Vučić je ispunio zahteve i protesta, izgleda, više neće biti. Verovatno smo se sinoć svi zapitali ima li razloga za slavlje. Sve i da osećamo zadovoljstvo, ono je nekako gorko. Nekoliko je razloga za gorčinu.
Protesti se nisu održali do izbora i akumulirana energija može veoma lako da nestane. Dva zakona iz zahteva jesu važna, ali samo posredno. Ljudi su na ulicama bili iz različitih razloga, a zajednički im je bio osećaj nepravde i ugroženosti. Povlačenjem zakona niti je nepravda otklonjena niti su naši životi bezbedni. Vučić je podlegao pritisku, ali i dalje se pita za sve. Poručio nam je da ćemo svaki napad režima morati da odbijemo telima, na ulici. Bez svojih političkih predstavnika, jedino što nam ostaje je da se do iznemoglosti branimo novim blokadama.
Sad je već očigledno da ga sami zahtevi, odnosno povlačenje zakona, nije ugrožavalo. Prava pretnja bili su ljudi na putevima. Plašila ga je pomisao da ti ljudi za par meseci dobiju svoje političke predstavnike, da se borba prenese u parlament i da on izgubi status suverenog vladara. Sve sem toga može biti prihvatljivo. Čini se sad i da je Zelenović bio potpuno u pravu i da je njegova nedeljna agresija bila posledica dobre političke intuicije koju nije umeo da artikuliše kako treba. Znao je da će, ako uspemo, to zapravo biti naš poraz.
Jer dokle god je Vučić tu gde jeste, on je pretnja. Naći će već neki drugi način da Jadar isporuči Rio Tintu. Ili će odustati od čitavog projekta ako proceni da će zbog toga izgubiti vlast. Što ne znači da nas neće odvesti u neku drugu katastrofu. Teško da ćemo imati snage da ih telima, na ulici, sve sprečimo.
A i zašto bismo? Zar ne možemo samo da ga sklonimo? Ako smo imali snage da ga pritisnemo da zakone ne potpiše, zašto ne bismo otišli korak dalje i jednostavno na izborima glasali protiv njega? Zašto nam je toliko teško da konačno dovršimo posao?
Deluje da i dalje osećamo blokadu da se upustimo u nešto što je nesumnjivo političko. Politika nam je izgleda toliko gadna da je prihvatljivije trpeti do krajnjih granica, da ne kažem do smrti, nego u nju zakoračiti, makar i posredno.
Ta gadljivost nije nova. Traje najmanje jednu deceniju. Tako bar kaže Ivana Spasić u knjizi Kultura na delu. U razgovorima s kraja prve decenije ovog veka, žitelji u Srbiji su o javno-političkom prostoru govorili kao o prljavom i nemoralnom. Nezadovoljni rezultatima takozvane tranzicije, ljudi su osećali da su napušteni i da je moralni integritet jedino što imaju. On je postao važan resurs i ni po koju cenu se nije smeo izgubiti. S druge strane, nemoralnost politike toliko se urezala u zdrav razum, da je pljuvanje političara i politike pred nepoznatima bio najsigurniji način da ne kažete nešto pogrešno.
Zanimljivo je da taj osećaj nisu imali samo ljudi u Srbiji. On je bio prisutan i u drugim postjugoslovenskim državama. Tako Stef Jansen piše da su i ljudi u Bosni uz kafu obično lajali na političare.
Ni u Srbiji ni u Bosni nisu bili prokazani samo političari na vlasti, pa ni oni koji su barem u jednom trenutku bili na pozicijama moći. Pljuvalo se na sve, a politika kao delatnost označena je kao najgnusija i najprljavija, kao mulj iz koga nema povratka. Možda zato i dan danas imamo problem da napravimo taj završni korak i Vučića pošaljemo na smetlište istorije.
Do sad je delovalo kao da je situacija crna da ne može biti crnja. Ali možda ima i dobrih vesti. Čini se da je ekologija uspela barem malo da nas pomeri sa mrtve tačke. Ekološke blokade kao da su srušile deo političke barijere. Prvi put su proteste podržali svi oni koji su se dugo unazad otvoreno klonili politike. Od glumaca do sportista. Istina, i ovoga puta naglasili su kako „ovo nije politička borba“, kako ih politika ne zanima i kako se ograđuju i od pozicije i od opozicije, i od „političkih struja bilo koje vrste“. Oni govore samo o prirodi, o čistoj vodi i vazduhu, što je važno za sve bez obzira na političko opredeljenje.
Ali, nije li i tačan broj zaraženih i preminulih od korona virusa bio u javnom interesu i važan za sve? Nisu li manji razredi i bolje obrazovanje takođe u interesu svih nas? Nije li nepristrasan i informativan javni servis nešto što nam svima pripada? Protesti su organizovani zbog brojnih režimskih malverzacija koje su bile protivne javnom interesu, ali je podrška sportista i dobrog dela glumaca izostala. Jer, politika.
Ekološki protesti napravili su određeni pomak. Bojažljivo, uz brojne ograde, javni, što nužno znači i politički, angažman ipak postaje deo naše nove svakodnevice. Ta svakodnevica i dalje je mutna, neodređena i protivrečna. Odgovori učenika jedne srednje škole1 savršeno je oslikavaju. Na pitanje koliko od 0 do 10 ocenjujete značaj učešća na izborima, gotovo svi su odgovorili 10. Na pitanje koliko ocenjujete značaj učešća u političkim partijama, odgovori su mahom bili 0 i 1.
Deluje da smo nešto slobodniji da zakoračimo izvan svoje porodice, ali da i dalje ne znamo gde bismo spustili nogu. Usudili smo se da idemo do kraja protiv jedne režimske odluke. Režim je prihvatio zahteve i tako pokušao da nas spreči da zbacimo čitav sistem tiranije. I upravo to biće prava mera uspeha. Tek u aprilu saznaćemo da li je zaista imalo razloga za slavlje.
Autor je istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i student doktorskih studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Peščanik.net, 09.12.2021.