je prestao da se emituje, u neprijatnoj tišini, naočigled svojih kolega i prijatelja. U zemlji u kojoj se kritika države kotira negde između bezobrazuka i izdaje, a prozivanje ubica smatra neprijateljskim delovanjem, taj događaj je tragičan. Izabrani članovi parlamenta svi do jednog su prećutali, imajući preča posla od izgrađivanja države na mestu Srbije (prave države mislim, u kojoj bi, na primer, trajanje programa koji brane društvo od bahatih garantovali javni servis, razna ministarstva i na kraju sami poslanici, svojim telima). Na nivou grada, sasvim slično, zjapeća rupa nasred javne scene nikome ne smeta, svi dobro znaju da ni jedne reči opomene neće biti, jer nije prilika za prozivke (kao što je nedavno objasnio Jovanović Čedomir, LDP, hapsitelj Miloševića: sada je vreme da se bavimo jebenim manastirima, ne da tražimo krivce). Ovde bih vam, dragi čitaoci, skrenuo pažnju na ključni detalj: ja okrivljuljem političare zbog neaktivnosti, sasvim je nebitno da li bi njihova javna reakcija imala ikakvog efekta, ne opravdava ih što je jasno da moć ima veze sa skupštinom samo u tome da moćnici ne uklanjaju one koji se drže dovoljno daleko (usput, moja osnovna primedba stoji čak i ako stvarno mislite da bilo ko od izglasanih pajaca može da kontroliše mašinu koja je razorila Balkan i ostala nedirnuta). Svaki, do jednog, od predstavnika tražio je vaš glas lično, njihova jedina obaveza je prema obećanjima koje su vam tada dali. Bezbroj je načina da se pokaže da su te obaveze svesni, da nisu samo pioni u igri zamajavanja – postoje ostavke, moguće je, kao Katon, svaki put pred mikrofonom počinjati sa „Peščanik mora postojati“, nositi transparente, majice, izigravati budale – u krajnjoj liniji, napisati nešto. Ništa od toga se ne događa, ne zato bi bilo nedostojno ili teško (nije ni jedno ni drugo) nego zato što se biračko telo, skup ubogih službenika i umornih seljaka, pravi da, po ko zna koji put, ne primećuje obespravljuljuće poniženje, već priviknuti na izmešani smrad svačijih strahova. Znate o čemu pričam, nisu to neki veliki strahovi, to je ona strepnja da će neko osetiti gadni vonj stida u vašem znoju, kad vam vode decu na veronauku ili kad puštate prijatelje da veruju da i vama gay-poljubac izaziva mučninu ili dok sa njima gledate tenis, kao da je važan.
Peščanik je, tako, prestao da se emituje. Ispada, na kraju, da nije dovoljno da vam nije dobro da bi se nešto dogodilo, ma kako malo i normalno to „nešto“ bilo. Ispada da je krilatica bila sasvim pogrešna i da bi daleko bolje poslužila neka starija, depresivnija, kao recimo: „nigdar nije a da nekak nije“ ili (na srpskom) „čovek nije svinja, na sve se navikne“. Srbi (i ostali) će se navići da nema Peščanika, baš kao što su se navikli na sve batine, pljačke, ubijanja, silovanja, savijanja kičme i zastrašivanja. Srbijanski novinari će izoštriti intuiciju kojom izbegavaju svaku uvredljivost ili relevantost, političari nastaviti da izgrađuju bazu miroljubive međupartijske koegzistencije, tajkuni da monopolišu. Baš kao i pre poslednje emisije, neće vam biti dobro. Ravnodušnost na koju ste pristali, međutim, biće plaćena, prvo dodatnom smelošću nasilnika i povećanim beznađem svih ostalih a onda pojačanim osećajem usamljenosti. Ono čega, dramatično, više neće biti je tek detalj u inače hamoničnom šumu srbijanskih medija, ali je detalj koji čuva razum, koji zadovoljava krhku potrebu da znate da i pored svega, ipak niste jedini kojima takav život ne izgleda normalno.
Ako vam toga nije nimalo žao, onda stvarno ništa, baš ništa.
E-novine, 20.08.2010.
Peščanik.net, 20.08.2010.