Igračka za jedan dan

Aleksandar Vučić je primio delegaciju naroda. Možda je to pravi naziv za ono što se 8. jula dešavalo u Nemanjinoj 11, u kabinetu 74. Javnost je ostala uskraćena za informaciju o svrsi ovog dugo najavljivanog susreta mandatara i građana. Mediji su javili da se za razgovor prijavilo 5.000 ljudi – da bi na kraju 86 građana moglo da se pohvali da je videlo bivšeg direktora Pinkija.

I šta smo saznali iz medija kojima je ova “predstava” bila glavna vest? Najavljena je jedna mera koja će doprineti sistemskom rešavanju problema kvaliteta meda – Vlada će formirati operativnu grupu koja će proveravati ispravnost meda na srpskom tržištu. Neko bi primetio da je opet reč o ad hoc operativnoj grupi, poput onih policijskih timova što su rešavali “24 privatizacije”, pa su kad je utihnula medijska pompa rasformirani radi uštede i poslati u matične jedinice da tamo “nastave da rade”. Možda Srbija nema inspekcije i mehanizme za kontrolu kvaliteta hrane, pa će operativni timovi biti korak ka uspostavljanju prve inspekcije u istoriji moderne Srbije, te ćemo ovu najavljenu meru ipak brojati kao konkretan rezultat 12-očasovnog maratona, od interesa za “širu zajednicu”.

Šta smo još čuli? Premijer je rešio 35 problema, među njima neke posebno bolne za pojedince i porodice – pitanja operacija i lekova za decu, pomoći za decu za posebnim potrebama – što su sve problemi u nadležnosti Ministarstva zdravlja i Ministarstva za rad, resora na čijem su čelu najbliži saradnici A. Vučića.

Premijer je, kako sam reče, uspeo da reši “pitanje posla” nekih od svojih gostiju. Lepa vest za one kojima je nađen posao, ali zatrašujuća za 750.000 nezaposlenih, koji mogu da se zapitaju da li je potrebno otići kod premijera da bi se on dobio.

Mogli smo da čujemo i da je kod premijera bila i jedna građanka koja je svoj problem prethodno izlagala na TV Pinku u emisiji “Trenutak istine”, pa se izgleda dosetila da i iznad Pinka postoji (samo) jedna viša instanca.

Mediji su iz reda ispred Vlade preneli i da je nekoliko građana došlo da prijavi korupciju. Tu se Vučić snašao kao riba u vodi, jer voli da upravlja represivnim aparatom. Zasigurno je autoritarno naredio direktoru policije (a Vlada je u najavi sastanka posebno naglasila da on prisustvuje ovim sastancima) da policija hitno istraži o čemu je reč. Svi se sećamo da je borba protiv korupcije bila jedna od omiljenih mantri tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade, vicepremijera kako su ga nazivali predusretljivi mediji. To je dokazivano hapšenjem Miškovića, a borba je overena presudom Miškoviću. Istina, optužnica i presuda nemaju dodirnih tačaka sa korupcijom, ali za Vučića je ona “napredak u borbi protiv korupcije”, koja “neće stati dok građani ne ugledaju pravdu”.

Međutim, šta bi bilo da se u redu ispred Vlade Srbije i u kabinetu 74 na razgovoru sa premijerom pojavila građanka Tatjana Babić (direktorka Agencije za borbu protiv korupcije) i požalila na “koordinatora za borbu protiv korupcije” (Aleksandra Vučića). Ili da je na razgovor došao građanin Miroslav Milićević (direktor Saveta za borbu protiv korupcije) da se požali na Vladu Srbije koja ne razmatra izveštaje Saveta.

Mandatar Vučić je već dve godine na čelu koordinacionog tela za borbu protiv korupcije. Kako se tu obreo, posebna je priča. Neki su tvrdili da je tu cilj bio učvršćivanje slike Vučića kao jedinog istinskog borca protiv korupcije, dok su iz Ministarstva pravde u pola glasa pojašnjavali da im je bila potrebna podrška autoriteta premijera kako bi privoleli države organe u nadležnosti Vlade da ispunjavaju svoje obaveze.

I dok je premijer koordinirao, procenat ispunjenih aktivnosti predviđenih Akcionim planom za sprovođenje Strategije za borbu protiv korupcije smanjio se sa 28% u 2014. na 19% u 2015. godini. Kog saradnika bi mandatar Vučić prozvao na ove primedbe građanke Babić i izdao mu naređenje da istraži šta rade to telo i taj koordinator, to jest on sam?

U Vučićevoj medijskoj ispovesti o prosvetljujućim sastancima sa građanima nije bilo ni pomena o korupciji. On je samo konstatovao da su se neki ljudi žalili na pravosuđe, ali da se on u tu granu ne meša. Što nije bio utisak kada je postavljen za koordinatora, u vreme dok je Ministarstvo pravde objavljivalo spisak osoba zaduženih za izveštavanje i koordinaciju aktivnosti za sprovođenje Strategije, među njima osobe iz tužilaštva, Narodne skupštine i nekoliko nezavisnih tela.

Znači, građani Babić i Milićević, manite se korupcije. Tom igračkom Aleksandar Vučić se izigrao još u prve dve godine vladavine. U drugom mandatu je već imao novu temu – ekonomske reforme, popravljanje standarda građana, pa je taj period okončan konstatacijom da ogroman broj penzionera ima veće penzije nego što je ikada imao i da će za mandata treće Vučićeve vlade prosečne plate dostići 500 evra.

U međuvremenu su podeljene desetine miliona evra subvencija, a stvarne efekte tih mera nismo izračunali – ne samo to da li su investitori ispunili svoje obaveze, već i da li se i kako taj sistem “kupovine radnih mesta” negativno odrazio na one od kojih je novac uziman kako bi se finansirala njihova konkurencija. Ako za računicu ne prihvatimo ničim potkrepljenu izjavu ministra privrede da se “jedan evro podsticaja vraća za manje od dve godine kroz 3,17 evra samo iz poreza i doprinosa”.

Mandatar sada ima novu temu. Za treću “fazu” vladavine prioritet je obrazovanje. A što se susreta sa građanima tiče, najavljeno je da će se ova “praksa” nastaviti – jednom mesečno u Beogradu i jednom u nekom drugom gradu. Kakvim će novim efektima biti obogaćena ova medijsko-propagandna aktivnost, videćemo sigurno već u Nišu, na “Prvim niškim susretima” u famoznoj kasarni. A da li ćemo videti neke sistemske efekte, makar u kvalitetu meda, nisam siguran. Možda se ekspoze obogati za dodatna poglavlja, pa kvalitet hrane i organska poljoprivreda postanu prioriteti za 2019. i 2020. godinu.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 09.07.2016.

Srodni link: Dejan Ilić – Kraljević i prosjaci