Imitacija modernizacije

Poslednje obraćanje Dmitrija Medvedeva Federalnoj skupštini RF potpuno osnovano je okarakterisano kao manilovština.^[1] Ako pođemo od pretpostavke da Medvedev stvarno ima nameru da izvrši modernizaciju zemlje, odmah se suočavamo sa činjenicom da to što je zamišljeno ne odgovara realnim mogućnostima ekonomije. Međutim, istinski cilj „modernizacije“ Medvedeva nije sledeća faza razvoja, već neznatna kozmetička korekcija i očuvanje sadašnjeg političko-ekonomskog modela.

Kako je putinska nomenklatura (to je sada već očigledno) pred bankrotom, „modernizacijski“ projekat Medvedeva bi trebalo da reši nekoliko problema:

1. Napraviti novi mehanizam pljačke budžeta

Treba ugurati što više novca u „savremene tehnologije“ i to takve kod kojih se već unapred zna da su konačni rezultati „naučnih istraživanja“ nepoznati. Kao u ruskim bajkama kada car naredi svojim podanicima: Idi tuda – ne znam kuda, nađi to – ne znam što. Ovaj pristup otvara širok prostor za koruptivno stvaralaštvo ne samo u oblasti tajanstvenih nanotehnologija, već i u mnogo opipljivijim sektorima kao što su istraživanje kosmosa, proizvodnja raznog pribora i specijalnih alata isl. Medvedev je svojevremeno kao vice premijer bio zadužen za „nacionalne projekte“, tako da je dobro upoznat sa prednostima koje zadaci ovakve vrste pružaju. Te prednosti su: mnogo reklame, široke mogućnosti u raspolaganju finansijskim sredstvima i odsustvo bilo kakve odgovornosti za krajnje rezultate. Sada će se ova već razrađena šema primenjivati u još širim razmerama.

2. Skinuti odgovornost sa elite za loše stanje u ekonomiji

Kriza se nije dogodila zato što se mnogo kralo i ništa nije učinilo za razvoj zemlje, već zato što nismo imali dovoljno ambiciozne ciljeve. Bili smo preterano skromni. I tako živeći svoje skromne živote, odjednom nam je iznenada postalo jasno da, ako se hitno ne modernizujemo, našoj ekonomiji preti propast. Zato mi sada više nemamo vremena da tražimo krivce, nego treba da svi zajedno zasučemo rukave i u najkraćem mogućem roku prionemo na posao modernizacije čitave zemlje. Ovim su se postupkom koristili i sovjetski lideri, pa je on od česte upotrebe već izlizan. Hruščov je za sve promašaje u sprovođenju industrijalizacije i kolektivizacije krivio druga Staljina i tako zaštitio partiju od odgovornosti. Istovremeno je svima uputio poziv da upregnu sve svoje snage sa ciljem da se „dostigne i prestigne Amerika“ i izgradi komunizam u koji će nas, za 20 godina, svečano i na velika vrata uvesti naša komunistička partija. Danas ulogu Staljina igra Jeljcin i njegova epoha „prokletih devedesetih“. „Strategija 2020“ (ništa drugo do preimenovani „Plan Putina“)^[2] odgovara dokumentu koji je prihvaćen na XXII kongresu KPSS pod nazivom Program za izgradnju komunizma. Ondašnju „partiju“ zamenjuje simbioza birokratije i oligarhije, i oni danas zajedno nastupaju pod jedinstvenim brendom „jaka država“. Ulogu Amerike igra Amerika. Ova poslednja komponenta je po svim parametrima ostala nepromenjena.

3. Sačuvati konsenzus među članovima elite

U godinama naftnog buma, konsenzus je održavan uz pomoć sistema centralizovane raspodele ekstra profita. Ovaj sistem raspodele među „svojima“ u javnosti je mnogo poznatiji pod imenom „vertikala vlasti“. Centralizacija i uređivanje koruptivnih tokova po određenom i unapred dogovorenom hijerarhijskom sistemu osnovna je namena ove „vertikale“. Međutim, pad cene nafte, onemogućen pristup jeftinim kreditima sa zapada i odliv domaćeg i stranog kapitala iz zemlje, ozbiljno su uzdrmali koruptivnu vertikalu. Da bi se ona sačuvala i po mogućstvu učvrstila neophodna je nova osnova, odnosno novi izvori za bogaćenje. Ovladavanje ovim novim, „modernizovanim“ budžetima daje mogućnost eliti da sebi obezbedi tu novu osnovu.

4. Učiniti „investicioni proboj“

Ovaj termin nedavno je upotrebljen na sastanku Putina sa stranim investitorima u moskovskom hotelu Balčug. Kada ruski rukovodioci počinju da govore o potrebi „proboja“ u nekoj oblasti, to može da znači samo jedno: u toj oblasti stvari stoje veoma loše. Krupne i dugoročne inostrane investicije u Rusiju više ne stižu, a bez zapadnog kapitala ruska ekonomija ne pruža mogućnost za lako bogaćenje elite. Zato je reklamna funkcija jedan od ključnih aspekta „modernizacijskog“ projekta. Neophodno je ubediti strane investitore da ulažu novac u rusku „modernizaciju“, jer u protivnom elita neće imati na čemu da ogreje svoje gramzive šake. Liberalna retorika Medvedeva je važan marketinški elemenat ovog projekta. Zapad u njemu treba da prepozna „svog“ čoveka i da poveruje njegovoj iskrenoj želji da demokratizuje zemlju. A pošto mu je premijer (sa mauzerom Dzeržinskog u rukama) stalno za petama, prave prilike za ostvarenje njegovih blagorodnih ciljeva još uvek nema. No strpite se gospodo. Dajte novac, a sa Putinom ćemo već nekako izaći na kraj. Izbori i nisu tako daleko.

5. Očuvati monopol u vlasti i ekonomiji

Projekat „modernizacije“ treba da učvrsti već stečeni monopolski položaj današnje elite u politici i ekonomiji. Samo se instrumenti kojima se ovaj monopol ostvaruje mogu menjati. Na primer, odreći se državnih korporacija od kojih i onako nema vajde, jer su već preko guše u dugovima, sasvim je logičan korak. Ove će se korporacije ugasiti, dugovi otpisati, a započeće se novi, finansijski perspektivniji projekti i šeme. I naravno, cela operacija perestrojke sistema „pljačke budžeta“, kao i dosad, vodiće se strogo centralizovano, direktno iz Kremlja. Politička „liberalizacija“ nigde neće doticati osnovu danas važećeg sistema. U čisto reklamne svrhe baciće se akcenat na raznovrsne humanitarne inicijative (na primer, na podršku nekomercijalnim socijalno usmerenim fondovima), tehničko opremanje izbornih komiteta i ostale kozmetičke akcije.

Sasvim opravdano se nameće sledeće pitanje: da li je Rusiji potrebna takva „modernizacija“?

Odgovor je – ne samo da nije potrebna, nego je i štetna. Nema smisla govoriti o bilo kakvoj modernizaciji dok se ne reše pitanja ustrojstva džave.

Rusija nije država u savremenom smislu te reči. Državna mašinerija je privatizovana od strane političke nomenklature i oligarhije koja je na nju priključena. Ustvari, oligarsi su deo nomenklature zaduženi za biznis-projekte. U Rusiji vlasništvo nije pravna kategorija, pa zato i nije nimalo slučajna pojava izraza „komad vlasništva“. Drugim rečima, „vlasništvo“ je cela Rusija, a „latifundije“ podeljene među „svojima“, saglasno hijerarhijskom kriterijumu su „komadi vlasništva“. Što je viši položaj čoveka u hijerarhiji nomenklature, to mu veći „komad vlasništva“ pripada. Osnova funkcionisanja takvog sistema je međusobna lična konkurencija unutar aparata, a ne sučeljavanje na tržištu.

Državna mašinerija ovom sistemu obezbeđuje legitimnost, a pod njenim pokroviteljstvom se i „pljačka“ te iste države predstavlja kao „briga za nacionalne interese“.

Osim toga, država se javlja i kao najvažniji izvor sticanja socijalnog statusa, jer stečeno bogatstvo nije dovoljno. Zato mnogi biznismeni teže ka tome da postanu dumski deputati, da dobiju državne nagrade, da budu odlikovani isl. U tom smislu, biznis je veoma „patriotska“ delatnost. Ruska država i njena viševekovna istorija postali su veoma unosni brend.

Sa dolaskom krize, pobeda u Drugom svetskom ratu počela je da se spominje i tamo gde to nije sasvim umesno. Medvedev je svoje obraćanje Federalnoj skupštini završio metaforom „mosta“ koji se proteže od ratnih veterana ka savremenom pokolenju, sa obećanjem novih pobeda u svetloj budućnosti. Brend „velesile“ je zato pogodan, jer se njime anuliraju mnoge greške i promašaji. Kada pred zemljom stoje zadaci kosmičkih razmera, neizbežni su delimični propusti, nesmotrenosti, čak i neuspesi. Na putu ka velikom cilju dozvoljene su mnoge gluposti. Sve su to sitnice u odnosu na čudesa koja očekuju Rusiju i njene građane u bliskoj, 2020 godini.

Putin je došao na vlast na talasu jasnog zahteva javnog mnjenja da se ojača i deprivatizuje država. Međutim, on je tokom svoje vladavine učinio upravo suprotno. Uništio je državu kao javnu instituciju i pretvorio je u privatnu korporaciju. Jeljcin se trudio da sačuva neki, kakav-takav, makar i teško odbranjiv oblik podele vlasti. Često se suprotstavljao oligarsima i političkoj nomenklaturi provocirajući periodične političke krize i namerno stvarajući nejasne situacije. Putin se, međutim, potpuno odrekao javne politike i svih institucija koje mogu biti povezane sa njom. On je pretvorio državu u nomenklaturno-oligarhijski dućan. Moćna propaganda je uspela da stvori lik Putina i sliku države koji ne samo da ne odgovaraju istini, nego su njena potpuna suprotnost. Putin je antidržavnik koji je srušio i poslednje ostatke ruske državnosti, a na televizijskom ekranu nam serviraju „nacionalnog lidera“ čvrste ruke koji je osnažio državu.

Medvedev produžava kretanje u tom istom smeru. Svojim „modernizacijskim“ projektom on kupuje mogućnost da preuzme putinsku elitu. Metodi smišljeni tokom vladavine Putina u novim uslovima više ne funkcionišu. Ranije je Putina zapadni poslovni svet smatrao garantom stabilnih „pravila igre“ (mnogi biznismeni sa zapada su još 2008. podržavali ideju o trećem izbornom mandatu Putina za predsednika) i ulagali novac u Rusiju. Danas je situacija obrnuta. Brend je diskreditovan i na Putina više niko ne računa. I zato se sada nomenklatura bavi promocijom Medvedeva kao figure koja će biti privlačna zapadu. Ali za sada, zapad mu ne veruje. Isuviše je vidna senka prethodnika. No Putin naglo gubi poene i na međunarodnoj i na domaćoj sceni. Na poslednje lokalne izbore 11. oktobra birači nisu izašli. O realnoj izlaznosti u javnosti kruže mnoge verzije, ali je ona i po zvaničnoj verziji izuzetno mala. Za partiju Putina, Jedinstvenu Rusiju, elektorat ne želi da glasa. Glasači su razočarani i „putinske većine“ više nema. Zvanični rezultati izbora spremljeni su u istoj kuhinji u kojoj je skuvan i dobar rejting Putina. Čitav sistem izgrađen je na velikoj laži koja iskrivljuje realnost. A budući da je postao i škrti darodavac, rejting Putina opada i u redovima elite.

Sledeći korak nomenklature u cilju zaštite svojih pozicija je stvaranje partije Medvedeva, meko pomicanje u stranu već zastarelog „nacionalnog lidera“ i promocija „modernizacije“. Za otvoreni rat „svih protiv svih“ niko iz elite nije zainteresovan, jer osim toga što su mogući veliki gubici, time bi se otvorila i mogućnost da u sistem uskoče i „tuđi“, vansistemski igrači. Jučerašnji „putinovci“ će mirno preći u „medvedevce“ i stati pod znamenje partije „Modernizovana Rusija“ ili na primer „Rusija – napred“. Medvedev je mlad i stati iza njega na sledećih 10 -15 godina može da bude sasvim odgovarajuća opcija. Uz fanfare o modernizaciji Rusije, „preporoda njene veličanstvenosti na novoj osnovi“, biće započet delikatan posao „pljačke budžeta“ primenom novih tehnologija. Propagandna mašinerija će se uključiti i početi da formira medvedevsku, modernizacijsku većinu. Marina Litvinovič^[3] je na vreme uočila ovaj novi trend, te je požurila da u informativni prostor lansira novi termin – medvedevska većina. Njena ideja je da je sada pravi momenat da se opozicija aktivira, da od vlasti preotme tačku dnevnog reda pod nazivom „modernizacija“ i da ona (opozicija) formira većinu koja bi sprovela realnu modernizaciju. No opozicija danas nije spremna da odgovori na bačenu rukavicu i vladajuća nomenklatura ostaje kao jedini igrač spreman na „modernizacijske igre“.

Za rešavanje životno bitnih zadataka nisu potrebni nikakvi supertehnološki „proboji“. Za izgradnju novih puteva, gasifikaciju, obnovu železničkog voznog parka i pruga, ekonomičnu stambenu izgradnju i zamenu već davno oronulih i pohabanih komunikacionih sistema, nisu potrebne nanotehnologije i ostale glamurozne kerefeke. Dovoljno je pametno razvijati i primenjivati već postojeće, što veoma uspešno čine naši susedi Kinezi. Pre nego što se bacimo u tehnološku trku sa Amerikom, ne bi bilo loše da dovedemo u red ono što u Rusiji još uvek kako-tako funkcioniše. Ali parazitirajućoj eliti se to očigledno ne isplati, te nam se po njenoj narudžbini sada servira „modernizacija“.

U sagledivoj budućnosti u Rusiji neće biti ni realne ni virtualne modernizacije. Država se već do tog stepena raspala da nema dovoljnih resursa za sprovođenje bilo koje od njih. Ostalo je još samo da se raspadne i zemlja. Ali rusko stanovništvo ima dobro razvijen instinkt samoodržanja. Prva reakcija naroda na krizu je potpuna nezainteresovanost biračkog tela pokazana na izborima od 11. oktobra ove godine. Bila je to odbrambena reakcija na pretnju koja još nije dovoljno definisana, pa na nju još uvek nema adekvatnog odgovora. Međutim, socijalno-ekonomska situacija postaje sve gora i „emocionalno klatno“ će se vremenom sasvim izvesno pokrenuti na drugu stranu i ravnodušnost i eskapizam će zameniti agresivnost koju neće moći da savladaju nikakvi specijalci. I sama policija je nezadovoljna svojim položajem. Slučaj majora Dimovskog^[4] je samo početak ovog procesa. Pohlepa, egoizam i osionost vladajuće elite samo provocira društvo na reakcije koje po formi mogu biti daleko od civilizovanih. Ruski bunt se rađa kao posledica samovolje vlasti. Ove je samovolje sve više, a šansi da se izbegne revolucionarni scenario sve manje. I zato ćemo biti prinuđeni da modernizaciju (bez navodnika) na neko vreme odložimo.

Avtandil Culadze, Ежедневный Журнал, 16.11.2009.

Prevod sa ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 28.11.2009.