Aleksej Aleksejevič Venediktov je pravo čudo. On je u novinarstvo stigao iz prosvete, i da nije bilo perestrojke, mi nikada ne bismo saznali da ovaj bivši učitelj istorije o svojoj novoj profesiji zna bukvalno sve. I ne samo to. On to sve ume da radi bolje od svih drugih. On je odličan reporter, neobično dobar narator, vrhunski intervjuista i izvanredan politički analitičar, rečju novinar sposoban da umešno pliva u mnogim žanrovima. On je neverovatno uspešni rukovodilac i organizator ultrasavremenog sredstva masovnog informisanja, stvaralac medija kojim se na jednom mestu, veoma organično i ravnopravno objedinjuju zvuk, slika i tekst. Zato je Radio Eho Moskve stanica kojoj ozlojeđeno, no zato sasvim opravdano, podjednako zavide mnogi novinari u Rusiji, bilo da su zaposleni na radiju, u štampi ili na televiziji. Bilo koja inovacija ili prosto kreativna novina, makar bila tek u povoju, na ovoj radio stanici će lako pronaći put za svoju punu realizaciju.
Venediktov je čovek koji ceni novac i ume s njim da barata. Malo je njih iz uredničke i ostale novinarske bratije koji su uspeli da stvore to što je on stvorio. On je sam, svojom glavom i svojim rukama, stvorio izuzetno uspešan informacioni biznis, pa je između ostalih i Gasprom, uloživši novac u Eho, takođe time napravio odličan poslovni potez. Za razliku od Ukrajine i Belorusije, Eho se ne bavi isisavanjem novca ovog gasnog monopoliste i ne podnosi tužbe stokholmskom sudu, već samo uredno i štedro isplaćuje pozamašne dividende, kako Gaspromu, tako i svim ostalim svojim akcionarima.
Venediktov iskreno i nežno voli svoje slušaoce-gledaoce-čitaoce, s tim što im se nikada, ama baš nikada, ne umiljava. (Po mom ličnom mišljenju, ponekad bi mogao malo i da odstupi od ovog svog principa.) Po svemu sudeći, bez obzira na njegovu bivšu učiteljsku profesiju, on je i izuzetno talentovan pedagog, a dokaz tome su ne samo njegove očaravajuće „dečije“ emisije, kada on hitno uskače u program da zameni bilo kojeg kolegu koji se iznenada razboleo, već i njegova zadivljujuće uspešna kadrovska politika. Ljudi Venediktova su sve jedan bolji od drugoga: pametni, dobro obučeni, ljudi koji nikada ne krše etičke norme svoje profesije. I gotovo svi saradnici Eha su baš radeći na ovoj stanici postali novinarske zvezde, a neki su čak i izgubili nešto svog sjaja kada su ga iz raznih razloga napustili. Svemu što je rečeno treba dodati još i neumoran rad, nesebičnu požrtvovanost i život bez redovnog korišćenja nedeljnih odmora.
I na kraju, što treba posebno istaći, tu je i već legendarna politička samokontrola Alekseja Venediktova. Sudeći po njegovom karakteru i njegovom ponašanju u privatnom životu, to je čovek nagao, strastan, vatreno praskav i uvek spreman na konflikt. A to kako on ume sebe da obuzdava, to je zaista pravo čudo! Kada se radi o poslu, to jest kada se radi o blagovremenom i istinitom informisanju, on sebi ne daje nikakav popust u korist svojih ličnih stavova i svojih prioriteta. Isto važi i za mišljenja. U Rusiji nema nijedne informativne kuće u kojoj se s toliko različitih, često suprotnih političkih i etičkih pogleda na svet, tako slobodno i otvoreno raspravlja. Za glavnog urednika Eha Venediktova, svi su ravnopravni i svi podjednako zaslužuju da budu predstavljeni u takozvanom „udarnom vremenu“. Teško da bi još neko umeo da pod istim krovom okupi toliko talentovanih, neukrotivih, na svoj način privlačnih i naizgled međusobno nespojivih ljudi. A on, ne samo da ih je okupio, već ih je i godinama zajedno održao.
Novinarstvo je profesionalna sredina u kojoj se smatra da je dosta nepristojno bilo koga, tim pre kolegu, zasipati preteranim komplimentima. I Venediktov ne bi bio izuzetak, da ne postoje dva, doduše duboko lična razloga koji ovaj princip isključuju. Prvi je taj da sam ja već pola veka u novinarstvu, i da sam za to vreme uspeo dovoljno dugo da radim i u novinama, i na radiju, i na televiziji, te zato nepogrešivo tačno znam o čemu govorim. A drugi je razlog iz reda moralnih. Ako se ne računa kratak period kada se u mračnim sobama u ulici 25. oktobra tek rađalo novorođenče s imenom Radio Eho Moskve, ja u radu ove stanice nikada nisam učestvovao, što unapred isključuje i najmanju verovatnoću nekakvih uzajamnih dobročinstava kojima bi se Aleksej Venediktov i ja sada međusobno častili.
Ali stigla je vest koja je bacila u zasenak sve moguće i nemoguće komplimente. Eho Moskve je zadesila nesreća koju su mnogi još davno prognozirali. Gasprom je doneo odluku da ga slomi. Može mi se – govori on – stanica je moja i ja ću je slomiti. I to onako seljački – preko kolena. Koleno je naravno gaspromovsko, no stanicu ne lomi on. Zašto, s pravom se pitate vi. Zašto Gasprom Media, promenom sastava Saveta direktora Eha, sam sebi zabada trn u zdravu nogu? Odgovor je prost. Nema u toj priči nikakvog Gasproma, ali zato je u nju i te kako umešan Putin. On je taj koji je rešio da slomi Eho. I to baš sad, par nedelja pre izbora. I mada je „izborna trka“ u punom jeku, a njen kraj već sasvim na vidiku, on se jednostavno prepao i nije mogao da se suzdrži. Kraće rečeno – napunio je gaće.
A to je za ovu stanicu stvarno velika čast. To je profesionalno priznanje najvišeg stepena.
Oprezan je i bojažljiv taj naš Vladimir Vladimirovič, a na Eho Moskvu već odavno oštri zube. Svaki put kada je pominjao ovu radio stanicu koju „svi mi volimo“, lice našeg nacionalnog lidera se grčilo u slatko-kiselu grimasu.
A kako je samo lagao! Lagao je onako, baš bezočno!
Prosto ne mogu da se uzdržim a da ga ne citiram. Na skorašnjem sastanku s glavnim urednicima svih najvažnijih medija, besan što ne može da sakrije svoju nemoć, on veštinom provincijalnog glumca i neučtivom interpretacijom svojih navodno principijalnih stavova, ustvari žudi da jednostavno zatarabi radio stanicu koju on iz dna duše mrzi. I evo kako to izgleda.
„Nedavno smo ja i Dmitrij Anatoljevič boravili na jugu – počeo je Vladimir Putin svoje izlaganje, tonom nekoga koji se eto iznenada prisetio nekih svojih starih uspomena. – Malo smo pogledali objekte za predstojeću olimpijadu i predveče se malo provozali na skijama. Uveče, pred spavanje (ili je to možda bilo ujutru tek što sam se probudio), daljinskim upravljačem sam malo prošetao po kanalima i tako naišao na vašu radio stanicu. Gledam i mislim: ko su ti ljudi uopšte? Slušam i mislim: kakve to gluposti oni govore? Časna reč, ja nisam znao čak ni da je to u stvari vaša radio stanica“.
Da zanemarimo i ostavimo njemu na savest ono „malo pogledali“ i „malo se provozali“. Dva specijalna aviona i dva čopora udvorica je radilo punom parom samo zato da bi njih dvojica bacili kratak pogled na „objekte“ i malo se „provozali“ po snegu? Ozbiljan posao, nema šta!
Nego hajde da se malo zaustavimo na tri izrečene tvrdnje koje su overene pečatom „časne reči“ našeg vožda. Ni njegovo „pred spavanje“, ni „tek što se probudio“ nikako ne piju vodu, jer emisija o kojoj je reč, i u kojoj su učestvovala dva provereno renomirana i apsolutno merodavna stručnjaka za politiku odbrane A. Goljc i A. Konovalov, emitovana je u ranim večernjim časovima, to jest u vreme kada odrasli ljudi ne idu na spavanje, a u jutarnjim časovima se ona nije ponavljala. A ako je pak Putin gledao snimak te emisije na „Setevizoru“, tamo je logotip Eho Moskve krupnim slovima tako vidno istaknut, da se njegova „časna reč“ u vezi čedne neobaveštenosti o tome na kojoj radio stanici je ova emisija emitovana, bez griže savesti slobodno može baciti konju pod rep.
No nećemo sitničariti. Poverujmo čoveku na reč, jer možda on vidi to što drugi ne vide, a možda je i obratno. „I tako – produžio je Vladimir Putin svoju reč namenjenu uredničkom kremu Rusije – ležim ja u svom krevetu spremajući se da zaspim ili sam se tek bio probudio, ne sećam se više tačno, i mislim: pa to nije informacija! To što oni emituju to je služenje spoljnopolitičkim interesima jedne države na uštrb druge. To su razgovori na štetu Rusije. Ja vam sve ovo govorim kao iskusni ekspert koji se dugi niz godina bavio tom problematikom: postoje neke apsolutno elementarne stvari koje se moraju znati, i ja prosto ne mogu da verujem da ih učesnici ove emisije ne znaju. I što je najgore, oni sve to rade za račun ruskih poreskih obveznika. Za mene je to nepojmljivo. Kako je to uopšte moguće!? Na primer, u Americi je to apsolutno nedopustivo. Možete li uopšte da zamislite da na nekom tamo kanalu koji je u vlasništvu neke američke državne kompanije, sede ljudi i služe spoljnopolitičkim interesima Rusije. Ja to ne mogu da zamislim. To je apsolutno nemoguće“.
Kako vam se dopada ovaj naš stručnjak za rakete i slobodu govora? To da je Eho Moskve više nego rentabilna radio stanica i da nema nikakvu potrebu da bilo kome zagleda u džep, to premijer možda i ne mora da zna. Ali to da Gasprom nema nikave veze s novcem poreskih obveznika, to bi ovaj državni službenik koji već dvanaest godina rukovodi ovom zemljom morao znati. Tih istih dvanaest godina Putin vodi i spoljnu politiku Rusije. I zar se za svo to vreme nije pojavio niko, ama baš niko ko bi mogao tiho da mu šapne na uvo da američka vlada u svom vlasništvu nema nijedne novine, nijedan televizijski kanal, nijednu radio stanicu? Da Barak Obama nema ni Ernsta, ni Dobrodejeva, ni Kulistikova, i da ih ni oba Buša takođe nisu imali. I da u upravnim odborima njihovih glavnih i regionalnih medija nema ni jednog jedinog „glasa“ koji je zadužen da zastupa interese Federacije.
Sve ovo je Aleksej Venediktov mogao odmah, na licu mesta, da skreše u brk svom sveznajućem i svemogućem sabesedniku, ali kao što znamo – nije. I ne zato što ga se boji, ili zato što nije dovoljno dobro potkovan znanjima o američkom novinarstvu. To što ga je sprečilo da ovako reaguje nije bila samo obaveza poštovanja starijeg po rangu, već i teret ogromne odgovornosti koja iz dana u dan narasta i sve više pritiska ovog vodećeg novinara i (što je sve očiglednije) političara nacionalnih razmera. Važno je sačuvati Eho Moskve ne samo zbog ljudi (i njihovih porodica) koji rade na ovoj radio stanici, već i zbog toga što je Eho danas postao najudobnije, najposećenije, najautoritativnije i već sasvim odomaćeno mesto za slobodnu razmenu mišljenja. Uticaj Eha na javno mnjenje je danas postao do te mere veliki, da je vlast brzo morala da se „osmeli“ za hitnu hiruršku intervenciju.
Zbog (kako su ga uveravali) „neelektoralnosti“ programa ove radio stanice, Putin je dugi niz godina tolerisao Eho. Smatrao ga je za zgodan ventil za izduvavanje viška pare iz političkog kotla. Osim toga, Eho mu je povremeno služio i kao egzotični akvarijum s retkim ribicama, vrlo prigodan za pokazivanje. No taj se akvarijum iznenada pretvorio u vodeni rezervoar ozbiljnih razmera. Teško je reći liči li to više na veliko jezero ili je već postalo neko manje more, no u svakom slučaju baš u njega se slivaju potoci i reke sveg ruskog interneta, a sliku koju pokazuje sam bog zna od kuda prispeli „Setevizor“, gleda ceo svet dajući mu prednost nad uglancanim Putinovim TV kanalima.
Zahvaljujući Ehu svet interneta je počeo da potiskuje svet televizije, što je užasnulo čak i ono mesto našeg tovariša kojim on ima nameru da ponovo sedne na tron. No pre nego što reši da sasvim udavi Venediktova, on će pokušati prvo da ga prekupi. Za tu operaciju on ima na raspolaganju sijaset, vremenom već proverenih „odgurivanja u stranu“ ili čak „odgurivanja naviše“ ako treba. Za sada se događaji mogu opisati kao „spor subjekata unutar vlasničke strukture“. Putinovi ljudi se svim sredstvima trude da pokažu da se zapravo baš to, i samo to, događa.
Aj, koliko puta smo mi već kroz sve to prolazili. Na primer, zauzimanje nekad popularne Izvestije, započeto je u maju 1997. baš kao i ovo danas s Ehom – promenom sastava Saveta direktora. Zatim su smenili glavnog urednika. Posle toga je otišla polovina novinara, a nakon nekog vremena su isterali i drugu polovinu. Potom je nastupila urednička pometnja: svake godine po jedan glavni urednik. Zatim je četiri puta zamenjen kompletan sastav saradnika. A onda su na kraju sve redakcije bile isterane iz njihove zgrade. Danas je Izvestija šareni list hartije, sa nešto malo tekstova sasvim besmislenog sadržaja.
Nije isključeno da naš lider za sada samo pomalo plaši ovu popularnu radio stanicu. Ali stvar se na tome neće završiti. Vrlo brzo će na površini ostati samo jedan od dvoje: ili Putin, ili Eho. Jer u Rusiji je suživot ovo dvoje potpuno nemoguć. Jedino ako se neko od njih ne promeni. U to da će se Eho promeniti – da, ja nažalost verujem. U to da će se Putin promeniti, makar me zbog toga i ubili – ne.
Vladimir Nadein, Ежедневный Журнал, 15.02.2012.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 19.02.2012.
SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA