Ima nešto vrlo simbolično u činjenici da je današnja evropska kriza počela u Grčkoj. Evropska nesreća ima sve odlike klasične grčke tragedije, u kojoj plemeniti junak na kraju strada zbog svoje fatalne oholosti.
Ne tako davno, Evropljani su mogli da kažu, i to s pravom, da tekuća ekonomska kriza zapravo otkriva prednosti njihovog ekonomskog i socijalnog uređenja. Poput Amerike, i Evropa je ušla u ozbiljnu krizu nakon globalnog finansijskog kraha, ali je u Evropi ljudska strana te krize bila mnogo manje pogubna nego u Americi. U većem delu Evrope, pravila koja regulišu otpuštanje radnika doprinela su da se gubitak poslova ograniči, dok su snažni programi socijalne zaštite omogućili da čak i nezaposleni zadrže zdravstveno osiguranje i nastave da primaju osnovni dohodak. Možda je evropski bruto domaći proizvod pao isto koliko i naš, ali Evropljani nisu pretrpeli ni približno iste muke. A istina je da ih još uvek ne trpe.
Ipak, Evropa je u velikoj krizi – jer je njeno najveće dostignuće, jedinstvena valuta koju je usvojila većina evropskih zemalja, sada u opasnosti. Štaviše, ova valuta sve više podseća na zamku. Irska, koju su donedavno zvali „keltskim tigrom“, sada se grčevito bori da izbegne bankrot. Španija, doskora privredna sila u ekspanziji, sada ima stopu nezaposlenosti od 20 procenata, a čeka je dugogodišnja bolna i mučna deflacija.
Tragedija „evrokrize“ je u tome što je stvaranje evra trebalo da bude najveće dostignuće jednog velikog i plemenitog poduhvata: generacijskog rada da se na ratom razorenom kontinentu uvedu mir, demokratija i zajednički prosperitet. Ali tvorci evra, opijeni grandioznošću i romantikom svog projekta, rešili su da ignorišu svakodnevne, predvidljive poteškoće koje donosi zajednička valuta – da ignorišu upozorenja, izrečena na samom početku, o tome da Evropa nema institucije koje će omogućiti funkcionisanje zajedničke valute. Umesto toga, prepustili su se maštarijama, ponašajući se kao da plemeniti cilj njihove misije daleko prevazilazi takve probleme.
Rezultat je tragedija, ne samo za Evropu, već i za čitav svet, kome je Evropa najvažniji uzor. Evropljani su nam pokazali da mir i jedinstvo mogu funkcionisati na istorijski nasilnom prostoru, stvarajući tako neka od najpristojnijih društava u čitavoj ljudskoj povesti, spajanjem demokratije i ljudskih prava sa individualnom ekonomskom sigurnošću o kakvoj Amerika ne može ni da sanja. Ova dostignuća sada se urušavaju, dok evropski san prevelikom broju ljudi postaje noćna mora. Kako se to dogodilo?
Sve je počelo sa ugljem i čelikom. Devetog maja 1950. – datum koji se sada proslavlja kao Dan Evrope – Robert Šuman, francuski ministar spoljnih poslova, predložio je da njegova zemlja i Zapadna Nemačka objedine svoju proizvodnju uglja i čelika. Možda zvuči prozaično, ali Šuman je izjavio da se radi o nečemu mnogo značajnijem od prostog poslovnog aranžmana.
Pre svega, zbog nove Evropske zajednice za ugalj i čelik, svaki budući rat Nemačke i Francuske postaće „ne samo nezamisliv, već materijalno nemoguć“. I to će biti prvi korak ka „evropskoj federaciji“, koja će biti ostvarena korak po korak, preko „konkretnih dostignuća koja prvenstveno stvaraju de facto solidarnost“. Drugim rečima, ekonomske mere će ispunjavati svakodnevne ciljeve i promovisati političko jedinstvo.
Evropska zajednica za ugalj i čelik je vremenom evoluirala u carinsku uniju, gde se slobodno trguje svom robom. Potom, sa širenjem demokratije u Evropi, širile su se i evropske sjedinjujuće ekonomske institucije. Grčka, Španija i Portugalija ušle su nakon rušenja svojih diktatorskih režima; Istočna Evropa posle pada komunizma.
Stvaranje evra proglašeno je za sledeći logičan korak u ovom procesu. Ponovo će privredni rast biti podstican delovanjem koje istovremeno jača evropsko jedinstvo.
Prednosti jedinsvene evropske valute bile su očigledne. Niste više morali da menjate novac kada dođete u drugu zemlju; nije više bilo nedoumice kod uvoznika o tome koliko će ih jedan posao na kraju koštati i kod izvoznika o tome koliko će im obećani novac zaista vredeti. Zatim, zajednička valuta će jačati osećaj evropskog jedinstva. Šta može da krene naopako?
Odgovor je, nažalost, da monetarne unije uz svoje prednosti nešto i koštaju. A argumenti za jedinstvenu evropsku valutu bili su mnogo slabiji od argumenata za jedinstveno evropsko tržište – što su evropski lideri rešili da ignorišu.
Kada je predložena jedinstvena evropska valuta, logično pitanje je bilo da li će ona funkcionisati podjednako dobro kao dolar u Americi. A odgovor je bio, očigledno, ne. Evropa nije fiskalno integrisana. Nemački poreski obveznici neće automatski platiti deo grčkih penzija i spasavati irske banke. I mada Evropljani imaju pravo da se slobodno kreću u potrazi za poslom, u praksi su zbog nedovoljne kulturne integrisanosti – pre svega zato što ne govore istim jezikom – radnici mnogo manje geografski pokretni od svojih Američkih kolega.
Amerika, kao što znamo, ima monetarnu uniju koja funkcioniše, a znamo i zašto funkcioniše: jer koincidira sa nacijom – nacijom sa velikom centralnom vladom, sa zajedničkim jezikom i zajedničkom kulturom. Evropa nema ništa od toga, zbog čega je ideja o zajedničkoj valuti od početka bila sumnjiva.
Ovo nisu nove stvari: sve što sam pomenuo bilo je dobro poznato 1992. godine, kada je Mastrihtskim ugovorom pokrenut projekat evra. Zašto se sa tim projektom nastavilo? Zato što je ideja o evru očarala evropske elite. Osim u Britaniji, gde je Gordon Braun nagovorio Tonija Blera da se ne priključuje, politički lideri širom Evrope bili su opijeni romantikom ovog projekta, toliko da je svaki skeptik proglašavan marginalcem.
Evro je zvanično nastao 1. januara 1999. U prvo vreme, to je bila virtuelna moneta. Računi u bankama i elektronski transferi novca bili su izraženi u evrima, ali su ljudi u novčaniku još uvek nosili franke, marke i lire (koje se sada smatraju denominacijama evra). Tri godine kasnije, izveden je konačni prelazak i evro je postao evropski novac.
Prelazak je tekao glatko. Bankomati i kase zamenjeni su na brzinu i bez mnogo grešaka. Evro je ubrzo postao jedna od glavnih međunarodnih valuta. Stvaranje evra podiglo je poverenje, posebno poverenje u one evropske zemlje koje su oduvek smatrane rizičnim za investiranje. Tek je kasnije postalo očigledno da je ovaj porast poverenja bio mamac za opasnu zamku.
Ljudi još uvek govore o svetskoj ekonomskoj krizi 2008. kao da je to nešto što je nastalo u Americi. Ali Evropa je jednako odgovorna. To je bila, može se reći, severnoatlantska kriza, a stari i novi kontinent zajedno su učestvovali u njenom stvaranju. Mi smo imali nepouzdane dužnike, koji su ili sami izabrali ili bili prevareni da uzmu kredit prevelik za njihova primanja; Evropljani su imali periferne ekonomije, koje su se isto tako zaduživale više nego što su mogle da vrate. U oba slučaja, mehuri nekretnina su prikrili osnovnu neodrživost zaduživanja: dokle god su cene nekretnina rasle, dužnici su mogli da otplaćuju kredite daljim zaduživanjem na osnovu svojih nekretnina. Međutim, pre ili kasnije, muzika je morala da stane. Bilo je samo pitanje vremena kada će se nešto strašno desiti na obe strane Atlantskog okeana.
U Evropi, prvi talas krize došao je sa pucanjem ovih mehura nekretnina, što je rezultiralo ogromnom nezaposlenošću u perifernim ekonomijama. Dve hiljade sedme, radnici u građevinskoj industriji činili su 13 procenata ukupnog broja zaposlenih i u Španiji i u Irskoj, što je dvostruko više nego u Americi. Kada je gradnja naglo zaustavljena, počela su otpuštanja. Ukupna zaposlenost je pala 10 procenata u Španiji i 14 procenata u Irskoj; ekvivalent irske situacije u Americi bilo bi gubljenje 20 miliona radnih mesta.
Ali to je bio tek početak. Krajem 2009, dok se većina zemalja u svetu oporavljala od finansijske krize, evropska kriza dostigla je novu fazu. Prvo Grčka, pa Irska, pa onda Španija i Portugal, sve ove zemlje pretrpele su drastičan pad poverenja investitora, pa samim tim i značajan rast troškova kreditiranja. Zašto?
U Grčkoj je priča jednostavna: vlada se ponašala neodgovorno, lagala o tome, a onda je uhvaćena u laži. U vreme dok su se krediti lako dobijali, konzervativna vlada Grčke napravila je veliki dug – mnogo veći nego što je htela da prizna. Kada je 2009. došla nova vlada, rasvetljene su računovodstvene mahinacije; iznenada je otkriveno da Grčka ima i mnogo veći deficit i značajno veći dug nego što su svi mislili. Investitori su, naravno, odlepršali.
Ali Grčka nije reprezentativan slučaj. Španija, jedna od najvećih kriznih država, do pre samo nekoliko godina bila je uzorna evropska zemlja, sa uravnoteženim budžetom i sa javnim dugom upola manjim od nemačkog, gledano procentualno prema BDP-u. Isto je važilo i za Irsku. Šta se dogodilo?
Prvo, te zemlje su doživele direktni fiskalni udar. Prihodi su pali i u Španiji i u Irskoj, delom i zato što su poreski prilivi uveliko zavisili od transakcija nekretnina. Za to vreme, nezaposlenost je rasla, a sa njom i troškovi izdataka za nezaposlene – podsećam, radi se o evropskim državama blagostanja, koje imaju mnogo sveobuhvatnije programe zaštite svojih građana nego mi. Rezultat toga je da su Španija i Irska od budžetskih suficita od pre krize došle do ogromnih budžetskih deficita do 2009. godine.
Zatim smo imali troškove finansijskog pospremanja. Oni su bili izuzetno visoki u Irskoj, gde su banke divljale u godinama privrednog rasta (što im je bilo dopušteno zahvaljujući bliskim ličnim i finansijskim vezama sa državnim zvaničnicima). Kada je mehur pukao, solventnost irskih banaka odmah je postala sumnjiva. Pokušavajući da izbegne paničnu navalu na finansijski sistem, irska vlada je izdala garancije za sve bankarske dugove – i tako dugove natovarila na vrat samoj sebi i dovela u pitanje sopstvenu solventnost. S druge strane, velike banke u Španiji bile su strogo regulisane, ali je postojala, i još uvek postoji, velika nelagoda oko statusa manjih štednih banaka i zabrinutost oko toga koliko će još novca vlada Španije morati da potroši kako bi spasla ove banke.
Neki ekonomisti, uključujući i mene, posmatraju Evropu i imaju utisak da su taj film već gledali, pre desetak godina na drugom kontinentu – preciznije, u Argentini.
Za razliku od Španije i Grčke, Argentina nikad nije napustila svoju valutu, ali je 1991. uradila nešto slično: čvrsto je vezala svoju valutu za američki dolar, uspostavljajući „monetarni odbor“ gde je iza svakog pezosa u opticaju stajao jedan američki dolar u deviznim rezervama. To je trebalo da spreči povratak na staru argentinsku naviku prikrivanja deficita štampanjem novca. I dobrim delom devedesetih, Argentina je za to nagrađivana nižim kamatama i velikim prilivom stranog kapitala.
Međutim, na kraju je Argentina skliznula u trajnu recesiju i izgubila poverenje investitora. Argentinska vlada je pokušala da poverenje povrati čvrstom fiskalnom politikom, smanjivanjem potrošnje i podizanjem poreza. Kupujući vreme do očekivanih pozitivnih efekata štednje, Argentina je tražila i dobila velike kredite od Međunarodnog monetarnog fonda – otprilike isto onako kao što su Grčka i Irska tražile hitne zajmove od svojih suseda. Ali uporan pad argentinske privrede, u kombinaciji sa deflacijom, sprečio je da se vladin plan ostvari, dok je visoka nezaposlenost dovela do rastućih nemira.
Do prve polovine 2002, nakon velikih demonstracija i paničnog povlačenja novca iz banaka, sve se raspalo. Veza dolara i pezosa je pukla, i pezos je strmoglavo pao; Argentina je bankrotirala, i na kraju platilatila samo 35% svojih dugovanja.
Teško je ne posumnjati da se nešto slično sprema i u pojedinim problematičnim evropskim državama. Na kraju, mere koje se sada sprovode u kriznim zemljama su, makar kvalitativno, vrlo slične onima koje je Argentina sprovodila pokušavajući da sačuva vezu dolara i pezosa.
Ugrožene evropske države bi možda mogle da umire zajmodavce tako što će pokazati izdržljivost, i tako izbeći bankrot ili devalvaciju. Za to su uzori baltičke države: Estonija, Litvanija i Letonija. Ove zemlje su male i siromašne, po evropskim merilima. Veoma im je stalo do dugoročnih prednosti koje veruju da će imati od priključenja velikoj Evropi, pa su zato bile spremne da izdrže vrlo oštre fiskalne mere štednje, dok su zarade polako smanjivane, u nadi da će tako povratiti konkurentnost. Taj proces se u evrožargonu zove „interna devalvacija“.
Za sada je plan da svi u Evropi pokažu izdržljivost – da Grčka, Irska, Portugal i Španija faktički oponašaju Letoniju i Estoniju. Ovo je bila jasna poruka sa nedavno održanog sastanka Saveta Evrope, gde je nemačka kancelarka Angela Merkel, dobila praktično sve što je tražila. Države koje ne mogu da se zadužuju na privatnom tržištu, dobiće kredit od ostatka Evrope – ali uz stroge kriterijume: kaže se da je Irska „spasena“, ali ona će morati da plati kamatu od skoro 6% na tu kriznu pozajmicu.
Čak i da to uspe, u smislu u kom je uspelo baltičkim državama – to jest, da krizne evropske države izbegnu bankrot i devalvaciju – biće to ružan proces, koji će veliki deo Evrope ostaviti u dugogodišnjoj depresiji. Biće i političkih posledica, pošto će evropska javnost doživljavati evropske institucije – u zavisnosti od perspektive – ili kao organizacije koje štite lenštine, ili kao bezdušne uterivače dugova.
A ni ostatak sveta neće moći nezainteresovano da posmatra šta se događa. Posmatrana u celosti, upravo je privreda Evropske unije, a ne Amerike, najveća privreda na svetu; Evropska unija je potpuno ravnopravna sa Amerikom u upravljanju globalnim trgovinskim sistemom; Evropa je najznačajniji izvor međunarodne pomoći; i Evropa je, šta god o tome Amerikanci mislili, ključni partner u borbi protiv terorizma. Problemi u Evropi nikome ne idu na ruku.
Međutim, sva je prilika da sadašnja „strategija izdržljivosti“ neće uspeti čak ni u tom uskom smislu izbegavanja bankrota i devalvacije – a činjenica da neće uspeti ubrzo će postati očigledna. Kada se to dogodi, moćne evropske države će morati da se opredele.
Prošlo je 60 godina otkad je Šumanovom deklaracijom Evropa krenula ka ujedinjenju. Do sada se išlo, koliko god sporo, u pravom smeru. Ali to više neće biti tako ako projekat evra propadne. Propast evra neće Evropu vratiti u vreme minskih polja i bodljikave žice – ali će biti možda smrtni udarac snovima o istinskoj evropskoj federaciji.
Da li će moćne evropske države dozvoliti da se to dogodi? Ili će prihvatiti odgovornost, a možda i troškove, za zaštitu svojih suseda? Ceo svet čeka odgovor.
The New York Times, 12.01.2011.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 20.01.2011.