- Peščanik - https://pescanik.net -

Hronična bolest

 
Taj dan, datum koji je svo „progresivno čovečanstvo“ u godinama mladosti mojih roditelja radosno slavilo, danas su diskretno zaboravili. Pa evo, ja ću vas podsetiti. Decembra meseca godine koju tek što smo ispratili, ispunila se tačno 131 godina od dana kada je na svet došao budući genije svih vremena i naroda, korifej svih nauka i umetnosti – drug Staljin.

Samo krajičak mojih ranih dečijih uspomena, zatekao je tu gustu svetlost repa sjajne komete koja je 21. decembra 1949. proletela u neposrednoj blizini očevog doma. Toga dana je već pomenuto „progresivno čovečanstvo“, praznovalo sedamdeseti rođendan velikog vožda. Još dugo, sve do XX kongresa KPSS, taj se sjajni rep protezao kroz vreme i prostor kako moje, tako i svesovjetske svakodnevice. U svakom slučaju, stigao sam da vidim Muzej poklona Staljinu. Aj čega tu sve nije bilo! O kako je sve to uzbuđivalo nežni dečji um! Kinezi su recimo našem vođi poslali pun tekst Marksovog Manifesta komunističke partije, napisan na majušnom zrnu pirinča, a neko se dosetio da od čokolade, ili šećera, (više se tačno ne sećam) napravi maketu Moskovskog Kremlja. Bio je tu i u tepih s portretom znamo već koga, koji je na poklon voljenom vođi izatkao bezruki kolhoznik iz Tadžikistana, (kako!?) – naravno nogama. I sam bog zna šta sve još. Muzej se taj nalazio u ulici Gorkog i bio je smešten u zgradi Muzeja revolucije, zdanju koje je do revolucije nosilo gizdavo ime Engleski klub.

Nedavno sam negde pročitao kako se grupa odvažnih građana, jedna od onih što su pozvani da „ caru sa smeškom govore istinu“, obratila najvišem (kako se meni dopada da mislim) rukovodstvu države u licu zic-predsednika Medvedeva, s vatrenim pozivom na neophodnost opšte destaljinizacije širokih razmera, a što bi (tek uzgred da napomenem) sa svoje strane pomoglo osnivanjiu raznih novih budžetskih ustanova, s takođe novim, ali zato masno plaćenim sistematizacijama originalnih radnih mesta.

Da nije malo kasno gospodo? Kakvu destaljinizaciju? Kako je sprovesti? Zašiljiti olovku i strpljivo, sve u ciframa i s faktima, objašnjavati tupoglavom stanovništvu da je drug Staljin ipak bio bad guy? Da je on radi ostvarenja svog sna o raju okruženom bodljikavom žicom, poubijao i istovremeno upropastio živote ogromnom broju što svog, što tuđeg stanovništva?

Da, i šta? – odgovoriće oni, uvredljivo vam se smejuću pravo u vaša čestita lica. Poubijao i šta? Svakome prema zaslugama – reći će vam oni. A šta bi vi hteli da se događa u prvoj državi radnika i seljaka? A ko je Hitlera, praktično samostalno, prvo zaustavio, a potom i srušio? Da nije Puškin? I uostalom, ko vam je dozvolio da pljujete na duše naših dedova i pradedova, duše tih čestitih ljudi što su s njegovim imenom na usnama umirali? – na kraju će vas upitati oni.

Ne drugovi moji, zakasnili ste. Tim pre što „Staljin“ već odavno više nije ime neke konkretne ličnosti. Ta reč odavno više nije vlastita imenica. Ona je već dugi niz godina nešto kao naziv neke teške hronične bolesti, nešto što u vreme sezonskih društvenih pošasti despotski skreće pažnju na sebe i zato, kao i sve ostale zajedničke imenice, nju treba pisati malim početnim slovom.

To se ne leči.

Govorite kako istoriju ne treba ocrnjivati? Ma kakva da je – govorite vi – ona je naša. Slažem se. Istoriju ne treba ocrnjivati, ali je ne treba ni obeljivati. Nju treba prosto znati. Treba je izučavati takvu kakva ona jeste.

Takođe govorite da ne treba gaditi po zemlji u kojoj ste se rodili i u kojoj živite. I to što govorite je sasvim tačno. Po zemlji ne treba gaditi. Ni po svojoj, ni po tuđoj. I uopšte, defekaciju je poželjno obavljati samo na mestima koja su za to još odavno, takoreći prećutno, strogo propisana. No stvar je u tome da zemlju u kojoj obitava društvo koje ne ume (i uporno ne želi) da nauči trezveno i kritički da posmatra svoju sopstvenu istoriju, nema nikakve potrebe gaditi. Takvo društvo samo, bez ičije pomoći to skoro redovno čini.

Baviti se svim tim što su ti dični građani naumili, u nedoraslom društvu je blago rečeno glupo. Odrasli ljudi su već odavno „destaljinizovani“, a večitoj deci se i tako ništa ne da objasniti. Lik druga Staljina će u svesti značajnog dela somnabulnih građana i dalje ostati sliven s likom Deda Mraza, likom rumenog, ali i strogog brkatog čikice koji pravedno jednima deli poklone, a drugima sav užas zlih šumskih duhova.

Kako su se godine mog blaženog detinjstva poklopile s poslednjim godinama njegove vladavine i kako je to bilo doba kada mi je bilo u toj meri dobro da se to sigurno (sad je već očigledno) više neće ponoviti, da kojim slučajem nisam želeo ili smogao da odrastem, s punim pravom bih i ja mogao da slavim ličnost i delo druga Staljina. No odonda sam ja ipak prilično poodrastao (barem tako o sebi želim da mislim), te mi zato nikakva banalna destaljinizacija apsolutno nije potrebna.

A onaj klubno-ofisni, doskora tako fensi „staljinizam“, poslednjih godina mi se ne mili ni da pominjem. Vremenom sam shvatio da je „ići uz nos“ pokoljenju svojih očeva i majki, i zadirkivati ih za njihov ustajali „uzmimo se za ruke“ i „zapojmo dugarski“ antistaljinizam, doista neumesno, mada, pošto sam i sam to iskusio, potpuno mogu razumem koliko to može da bude zamamno i privlačno.

No samo mi jedna stvar tu nije jasna: zašto se starijem pokoljenju treba podrugivati prošlošću, a ne „budućnošću“, kako smo to mi (meni je barem tako izgledalo), u godinama moje mladosti činili? Rekao bih da to i jeste glavno pitanje sadašnjice.

 
Grani.ru, 21.12.2010.

Preveo s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 25.01.2011.