U protekla dva meseca: pripadnici policijske stanice u Zemunu naneli su povrede u predelu glave Maji Atanasijević; pripadnik komunalne policije pretukao je putnika gradskog prevoza koji je odbio da napusti autobus; trojica policajaca su naneli fizičke povrede Bojanu Iliću iz Bečmena; dvojica pripadnika komunalne policije su na silu pokušavala da stave lisice starijem čoveku zbog neposedovanja karte za gradski prevoz. Policija u Srbiji suočena je sa problemom da je prati „imidž brutalnosti“ koji postoji još od devedesetih. Zbog toga je MUP formirao posebnu komisiju koja se bavi sprečavanjem i otkrivanjem torture i drugih neljudskih i ponižavajućih postupaka i kazni. Takođe, za ozbiljne slučajeve, kao što je na primer bio slučaj u kladionici Monako, formiraju se i posebne komisije. Međutim, problem prekomerne upotrebe sredstava prinude nije rešen, i on se ne može prevazići samo formiranjem tela koja će obavljati istragu, a čiji rad bi trebalo uvek da bude transparentan.
Pravo na upotrebu sredstava prinude u Srbiji imaju sedam organa državnog dela sektora bezbednosti, pri čemu je pravni okvir uređen sa nekoliko manjkavosti, pre svega u domenu podzakonskih propisa. Veći problem je u poznavanju i primeni principa za upotrebu sredstava prinude – kada ovlašćeno lice može, na osnovu zakonskog okvira, da upotrebi neko od sredstava prinude, te kvaliteta izbora nekog od ovlašćenja u skladu sa situacijom. Pored toga, u periodu nakon 2006. godine uočen je trend porasta upotrebe sredstava prinude kod policijskih službenika. Tome je potrebno dodati njihov stav da pravna ograničenja u policijskom postupanju predstavljaju prepreku za efikasan rad policije.
Osnovano je zapitati koji su uzroci takvog stanja. Rast upotrebe sredstava prinude može da znači da policija bolje uređuje statistiku prekoračenja policijskih ovlašćenja, što je značajno za prevenciju prekoračenja ukoliko je prethodno urađena valjana analiza, te je načinjen plan za poboljšanje znanja o upotrebi sredstava prinude. Moguća pretpostavka je i loša obuka policijskih službenika, što je uočeno u nekolicini slučajeva koji su završeni čak i pogubno za policajce. Zatim, tu je neadekvatni ekonomski i socijalni status zaposlenih u MUP. To je potrebno povezati sa nalazom da vređanje policijskog službenika najčešće prethodi upotrebi nekog od sredstava prinude, što potvrđuje stav da „kratak fitilj“ kao posledica stresa (uslovima na poslu – radnim, ekonomskim ili socijalnim) može da predstavlja posredni uzrok porasta broja upotrebe sredstava prinude. Najzad, tu je povećani broj incidenata u proteklim godinama, koji su u većini slučajeva zasnovani na govoru mržnje i diskriminaciji prema različitim manjinama. Takođe, istraživanja ukazuju na to da su policijski službenici koji su skloni upotrebi sredstava prinude podložniji korupciji, a često i korišćenju nasilja radi sticanja lične koristi.
Prvo, potrebno je poboljšati podzakonsku regulativu koja reguliše upotrebu sredstava. Nije jasno zbog čega je MUP odlučio da oblast upotrebe sredstava prinude uredi putem dva podzakonska propisa, čime se usložnjava celokupna materija. Postupak izveštavanja o upotrebi, kao i za ocenjivanje opravdanosti i pravilnosti upotrebe sredstava prinude regulisan je aktom niže pravne snage – Obaveznom instrukcijom o načinu izveštavanja i ocenjivanja opravdanosti i pravilnosti upotrebe sredstava prinude, a ne Pravilnikom o tehničkim obeležjima i načinu upotrebe sredstava prinude. Sa stanovišta pravne tehnike i transparentnosti rada policije to nije najbolje rešenje.
Drugo, neophodno je unaprediti smeštajne kapaciteta za policijsko zadržavanje. U rešavanju problema kapaciteta, MUP je sačinio plan „Dogradnja i adaptacija prostorija za zadržavanje lica“, ali još uvek nije pronađeno dovoljno finansijskih sredstava za njegovo sprovođenje. U praksi zadržavanja, lica lišena slobode najčešće ostaju u kancelarijama policijskih stanica i drugim nenamenskim prostorijama ili u pritvorskim jedinicama zatvora. Iako u nekim policijskim stanicama postoje pritvorske jedinice, smeštaj i uslovi se mogu smatrati ponižavajućim postupanjem, pa čak i zlostavljanjem.
Treće, potrebno je u potpunosti omogućiti rad, ali i sprovoditi preporuke Nacionalnog preventivnog mehanizma za prevenciju torture. Za sada su načinjeni pozitivni pomaci. Najzad, potrebno je stalno raditi na obuci kandidata za policajce u vezi sa upotrebom sredstava prinude, a naročito za izbor nekog od ovlašćenja u skladu sa realnom situacijom.
Kliknite na tabelu: Ko ima pravo da primenjuje sredstva prinude u Srbiji?
Autor je istraživač u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku, bavi se problemima reforme policije.
Blog Saše Đorđevića
Peščanik.net, 24.10.2012.