Ideolog(ija) nedovršivog rata

Jedna od brojnih blagodeti koje donosi odlazak Koštunica Vojislava u opoziciju je to što će ubuduće biti mnogo manje razloga da se čovek njime bavi, recimo, da piše o njemu i njegovim umnim aktivnostima. Ne zato što će ovaj ubuduće biti manje zanimljiv – ne može se, uostalom, biti manje zanimljiv od Koštunica Vojislava u bilo kojem agregatnom stanju – nego zato što iz opozicije ipak neće moći da čini toliko aktivne štete. Drugim rečima, biće taj čovek i dalje nepodnošljivo produktivan, ali mi posledice njegovih misaonih napora nećemo tako neposredno osećati na svojoj grbači. Ne kažem, vajda nije mala; možda se zbog nje i može istrpeti ova revija SPS-zombija, garnirana krajnje sumnjivim Tadićevim femkanjem oko mandatara. A možda i ne, videćemo.

Kako god, iz vernih mu i ucveljenih Večernjih Novosti priupitalo je Koštunicu šta će raditi i čime će se baviti sada kada će imati višak slobodnog vremena (do sada je, kao biva, rmbačio za Otadžbinu). I ovaj je odgovorio puno lipih stvari, iz kojih je najjasnije upravo to da se čovek ne namerava posvetiti rekreativnom ribolovu – kako mu je Corax lepo predložio – nego dodatnom uneređivanju Srbije. Ako mene pitate, uopšte ne bih potcenjivao destruktivnu moć udruženih radikala i koštuničara: svačega ćemo se mi tu nagledati. No, ima nešto drugo u ovom intervjuu na šta bi valjalo posebno obratiti pažnju, jer nam govori sve što treba da znamo ne samo o tome ko je i šta je onaj ko takvo šta izriče, nego i kako smo svi zajedno uopšte dospeli u ovakav čabar, i zašto se to naše čabriranje nastavlja ovako dugo, preteći da postane istorijski trajno stanje. Upitan na temu “teze” koju “nameću” neki zli i pokvareni plaćenici, a to je teza da je “Kosovo već izgubljeno”, Koštunica će ovako probesediti: “Moje viđenje stvari je da nijedan Srbin koji se borio za Kosovo nije na gubitku, i nijedan Srbin koji se bori za Kosovo bez obzira na trenutni rezultat borbe nije poražen. Da ne govorim o tome da je ta, sadašnja borba za Kosovo zasnovana na temeljnim principima međunarodnog prava i da braneći Kosovo brane se upravo ti principi koji bi trebalo da budu osnov mira i stabilnosti u savremenom svetu. A gledano iz ugla naše istorije sama borba za Kosovo je pobeda, jer od kada postojimo uvek je tako bilo. Da se nismo borili za Kosovo to bi bio najveći i nenadoknadivi poraz. Naša današnja borba za Kosovo je zalog za sutrašnju borbu novih generacija. To je princip koji traje u srpskoj istoriji. Zato svaka borba za Kosovo ima svoj veliki i dubok smisao. Ono što danas nama izgleda nerealno možda će sutra bolji naraštaji uspeti da ostvare”.

Kakva je ovo vizija jednog društva, na našu nesreću baš srpskog? Totalitarna, opsesivna, sumanuta? Hajde da se manemo krupnih reči, nego da radije vidimo koje su njene implikacije. Najpre, šta radi “pravi Srbin” od pamtiveka? Bori se za Kosovo. I ta borba baš nikada nije uzaludna, najmanje onda kada se čini da je izgubljena. Kao što to, božemeprosti, mnogima baš sada izgleda. Pošto je već tako, tu je borbu nužno nastaviti i ubuduće, i to bez vremenskog ograničenja, makar u milenijumima, eonima, svetlosnim godinama, čemu već. Ta borba, naime, ne može biti izgubljena jer je ona po samoj svojoj naravi neizgubljiva. Kako je to moguće? Naizgled, Koštunica drobi gluposti. Međutim, tako je samo ako vam izmiče poenta, ako priprosto reflektujete problem “realnog”, “fizičkog” Kosova kao onaj koji je ovde relevantan: ono, međutim, Koštunici uopšte nije potrebno, štaviše, ono samo smeta. Kako smeta?! Pa lepo: Srbija je, recimo, tokom dobrog dela dvadesetog veka – oko sedamdesetak godina – “držala” Kosovo. Za to se vreme niste mogli tako romantično boriti za Kosovo, jer ste ga, zaboga, već imali. Tačnije, i tada se Srbija u izvesnom smislu “borila za Kosovo”, ali na način spahijski i veleposednički, dakle banalan i nedostojan: masivnom vojno-policijskom represijom, nekom vrstom aparthejda, prisilnim kolonizacijama Srba i iseljavanjem Albanaca u Tursku (za vreme Kraljevine), a u jednom trenutku čak i fizičkim potiskivanjem većine etničkog albanskog stanovništva u Albaniju i Makedoniju. I, šta je bilo na kraju? Ništa nije pomoglo: Srbija je izgubila vlast nad “realnim” Kosovom, a pri tome je svih tih “posedničkih” godina imala samo nevolje – od ogromnih materijalnih i ljudskih žrtava pa do kompromitacije u svetu, kao zemlje koja se silom razračunava sa postojano nepokornim (a vekovima već većinskim, avaj!) stanovništvom, za koje pri tome tvrdi da je “njeno”, samo što ono to neće da prizna, valjda usled urođene brđanske tvrdoglavosti. Sve u svemu, “posedovanje” realnog, fizičkog Kosova samo sapliće i kompromituje visoki Koštuničin ideal “borbe za Kosovo” kao transcendentnog prioriteta za svakoga ko ima et(n)ičko pravo (i dužnost?) da se nazove Srbinom. Mnogo je bolje i lepše “boriti se za Kosovo” onda kada je fizičko Kosovo izvan – takođe fizičke, ergo trivijalne i prolazne – Srbije: takva “borba za Kosovo” čista je i uzvišena, nezagađena trivijalijama stvarno-postojećeg-sveta.

Šta Koštuničina vizija vremenski neograničene i supstancijalno neizgubljive “borbe za Kosovo” nužno-posledično znači za izgled i karakter Srbije i srpskog društva? Ona ima razorno, devastirajuće dejstvo: dok ta borba traje, a ideja je da traje zauvek pošto je “pobeda” nemoguća a “poraz” neprihvatljiv, Srbija se per definitionem ne može zasnovati kao “normalna” država i kao stabilno i demokratsko društvo. Zašto? Zato što ona – ta beskrajna borba – podrazumeva jednu fundamentalnu nedovršenost, zapravo okrnjenost: Srbija koja se “bori za Kosovo” naprosto ne postoji u realnom svetu kao zaokružena celina (što je negde prirodno “teritorijalno” svojstvo savremene države), naprotiv, njoj stalno nešto nedostaje, i to ne bilo šta, nego nešto za šta Koštunica i ostali uvek iznova ponavljaju da je središte i ishodište njenog “bića”. Koštunici je, uveren sam, jasnije nego meni ili vama da Srbija nikako ne može da povrati vlast nad “realnim” Kosovom, a čak i kad bi ga nekim čudom neviđenim povratila, ušla bi ponovo u isti ciklus ogromnih nevolja zbog kojih ga je i prethodni put “izgubila”. Kome to ciklično bauljanje i posrtanje uopšte treba?! Mnogo je isplativije da se Kosovo održi u masovnoj imaginaciji u svojstvu onog poslovičnog fantomskog uda, ali uz bildovanje svesti da ovaj nije izgubljen našom nepažnjom, nego tako što su nam ga odrezali dušmani. Ud neće iznova izrasti, ali mi treba da posvetimo svoje živote verovanju (zapravo, čak ni to:ritualnom glumljenju verovanja!) da je to ipak moguće, samo ako u tome budemo uporni i nadasve “jedinstveni”.

Agresivni i ekspanzionistički nacionalizam ume da bude neverovatno brutalan i silovit i da napravi grozomoran dar-mar, ali ne može da traje baš dugo; on je kao ledeni letnji olujni pljusak: zafijuče, polupa prozore, pa prestane. Plačevni, luzerski, defetistički nacionalizam koji samosažaljivo liže rane i nariče nad metafizičkom Nepravdom može da traje (i truje) beskrajno dugo: on strahovito sporo trune, gnjili i smrdi, raspada se sifilističarski temeljito i polako. Milošević i Šešelj bili su burevjesnici ovog prvog; Koštunica je apostol ovog drugog. Siguran sam da Vojislav Koštunica najiskrenije misli za sebe da je demokrata, verovatno i liberal: ljudi kod nas inače vole da misle da je to nešto o čemu se izjašnjavaš, nešto kao veroispovest ili kao prirodna refleksija popisa tvoje lektire; u stvarnosti – a to naročito važi za političare, jer njihove odluke neposredno i duboko intervenišu u zajedničku stvarnost – demokrata jesi ili nisi po konsekvencama svog “nauka”. Konsekvence nedovršive koštuničinske “borbe za Kosovo” vode nestanku Srbije kao demokratske zajednice slobodnih (ergo, slobodno delujućih, mislećih, govorećih i osećajućih) ljudi; ili, ako hoćete, one onemogućavaju da takva zajednica ikada nastane.

 
Peščani sprud

Peščanik.net, 27.06.2008.